Peter Handke, prijatelj Srba

Šestog decembra 1942. u Grifenu u Austriji rođen je pisac i nobelovac Peter Handke. Odrastao je u Istočnom Berlinu i Grifenu. Posle potucanja od Diseldorfa, preko Berlina, Pariza i SAD, skrasio se u Šavilu u Francuskoj, gde i danas živi. Oduvek je voleo da hoda, tako da je na mnoga putovanja išao peške, od mesta do mesta.

Handke je, bez sumnje, talentovana i kontroverzna ličnost, koja je uvek privlačila pažnju javnosti. Kada je 2019. dobio Nobelovu nagradu za književnost, izbio je skandal jer je jedan deo kulturne javnosti odbio da prihvati odluku Švedske akademije. Filozof Slavoj Žižek je tada za "Gardijan" rekao: "Nagrada je pripala čoveku koji brani ratne zločine." Nagrada mu je ipak dodeljena na svečanosti 10. decembra 2019. godine.

Prvi Handkeov roman je "Stršljenovi" (1965), kada pisac prekida studije da bi se "potpuno posvetio pisanju."

Autor je stotinjak knjiga. Pored romana, kratkih priča, eseja i drama, poznat je i po saradnji sa rediteljem Vimom Vendersom, sa kojim je snimio nekoliko filmova, poput "Neba nad Berlinom", "Lažnog pokreta" i "Levoruke žene".  

Jezik velikih knjiga

Prema njegovim rečima, ključ za dela mu je jezik. Prema kritičarima koji mu nisu bili naklonjeni, u knjigama  mu nedostaje zaplet, intriga i sl. U intervjuu u"Njujork tajmsu", pisac je na to odgovorio svojim kritičarima: "Ne volim intrige. Jezik je jezik, dovoljan je sebi i nije potreban za izražavanje mišljenja. Jezik postoji da bi bio jezik velikih knjiga."

Sa svega 24 godine žestoko je kritikovao nemačku književnost zbog "deskriptivne impotencije". Stav da je u centru njegove pripovedačke umetnosti sam jezik, dovodi ga do sukoba sa nekim od univerzalno priznatih autoriteta nemačke književnosti - sa "Grupom 47", kojoj je i sam pripadao. Pisac je dao radikalne izjave o delu Gintera Grasa, kao i Tomasa Mana i Franca Kafke, nazivajući rad ovih autora "smećem" i "eksperimentima".

U jednom od skorašnjih intervjua, pisac priznaje da je od mladosti sanjao o Nobelovoj nagradi, ali da zbog skandala koji su izbijali zbog njegovih stavova nije verovao da će je ikad dobiti.

Nije trebalo dugo da čeka na odgovor oponenata. Novinari, filozofi, uticajne javne ličnosti i same kolege pisci pokreću harangu na Handkea i nazivaju ga "ideološkim čudovištem". Nobelova komisija je to negirala. Pisac je, prema navodima komisije, ovu prestižnu nagradu dobio "za vladanje umetničkim jezikom, čija je lepota očigledna". Prvo objavljeno delo Petera Handkea nakon dobijanja Nobelove nagrade bio je roman "Drugi mač", a ovo je bila "ubedljiva pobeda pisca nad onima koji su doveli u pitanje odluku Švedske akademije".

Nakon toga, Handke je preko noći prognan iz "globalne intelektualne zajednice u ekskomunikaciju", u kojoj se nalazi sve do danas.

Iza ogledala, u zemlji "agresora"

Handke je odavno vezan prijateljstvom sa Srbima i Srbijom. Godine 1996. godine, nemački list "Zidojče cajtung" objavio je Handkeove beleške nastale tokom putovanja u bivšu Jugoslaviju, u kojima je pisac izrazio "sumnju u srpsku krivicu" za ubistvo nekoliko hiljada bosanskih muslimana u leto 1995. kod Srebrenice. U žestoko osporavanoj knjizi "Pravda za Srbiju" Handke se zalaže za drugačiji pristup zapadnih mesija, koji su temi rata pristupali odviše jednostrano, svaljujući krivicu samo na jednu, srpsku stranu.

Zapravo, namera pisca nije bila da "zauzima stranu" u ratovima u bivšoj Jugoslaviji. To je pristup koji pisac naziva "jeftinim žurnalizmom". On je samo hteo da "zaviri iza ogledala": "Nešto me je vuklo da zavirim iza ogledala; teralo me da otputujem u tu, svakim člankom, svakim komentarom, svakom analizom nepoznatiju i sve dostojniju zemlju Srbiju. I ako neko sada kaže: `Aha, prosrpski!` ili `Aha, jugofil!` - taj bolje da dalje ne čita."

Ratovi su, navodi pisac u eseju, razlog zbog kojeg je hteo da putuje u Srbiju: "Nešto me je teralo da vidim tu zemlju koja mi je od svih jugoslovenskih republika bila najmanje poznata, a pritom, možda upravo zbog vesti i mišljenja o njoj, i najprivlačnija, a s obzirom na čudne priče koje su se o njoj širile i najinteresantnija. Sve slike i izveštaji tokom poslednje četiri godine stizali su, kao što se zna, s jedne strane frontova ili granica, a ako bi tu i tamo dopirali s druge strane, izgledali su mi, vremenom sve više kao puki odrazi uobičajenih naslova - a ni u kom slučaju kaosvedočanstvo."

Handke je jednostavno putovao po Srbiji i beležio. Beležio je svedočenja ljudi. Posle "Pravde za Srbiju" sledila su i druga dela sa sličnom, "srpskom" tematikom.

Zabraniti čitave narode

U prvim danima aprila 1999. godine, na početku bombardovanja SR Jugoslavije, Handke je otputovao u Srbiju, u znak protesta vratio je Bihnerovu nagradu, i istupio iz Katoličke crkve.

Od nemačkog ministra Rudolfa Šarpinga, Handke je zahtevao da mu vrati sve njegove knjige.

Uostalom, izgleda da je svojim tekstovima o Srbima, Srbiji i Jugoslaviji pisac otvorio znatno veću i krupniju temu. "Handkeovi eseji o Srbiji su među najtemeljnijim i najsadržajnijim kritikama medija pisanim posljednjih godina. Srbija je za njega metafora, povod za njegove literarne i filozofske rasprave o `derealizaciji sveta`".

Još i više, to je tema ekskomunikacije čitavog jednog naroda i njegove kulture iz Evrope i uopšte sa Zapada. Najpre su u zapadnim medijima Srbi oglašeni za "ubice" i "monstrume", a srpska kultura za "genocidnu", danas se to isto čini sa Rusima i ruskom kulturom. Ko je 1991. mogao da predvidi da će "kulturna Evropa" 2022. zabranjivati Dostojevskog na univerzitetima i da će je vređati čak i ruska salata?

Peter Handke izabran je 1. novembra 2012. godine za inostranog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a Povelja o članstvu mu je uručena 9. aprila 2013.

Dobio je 29. maja 2013. godine posebnu plaketu 50. "Disovog proleća" i tom prilikom preveo pesmu "Možda spava" na nemački jezik, a rukopis poklonio Gradskoj biblioteci u Čačku.

U februaru 2020. godine, na sceni teatra KPGT u Beogradu postavljena su Handkeova djela "Veliki pad" i "Don Huan" u režiji Ljubiše Ristića.