Globalne cene nafte skočile su na skoro 100 dolara po barelu kako su se borbe na Bliskom istoku intenzivirale.
Obnovljena neprijateljstva između SAD i Irana ponovo su skoro obustavila saobraćaj kroz Ormuski moreuz, dok su se jemenski Huti, saveznici Teherana, pridružili sukobu napadima na tankere u Crvenom moru i pomorskom blokadom Saudijske Arabije u moreuzu Bab el-Mandeb – druge najvažnije rute za isporuku energenata posle Ormuza. Ormuz i Bab el-Mandeb zajedno prevoze otprilike četvrtinu svetskih zaliha nafte.
Globalni fjučersi za naftu "brent" dostigli su u četvrtak čak 102 dolara po barelu, pre nego što su zatvorili na 100,69 dolara po barelu, što je najviši nivo za ovu referentnu marku od 22. maja. Iako je "brent" u i tokom vikenda pao ispod 100 dolara, ostao je skoro 40 posto iznad nivoa kada je rat sa Iranom počeo u februaru.
Predsednik SAD Donald Tramp obećao je "veliku vojnu kaznu" za Iran i Hute nakon napada u Crvenom moru, upozoravajući da će Teheran biti direktno odgovoran za postupke grupe i podstičući očekivanja snažnijeg vojnog odgovora. Analitičari širom sveta upozorili su na dalje skokove cena jer su glavna čvorišta za proizvodnju nafte i rute snabdevanja sve više zahvaćeni ratom.
"Goldman Saks" je upozorio da bi "brent" mogao da premaši 120 dolara po barelu u četvrtom kvartalu i da u proseku košta 100 dolara sledeće godine ako se poremećaji u moreuzu nastave do 2027. godine, sa daljim rastom ako se moreuz Bab el-Mandeb i Suecki kanal takođe suoče sa produženim poremećajima. "Džej Pi Morgan" procenjuje da bi svaki dodatni mesec poremećaja u snabdevanju naftom mogao da doda oko 7 do 8 dolara po barelu nafte "brent", što bi podiglo prosečne mesečne cene na otprilike 114 dolara ako poremećaj potraje tri meseca.
Nafta je već premašila 100 dolara ove godine – zašto brinuti ovog puta?
Odmah nakon početka sukoba i blokiranja saobraćaja kroz Ormuski moreuz, cena nafte "brent" skočila je na četvorogodišnji maksimum od 126,41 dolara po barelu do kraja aprila. Američka referentna nafta, VTI (West Texas Intermediate), takođe se popela na skoro 120 dolara po barelu u martu.
Nagli skok je podstakao strahove od najgoreg scenarija u kojem bi cene nafte porasle i nanele ozbiljnu štetu globalnoj ekonomiji. Brojni analitičari, energetski ekonomisti, pa čak i sam Tramp, upozorili su da bi dugotrajni zastoj ili direktni napadi na energetsku infrastrukturu Zaliva mogli da dovedu sirovu naftu u "neistraženu teritoriju" iznad 200 dolara po barelu, što bi izazvalo nekontrolisanu inflaciju, više kamatne stope, paničnu kupovinu na benzinskim pumpama i naglo usporavanje globalnog ekonomskog rasta. Međunarodna agencija za energetiku (IEA) opisala je sukob kao najveći globalni izazov za energetsku bezbednost ikada zabeležen.
Međutim, najgori mogući scenario se nikada nije materijalizovao. Cene su se stalno povlačile tokom juna, na kraju čak pavši ispod 70 dolara po barelu. Pad je usledio nakon privremenog memoranduma o prekidu vatre između SAD i Irana i nastavka tankerskog saobraćaja kroz Ormuz, čemu je doprinelo masovno međunarodno oslobađanje strateških rezervi nafte i nagli pad globalne potražnje, posebno u Kini.
Ipak, povlačenje je možda stvorilo lažni osećaj sigurnosti. Čini da je i Tramp napustio svoju raniju naviku da uverava tržišta tvrdnjama da je dogovor pred vratima. Problem je što je tržište mnogo rastegnutije jer su ranija oslobađanja rezervi ovog puta ostavila mnogo manju tampon zonu.
Ono što je na kraju sprečilo da cene nafte izmaknu kontroli tokom prve runde neprijateljstava bila je spremnost zemalja da posegnu za skladištima. 11. marta, 32 države članice IEA jednoglasno su odobrile povlačenje 400 miliona barela sirove nafte i rafinisanih proizvoda. Od toga, SAD su se obavezale da će osloboditi 172 miliona barela.
Sada se postavlja pitanje koliko je prostora ostalo za još jedno vanredno smanjenje zaliha. Američke strateške naftne rezerve (SPR) trenutno iznose oko 311 miliona barela – najniži nivo od 1983. godine. Portparol Ministarstva energetike SAD rekao je za "Market voč" ranije ovog meseca da je tehnički izvodljivo da se SPR smanji na oko 70 miliona barela. Većina analitičara sa Vol Strita i trgovaca energentima, međutim, obično smatra 250-300 miliona barela praktičnom donjom granicom. Ispod tog raspona, pritisak unutar slanih pećina opada, što znatno usporava i otežava pumpanje nafte do rafinerija tokom krize.
To ostavlja SAD sa ograničenim prostorom da proizvedu dodatne barele kako bi nadoknadili nestašicu.
U međuvremenu, IEA je još u maju upozorila da se komercijalne zalihe nafte i plutajuća skladišta takođe brzo iscrpljuju, ostavljajući samo nekoliko nedelja zaliha. To je uprkos činjenici da je tržište ušlo u početnu krizu još u februaru sa značajnim viškom.
"Sa mogućnošću kopnenog rata koja se čini da raste iz dana u dan, i ograničenim saobraćajem tankera kroz dve najaktivnije tačke na svetu, sirova nafta se iznenada pozicionira na dohvat četvorogodišnjeg maksimuma od 126,41 dolara, dok globalna ekonomija pada tako brzo da će na kraju raditi na izduvnim gasovima", rekao je za Rojters Bob Javger, direktor energetskih fjučersa u Mizuhu.
Rad sa niskim zalihama ostavlja globalnoj ekonomiji malo prostora da prihvati bilo kakav neočekivani prekid. Čak i relativno mali poremećaj – poput velikog požara u rafineriji ili daljih napada dronova na energetsku infrastrukturu – mogao bi brzo da izazove paničnu kupovinu i još jedan nagli skok cena.
Šta znače visoke marže rafinerija
Još jedan znak da je globalno tržište nafte rastegnuto je porast marži rafinerija. Poznate u industriji kao krek spredovi, one predstavljaju profit koji rafinerije ostvaruju pretvaranjem sirove nafte u proizvode kao što su benzin, dizel i mlazno gorivo. Jednostavno rečeno, one mere razliku između cene sirove nafte i vrednosti rafinisanih goriva proizvedenih od nje.
Iako su usko povezane sa cenama sirove nafte, ove marže su prvenstveno vođene ravnotežom ponude i potražnje za rafinisanim proizvodima. One imaju tendenciju da se šire kada zalihe goriva postanu oskudne, čak i ako su cene sirove nafte već visoke. Kako su vlade i komercijalni operateri smanjivali zalihe benzina, dizela i mlaznog goriva kako bi se nosili sa ratom u Iranu, globalne zalihe rafinisanih proizvoda su se smanjile, što je dovelo marže rafinerija na rekordne ili skoro rekordne nivoe.
Referentna američka 3-2-1 krek spred – marža od rafinisanja tri barela sirove nafte u dva barela benzina i jedan barel dizela – nedavno se popela na skoro 70 dolara po barelu, što je rekordno visok nivo i skoro trostruko više od normalnog nivoa. U severozapadnoj Evropi, marže rafinerija su porasle na sezonske maksimume blizu 30 dolara po barelu. Evropski krek spredovi dizela su se popeli na oko 65 dolara po barelu, što signalizira akutnu nestašicu goriva koje koristi industrija i teški transport.
Nagli rast marži rafinerija takođe može da stvori povratnu spregu koja održava cene povišenim. Visoke marže izazvane nestašicama podstiču rafinerije da rade punim ili blizu punog kapaciteta, čime se dodatno povećava potražnja za raspoloživim zalihama sirove nafte. Rezultujuća konkurencija za sirovu naftu pomaže u podršci višim cenama nafte, čak i dok rafinerije rade na smanjenju nestašice benzina, dizela i mlaznog goriva, navodi RT internešenel.
Šta se dešava sa dizelom?
"Morgan Stenli" je nedavno upozorio da se evropske zalihe dizela približavaju višegodišnjim minimumima. Dok je kriza na Bliskom istoku dodatno smanjila zalihe, tržište je takođe bilo pod pritiskom nakon što je Rusija uvela ograničenja na izvoz dizela kako bi zaštitila svoje domaće tržište posle ukrajinskih napada dronova na rafinerije.
Prema najnovijim podacima, zalihe srednjih destilata u SAD, koje uključuju dizel i lož ulje, su oko 10 posto ispod petogodišnjeg sezonskog proseka. U međuvremenu, zalihe na strateški važnim čvorištima van Persijskog zaliva, uključujući naftni terminal Fudžejra u UAE, naglo su pale u odnosu na prethodnu godinu, jer su trgovci smanjili zalihe kako bi zaobišli poremećaje oko Ormuza.
Kao rezultat toga, prosečna maloprodajna cena dizela u SAD premašila je 5,13 dolara po galonu, u odnosu na predratne osnovne nivoe od 3,53 dolara. Prosečne cene dizela širom EU porasle su na oko 1,84-1,93 evra po litru.
Dizel je kičma teretnog transporta, teške industrije i poljoprivrede. Kada se zalihe smanjuju, a cene rastu, transportne kompanije prenose veće troškove goriva na trgovce na malo, povećavajući cene svega, od odeće i elektronike do hrane.
Poljoprivreda je posebno izložena. Traktori, kombajni, pumpe za navodnjavanje i druga poljoprivredna oprema uglavnom rade na dizel, što znači da veće cene goriva povećavaju troškove sadnje, žetve i transporta useva, što dodatno pritiska cene namirnica.
Šta je sa mlaznim gorivom?
Iako su se globalne cene mlaznog goriva povukle sa svojih prolećnih vrhunaca, one ostaju veoma nestabilne zbog niskih zaliha i povećanih marži rafinerije, uglavnom prateći isti trend kao i dizel. Dva goriva su usko povezana jer se oba rafinišu iz istog dela bureta sirove nafte, što ih primorava da se takmiče za ograničene kapacitete rafinerije.
Kada je rat u Iranu prvi put doveo do skoka cena mlaznog goriva, rafinerije su pokušale da maksimiziraju proizvodnju avionskog goriva, što je pomoglo da se spreče neposredne nestašice u Evropi i SAD, ali je došlo na štetu daljeg smanjenja zaliha benzina i dizela.
Evropske strukturne rezerve mlaznog goriva pale su na manje od mesečnih zaliha, prema nedavnim proračunima Rojtersa. Zbog toga avio-kompanije praktično nemaju sigurnosnu zaštitnu liniju, što primorava neke prevoznike da smanje ili preusmere letove jer cene goriva ostaju veoma nestabilne.
Prosečna globalna cena mlaznog goriva iznosila je 149,40 dolara po barelu od 17. jula, što je povećanje od 17,6 posto u odnosu na nedelju dana ranije, prema podacima monitoring grupe IATA. Međutim, pošto rafinerije mogu da prilagode proizvodnju između dizela i mlaznog goriva, globalna nestašica dizela će verovatno sve više preusmeravati kapacitete ka proizvodnji dizela, gde su marže profita veće. Pošto je gorivo obično najveći operativni trošak avio-kompanije, prevoznici bi zatim te veće troškove prebacili na putnike kroz veće cene avionskih karata i doplate za gorivo.
Kako se snalazi Rusija?
Prva faza rata između SAD i Irana, koja je dovela do rasta globalnih cena nafte, takođe je podigla cenu ruske izvozne sirove nafte marke "ural" sa oko 55 dolara na vrhunac od 125 dolara po barelu početkom aprila. Kao rezultat toga, mesečni prihodi Rusije od ugljovodonika, koji čine oko jedne petine prihoda saveznog budžeta, porasli su sa 393 milijarde rubalja u januaru na 855,6 milijardi rubalja (10,9 milijardi dolara) u aprilu. Analitičari procenjuju da je sukob generisao oko 1,18 biliona rubalja dodatnih prihoda od energenata za Moskvu između marta i juna.
Iako su aprilski prihodi u početku bili manji od očekivanih zbog velikih državnih subvencija namenjenih zaštiti domaćeg tržišta goriva, prihodi su se oporavili u maju i junu. Do maja, prihodi od nafte i gasa skočili su za skoro 39 posto u odnosu na isti period prošle godine, dok je nagli porast prihoda od poreza na vađenje nafte u drugom kvartalu, zasnovanog na dobiti, dodatno povećao dobitke.
Neočekivani prihod dao je vladi veću fiskalnu fleksibilnost, omogućavajući Kremlju da otkaže planirano smanjenje potrošnje od 10 posto za "neosetljive" sektore i nastavi kupovinu deviza kako bi se dopunio Nacionalni fond bogatstva.
Nakon pada u junu, cene nafte "ural" su se ove nedelje vratile na oko 84,26 dolara usred najnovije eskalacije. Procenjuje se da će ruski prihodi od nafte i gasa porasti za oko 60 procenata u odnosu na isti period prošle godine u julu.
Dok su ukrajinski napadi na ruske rafinerije smanjili obim rafinerije i podigli veleprodajne cene goriva, očekuje se da će dugotrajno visoke cene nafte i dalje koristiti Rusiji u celini. Sirova nafta koja se ne može preraditi u oštećenim rafinerijama može se umesto toga preusmeriti na izvozna tržišta. Indija i Kina nastavljaju da kupuju rekordne količine ruske pomorske nafte.