Svetski lideri obeležiće sledeće nedelje u Vašingtonu 75. godišnjicu Severnoatlantskog saveza. Ova prilika će nesumnjivo predstavljati beskrajna razmišljanja o uspesima NATO-a u proteklih tri četvrtine veka, a više od jednog učesnika sigurno će tvrditi da je NATO neophodan i govoriti o svim dobrim stvarima koje će alijansa postići u narednih 75 godina, navodi se u kolumni profesora međunarodnih odnosa na Makalester koledžu i saradnika Instituta za mir i diplomatiju Endrua Latama objavljenoj u "Hilu".
Međutim, kako se ističe, iako je NATO ostvario svoje početne ciljeve (držanje Rusa podalje, Nemaca dole, a Amerikanaca uz sebe), u postizanju tih početnih ciljeva posejao je seme svog budućeg pada.
Sovjetska pretnja, koja je služila kao ujedinjujuća snaga za Alijansu, odavno je okončana, navodi se dalje u tekstu. Evropski i kanadski članovi NATO-a, budući da su bili u timu koji je "pobedio" u Hladnom ratu, izgubili su veliki deo svoje rešenosti da održe snažne vojne kapacitete.
Uz to, uspeh u "obuzdavanju Nemaca" imao je nepredviđene posledice. Demilitarizovana Nemačka je bila od suštinskog značaja za sprečavanje ponovne nemačke pretnje u Evropi posle Drugog svetskog rata. Međutim, to je takođe značilo da se jedna od najvećih evropskih sila efektivno razoružala.
Od kraja Hladnog rata, članstvo Nemačke u NATO-u dalo joj je malo podsticaja da troši na odbranu. Ovaj nedostatak snažnih vojnih sposobnosti ključne sile stvorio je jaz u ukupnom odbrambenom stavu evropskog NATO-a, koji je postao očigledan nakon sukoba u Ukrajini.
Konačno, strategija "držanja Amerikanaca uz sebe" dovela je do toga da SAD preuzimaju nesrazmeran deo finansijskog i vojnog tereta NATO-a. Iako su SAD istorijski bile spremne da igraju ovu ulogu, porast novih globalnih izazova može dovesti do preispitivanja njenih bezbednosnih prioriteta. Stalna neravnoteža u podeli tereta dugo je zatezala odnose između SAD i njenih evropskih saveznika i preti da potkopa američku posvećenost NATO-u.
Raspadom SSSR-a 1991, NATO se prilagodio novoj realnosti takozvanog "unipolarnog trenutka". Odsustvo većeg konkurenta omogućilo je SAD da zadrže svoju dominantnu poziciju unutar Alijanse, a NATO se pretvorio u instrument američkog primata.
Ali unipolarni momenat je definitivno prošao i ušli smo u novu geopolitičku eru koja je suštinski definisana multipolarnošću, ističe se u tekstu. Kako se dodaje, uspon Kine, Rusije koja se ponovo diže, sve snažnije Indije i drugih regionalnih sila stvorilo je složenije, haotičnije i konkurentnije bezbednosno okruženje, kako se navodi.
Eto problema za NATO i njegove navijače: prilagođavanje Alijanse novoj multipolarnoj stvarnosti verovatno će se pokazati nemogućim, a svakako ne vredi ulaganja vremena, novca i energije koje bi to zahtevalo, napominje se u tekstu.
"Rigidni proces donošenja odluka u NATO-u zasnovan na konsenzusu, dizajniran za svet sa jedinstvenom pretnjom, nije pogodan za ubrzano, dinamično okruženje multipolarnog sveta. Porast novih sila sa suprotstavljenim interesima otežava postizanje konsenzusa o nizu bezbednosnih pitanja. Fokus na kolektivnu odbranu od jednog protivnika više ne odražava različite pretnje sa kojima se Alijansa suočava".
Zaključuje se da je potreban je dinamičniji pristup kakav nude, za razliku od okoštalih struktura formalnih alijansi, fleksibilnija partnerstva po specifičnim pitanjima poput AUKUS-a, Kvad-a i raznih regionalnih bezbednosnih organizacija.
Pitanje za SAD i njihove evropske saveznike nije da li se NATO može spasiti, već da li treba da se spasava, zaključuje se u tekstu.