Jevanđelje po "Politiku": Evropu čeka ekonomska apokalipsa

Evropi ističe vreme, konstatuje "Politiko" u prvoj rečenici svoje ekonomske analize situacije na Starom kontinentu.

Sa Donaldom Trampom koji je spreman da ponovo zauzme Belu kuću za nekoliko nedelja, osnova na kojoj počiva prosperitet regiona u opasnosti je da se raspadne, navodi se u tekstu.

Ekonomski bočni vetrovi koji duvaju na kontinentu prete da izazovu savršenu oluju u narednoj godini dok se Tramp usmerava na Evropu. Pored uvođenja novih carina na sve, od bordoa do "briona" (omiljeni italijanski proizvođač odela novoizabranog predsednika), novi lider slobodnog sveta će sigurno pojačati svoj zahtev da zemlje NATO-a ili prikupe više novca za sopstvenu odbranu ili izgube američku zaštitu.

To znači da će se evropske prestonice, koje se već bore da obuzdaju rastuće deficite zbog sve manjih poreskih prihoda, suočiti sa još većim finansijskim pritiskom, što bi moglo da izazove dalje političke i društvene preokrete.

Recesije i trgovinski ratovi dolaze i prolaze, ali ono što ovaj trenutak čini tako opasnim za prosperitet kontinenta ima veze sa najvećom nezgodnom istinom od svih: EU je postala pustinja inovacija.

Nekada sinonim za najsavremeniju automobilsku tehnologiju, Evrope danas nema među 15 najprodavanijih električnih vozila. Kao što je bivši italijanski premijer i centralni bankar Mario Dragi primetio u svom nedavnom izveštaju o smanjenoj konkurentnosti Evrope, samo četiri od 50 najboljih svetskih tehnoloških kompanija su evropske.

"Živimo u periodu brzih tehnoloških promena, posebno vođenih napretkom u digitalnim inovacijama i za razliku od prošlosti, Evropa više nije na čelu progresa", rekla je predsednica Evropske centralne banke (ECB) Kristin Lagard u novembru.

Nemačka se raspada baš kada je Evropi najpotrebnija njena snaga

Sa Donaldom Trampom u Beloj kući i njegovim republikancima koji kontrolišu oba doma Kongresa, Evropa nikada nije bila izloženija hirovima američke trgovinske politike. Ako Tramp ispuni svoju pretnju da će uvesti carine do 20 odsto na uvoz sa Starog kontinenta, evropska industrija bi pretrpela žestok udarac. Sa više od 500 milijardi evra godišnjeg izvoza u SAD iz EU, Amerika je najvažnija destinacija za evropsku robu.

Evropa je učinila malo da se pripremi za Trampov povratak. Prvi odgovor predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen na njegov reizbor bio je da predloži Evropi da kupi više tečnog prirodnog gasa od SAD, što bi moglo da se dopadne Trampu neko vreme, ali teško da je to strategija.

Iako je EU fokusirana na Trampa i šta bi on mogao sledeće da uradi, kada je u pitanju evropska ekonomija, on nije pravi problem. 

Stepen do kojeg je Evropa izgubila tlo u odnosu na SAD u pogledu ekonomske konkurentnosti od početka veka oduzima dah. Jaz u BDP-u po glavi stanovnika, na primer, udvostručio se prema nekim procenama na 30 procenata, uglavnom zbog nižeg rasta produktivnosti u EU.

Jednostavno rečeno, Evropljani ne rade dovoljno. Prosečan nemački radnik, na primer, radi oko 20 odsto sati manje od američkih kolega.

Još jedan uzrok pada produktivnosti u Evropi je neuspeh korporativnog sektora da uvodi inovacije. Dok su američke kompanije zabeležile skok produktivnosti od 40 odsto od 2005. godine, produktivnost u evropskoj tehnologiji stagnira.

Evropa nikada nije ni postigla svoj cilj da izdvaja tri odsto BDP-a bloka na istraživanje i razvoj. U stvari, potrošnja evropskih kompanija i javnog sektora na takva istraživanja i dalje je oko dva odsto, otprilike gde je bila 2000. godine.

Mala prljava tajna evropske potrošnje na istraživanje i razvoj je da polovina dolazi iz Nemačke. I većina tih investicija se sliva u jedan sektor: automobilsku industriju.

Iako bi to moglo izgledati očigledno s obzirom na veličinu sektora, to nije mesto gde možete dobiti najviše novca. Kompanije "izmišljaju točak", umesto potpuno novih proizvoda, poput ajfona ili Instagrama, koji bi stvorili potpuno novo tržište.

Uz to, mada Evropa učestvuje sa više od 40 odsto u svetskoj potrošnji na istraživanje i razvoj u automobilskom sektoru, hvaljeni nemački proizvođači automobila nekako su uspeli da "promaše voz" kada su u pitanju električna vozila.

Dominacija nemačkog automobilskog sektora je u opasnosti jer je oklevanje da investiraju u električna vozila podstaklo druge, posebno "Teslu" i mnoštvo kineskih proizvođača, da uskoče.

Dok su te kompanije mnogo investirale u tehnologiju baterija i obezbedile vredne patente, Nemci su radili na pokušaju da usavrše dizel motor. Nije išlo tako dobro.

Kriza u nemačkom automobilskom svetu samo je vrh ledenog brega. Zemlja se bori sa nizom drugih komplikovanih izazova koji iscrpljuju njen ekonomski potencijal. Najveći su društvo koje brzo stari i nedostatak visokokvalifikovanih radnika.

Međutim, brzinom kojom nemačka industrijska preduzeća otpuštaju radnike, nedostatak radne snage bi uskoro mogao da se reši sam od sebe, mada ne na dobar način. 

Suočene sa nekim od najvećih svetskih troškova energije, skupom radnom snagom i strogom regulativom, mnoge velike nemačke kompanije sele se u druge regione. Skoro 40 odsto nemačkih industrijskih kompanija razmatra takav potez, prema nedavnoj anketi DIHK-a, poslovnog lobija.

Ekonomski jaz između EU i SAD: Bez ruskih sirovina i tržišta Evropa teško hvata korak s vremenom

Kao najveća ekonomija EU, nemačke ekonomske nesreće odjekuju po celom bloku. To je posebno tačno za centralnu i istočnu Evropu, koju su nemački proizvođači automobila i mašina poslednjih decenija pretvorili u svoju fabriku.

Ono što krizu u nemačkoj automobilskoj industriji čini tako nerešivom za Evropu je to što kontinent nema na šta drugo da se osloni.

I ovde je kontrast sa SAD oštar.

Godine 2003, najveći korporativni potrošači na istraživanje i razvoj u SAD bili su "Ford", "Fajzer" i "Dženeral motors". Dve decenije kasnije, to su "Amazon", "Alfabet" (Gugl) i "Meta" (Fejsbuk).

S obzirom na to koliko su ti igrači i ostatak Silicijumske doline dominantni u svetu tehnologije, teško je videti kako bi evropska tehnologija ikada mogla da igra u istoj ligi, a još manje da je sustigne.

Dakle, ako automobili i IT ne postoje, EU bi se mogla osloniti samo na tehnologije iz 19. veka u kojima je uvek bila vrhunska poput mašina i vozova, zar ne?

Nažalost, tu dolaze Kinezi.

Prema nedavnoj analizi ECB, broj sektora u kojima se kineske firme direktno takmiče sa kompanijama iz evrozone, od kojih su mnoge proizvođači mašina, porastao je sa otprilike jedne četvrtine 2002. na dve petine danas.

Iako bi EU mogla da čini sve manji udeo u svetskom BDP-u, ona prednjači na svim globalnim tabelama kada je u pitanju velikodušnost sistema socijalnih davanja njenih članica.

Međutim, kako se ekonomski izgledi u regionu pogoršavaju, Evropljane čeka grubo buđenje. Problem je u tome što će, dok se Evropljani probude za svoju novu realnost, možda biti prekasno da se uradi mnogo.