Kada razmišljamo o budućnosti, obično zamišljamo tehnološka čuda, leteće automobile ili, u mračnijoj varijanti, apokaliptične pejzaže. Ljudi su oduvek želeli da zavire iza zavese vremena, a istorija nas uči da su najpreciznija proročanstva retko dolazila od astrologa, gledača u šolju ili mističnih vidovnjaka. Najtačnije vizije sutrašnjice ispisali su pisci. Kroz žanr naučne fantastike i socijalne projekcije, oni nisu koristili kristalne kugle, već duboko razumevanje ljudske prirode i društvenih procesa.
Kako su ruski fantasti zamislili XXI vek i zašto se njihova vizija razlikovala od zapadne
Dok su vladari, državnici i običan narod vekovima tajno konsultovali astrologe, gledače u karte i vidovnjake tražeći odgovore o onome šta dolazi, pravi proroci su sedeli za pisaćim stolovima u hladnim sobama Moskve i Sankt Peterburga. Sovjetski i ruski pisci nisu koristili kristalne kugle da bi videli budućnost, oni su koristili opasnu, britku inteligenciju i sposobnost da u sadašnjosti prepoznaju klice sutrašnjih trijumfa i katastrofa.
Postoji stara ruska izreka da je Rusija zemlja u kojoj je prošlost nepredvidljiva. Ali šta je sa budućnošću i šta se dešava kada pisci u takvoj zemlji odluče da opišu budućnost? Rezultat je jedna od najfascinantnijih, najtragičnijih i najtačnijih književnih baština na svetu. Kroz decenije, a čak i kroz vekove, ruski i sovjetski pisci nisu čekali vidovnjake i astrologe da im otkriju šta dolazi - oni su sami uzeli pero i napisali budućnost. Ponekad su joj se divili, ponekad su je se plašili. A ponekad su je predvideli sa tako zastrašujućom preciznošću da su za to platili slobodom, progonstvom ili životom.
Dok je zapadna vizija budućnosti često bila obojena tehnološkim trijumfom ili strahom od gubitka individualnosti, sovjetska i ruska literatura nudile su nešto drugačije: duboku, gotovo bolnu filozofsku analizu čoveka pritisnutog zupčanicima istorije. Pa ipak, kada u Srbiji uđete u bilo koju knjižaru, na policama dominiraju Džordž Orvel i Oldos Haksli. Zašto smo zaboravili ruske proroke?
Dok su zapadni pisci budućnost videli kroz prizmu distopije i kontrole, sovjetski fantasti su u nju ulazili sa entuzijazmom prvih kosmonauta. Razlika nije samo u geografiji - ona je u samom DNK-u mašte: gde je Džordž Orvel u ''1984'' video "Velikog brata", Aleksandar Beljaev je u "Zvezdi KEC" video orbitalne stanice. Danas, kada nam roboti čiste stan i veštačka inteligencija daje odgovore na mnoga pitanja, vredi se vratiti ovim vizijama i pitati: ko je bio bliži istini?
Rađanje žanra: Snovi o ''svetloj budućnosti"
Rađanje sovjetske naučne fantastike podstaknuto je naučnom revolucijom, industrijalizacijom, masovnim obrazovanjem i drugim dramatičnim društvenim promenama koje su usledile posle Ruske revolucije. Ova nova država trebalo je novu literaturu – literaturu koja će gledati napred, a ne unazad. Dvadesete godine 20. veka donele su pravi bum naučne fantastike u SSSR-u.
Prva sovjetska naučnofantastična ostvarenja autora poput Alekseja Tolstoja, Aleksandra Beljajeva i Aleksandra Bogdanova postala su prozor u divovski novi svet koji je nastajao pred očima savremenika. Rani sovjetski autori iz dvadesetih, poput Aleksandra Beljajeva, Grigorija Adamova, Vladimira Obručeva i Alekseja Tolstoja, pridržavali su se tvrde naučne fantastike.
Otvoreno su prihvatali uticaj zapadnih klasika žanra – Žila Verna, Artura Konan Dojla i naročito Herberta Velsa, koji je bio socijalista i često posećivao sovjetsku Rusiju. Knjige naučne fantastike iz tog perioda obilovale su naučnim predviđanjima, avanturama i svemirskim putovanjima, neretko sa prisenkom radničke agende i satirom na kapitalizam.
Posebnost sovjetskih naučnofantastičnih ostvarenja, pored izvesne ideološke obojenosti, ogledala se u cilju da se čitaoci, pre svega mladi, zaokupe romantikom nepoznatog i da se probudi se interesovanje za nauku, da se, po rečima Ciolkovskog "pridobijaju entuzijasti velikih namera".
Aleksej Tolstoj: Kada je revolucija stigla do Marsa
Godine 1923. Aleksej Tolstoj ,rođak onog drugog Tolstoja piše "Aelitu", prvi sovjetski naučno fantastički roman. Inženjeri lete na Mars, otkrivaju visokorazvijenu civilizaciju povezanu sa drevnim Atlantidancima, a onda revolucionarne ideje prodiru i na Crvenu planetu.
Tolstoj je izmislio marsijanski jezik, jajolike svemirske brodove i predvideo video-komunikaciju, decenijama pre Skajpa.
Ali pravi politički vrhunac je bila revolucija kao univerzalni zakon istorije, važeći čak i za vanzemaljce. Knjiga je kasnije prerađena za decu i postala klasik dečje literature. Ime Aelita danas nosi najveći ruski festival naučne fantastike.
Aleksandar Beljajev: "Ruski Žil Vern" koji je pretekao medicinu
Aleksandar Romanovič Beljajev, sovjetski pisac-fantast, jedan je od osnivača sovjetske naučnofantastične literature. Njegove knjige posvećene su problemima nauke i tehnike budućnosti. Ako je Tolstoj bio politički fantasta, Beljajev je bio tehnički prorok. Nazvan ''ruskim Žilom Vernom'', napisao je preko sedamdeset dela, među njima i 13 romana, od kojih mnoga danas zvuče kao vesti sa naslovnih strana. Beljajev je hteo da pokaže da se nauka može koristiti i za dobro i za zlo, pitanje koje ostaje bolno aktuelno i danas.
U "Zvezdi KEC" (1936) opisuje orbitalnu svemirsku stanicu i let na Mesec, deceniju pre Gagarina. U "Čoveku-amfibiji" (1928) fantazira o transplantaciji organa životinja čoveku. Danas, 2026. godine, medicinske ekipe uspešno presađuju srca svinja ljudima. U "Podvodnim zemljovlasnicima" (1911) piše o farmama na dnu okeana sa fabrikama i podvodnim traktorima. Danas imamo podvodne laboratorije, restorane i hotele. Njegovi romani, poput "Glave profesora Dauela" i "Arijel" nisu bili samo uzbudljive avanture, već duboke etičke studije o granicama nauke.
Beljajev je još kao dečak izumeo stereoskopski projekcioni fenjer. Za njega, fantastika nije bila maštanje, već logički produžetak stvarnosti. On je još tada, pre ere genetskog inženjeringa i transplantacije organa, postavio pitanje koje nas danas proganja: da li sve što nauka može da napravi, zaista treba i da se napravi?
Jevgenij Zamjatin: Pre nego što je postojao Orvel
Ako postoji jedno rusko delo koje je oblikovalo čitav žanr distopije u svetskim razmerama, onda je to roman "Mi" Jevgenija Zamjatina. Zamjatinov "Mi" je originalni nacrt za svaku modernu distopiju. Napisan 1921.godine i ubrzo zabranjen u Sovjetskom Savezu, roman slika sterilno buduće društvo poznato kao "Jedinstvena Država", u kojem građani žive u stanovima od stakla (kako bi država uvek mogla da ih nadzire), dobijaju brojeve umesto imena, a čak im se romantični i ljubavni susreti odvijaju isključivo uz državnu dozvolu, raspoređeni po državnom planu i po strogo utvrđenom rasporedu. U tom društvu ljudima vlada "Dobrotvor", preteča Orvelovog "Velikog brata", privatnost ne postoji, individualnost se smatra bolešću, a logika se obožava.
Prikaz života pod totalitarnom državom u tom romanu uticao je na dva velika distopijska romana 20. veka: ''Vrli novi svet" Oldosa Hakslija (1932) i ''Hiljadu devetsto osamdeset četvrta" Džordža Orvela (1949). Drugim rečima: pre nego što je postojao Orvelov "Veliki brat", postojao je Zamjatinov ''Dobrotvor". Zamjatin nije samo izmislio distopiju , on je video dokle može da odvede slepa vera u napredak, matematiku i kolektivizam, kada se odvoje od moralne savesti. Njegovo nasleđe živi u Orvelovoj ''1984" ali oštrija ivica pripada Zamjatinu.
Paradoks je gorak: upravo je ta dubina predviđanja i kritičke oštrine koštala Zamjatina slobode. Zamjatinova satirička smelost dovela je do njegovog progonstva pod Josifom Staljinom.
Ivan Jefremov: Komunizam u 3230. godini ili utopija sa zvezdanim nebom
Nasuprot kritičkoj liniji, u sovjetskoj fantastici postojao je i drugačiji put, onaj svetao, uperen ka zvezdama. Godine 1957. izašao je roman Ivana Jefremova "Maglina Andromede", označivši drugo rođenje sovjetske naučne fantastike. U njegovom stvaralaštvu čitalac može pratiti evoluciju misli pisca, od iskrenog entuzijazma u "Maglini Andromede" do uznemirenog skepticizma u "Času Bika".
Budućnost je u ranom Jefremovljevom stvaralaštvu predstavljena u pozitivnom ključu, svetla, nadahnuta i visokotehnološka istovremeno. Sovjetska naučna fantastika na taj način oličavala je uvereno verovanje u čovečanstvo, njegovu kosmičku budućnost, ali i u bezgraničan potencijal pojedinca. No, u kasnijem romanu "Čas Bika" (1968), Jefremov opisuje planetu Tormans, totalitarno društvo budućnosti koje mnogi tumače kao alegoriju na staljinizam. Sovjetska vlast je u ovom "vanzemaljskom" distopijskom društvu prepoznala kritiku sopstvenog sistema, pa je ova knjiga bila cenzurisana i ubrzo zabranjena.
Jefremov je u "Maglinama Andromede" opisao praktično idealnu komunističku budućnost. Godine 3230. svet je jedna država, fabrike rade automatizovano, a odluke donosi Vešti mozak, super-računar koji broji glasove svih Zemljana.
Ljudi žive 170 godina, menjaju profesije kao majice, deca se vaspitavaju van porodice, a nastava se odvija na otvorenom gde teorija smenjuje fizički trening. Ideja lifelong learning-a, neprekidnog i doživotnog učenja i promene zanimanja, danas je slogan svakog korporativnog ej čar odeljenja.
Jefremov je, međutim, imao i mračnu stranu: "Čas bika" maestralno prikazuje sukob komunističke utopije sa Zemlje i distopijskog, oligarhijskog društva na planeti Tormans i opisuje degradaciju civilizacije koja je dostigla savršenstvo. Kao da je naslutio da svaka utopija nosi seme svoje distopije.
Mihail Bulgakov: Đavo u Moskvi
Nisu svi pisci budućnosti koristili leteće automobile i lasere. Mihail Bulgakov je u svom remek-delu ''Majstor i Margarita'' koristio magijski realizam i samog Đavola u poseti Moskvi, kako bi predvideo budućnost u kojoj sistem briše identitet umetnika, stvarajući alternativne realnosti gde ''rukopisi ne gore'', ali ljudi nestaju bez traga.
Smešten u Staljinovoj Moskvi, "Majstor i Margarita" je nadrealan, mračno komičan roman o đavolu koji silazi u sovjetsku prestonicu, razotkrivajući licemerje, strah i duhovnu prazninu tog doba. Ali iza apsurdizma i fantastike krije se oštra kritika totalitarne kulture, naročito sudbine istine i umetnosti pod cenzurom. Majstor, pisac doveden do ludila jer mu je roman odbila sovjetska vlast, postaje simbolično srce romana. Njegovo nestajanje, brisanje i konačno otkupljenje naznačavaju šta se dešava kada društvo uguši stvaralaštvo u ime konformizma.
Bulgakov je razumeo da autoritarni režimi ne samo da guše nesaglasnost, oni stvaraju alternativne realnosti. Njegov đavo Voland nije samo agent haosa, on je ironična sila koja otkriva da u svetu vođenom strahom, samo apsurd ostaje razuman. Danas, u doba kada se umetnici i novinari širom sveta i dalje suočavaju sa cenzurom, nadzorom i manipulacijom, Bulgakovljeva vizija ne slabi.
Andrej Platonov: Distopija bez svemirskih brodova
Andrej Platonov bio je istiniti sovjetski vernik koji je postao jedan od njegovih najrazarajućih književnih kritičara, ne odricanjem, nego tako što je ozbiljno shvatao obećanja režima. U "Jami" radnici kopaju ogromnu rupu za grandioznu socijalističku zgradu koja nikada neće biti dovršena. Njihovi napori postaju sve besmisleniji, a životi bedniji, ali retorika napretka nikada ne prestaje. Roman je ispunjen slomljenim jezikom, slomljenom logikom i slomljenim ljudima.
Platonov je genijalno predvideo duhovnu eroziju i smrt društva koje nastaju kada reči izgube značenje, a veliki planovi satru pojedinca, i u kojem parole progresa jedu ljudske živote.
Platonov nije pisao naučnu fantastiku u klasičnom smislu, ali je napisao nešto ponekad zastrašujuće: dokumentarnu poeziju budućih totalitarnih katastrofa. To nije bila naučna fantastika, već surova dokumentarna poezija sutrašnjice.
Braća Strugacki kao vesnici apokalipse, iliti mrak ispod zvezda: Stalkeri i Černobilj
Ako postoji dvojac pisaca koji predstavlja vrhunac sovjetske i ruske naučne fantastike, to su nesumnjivo Arkadij i Boris Strugacki. Ono što su oni radili tokom 60-ih i 70-ih godina prevazilazi običnu književnost. Pišući u formi ''ezopovskog jezika", gde se kroz priče o dalekim planetama zapravo kritikovala sovjetska stvarnost, oni su zaobilazili cenzuru.
Braća Strugacki, autori "Piknika na ivici puta" i "Stalkera", dominirali su i definisali rusku naučnu fantastiku u drugoj polovini 20. veka. Od svemirskih istraživanja i vanzemaljskih kontakata, do natprirodnih trilera i humorne urbane fantastike, ova autorska ekipa proizvela je niz bestselera dotad nedostignutih u ruskoj žanrovskoj literaturi.
Ponavljajuća tema u stvaralaštvu braće Strugacki jesu "progresori", agenti utopijske buduće Zemlje koji tajno šire naučni i društveni napredak na nerazvijenim planetama. Progresori neretko propadaju, gorko prepoznajući da društvo nije spremno za komunizam.
Njihov najpoznatiji roman, "Piknik pokraj puta" (1971), po kojem je Tarkovski snimio kultni film "Stalker", donosi priču o "Zoni", opasnoj, misterioznoj i smrtonosnoj teritoriji koja je ostala nakon posete vanzemaljaca, u koju ulaze samo očajnici. Ovaj njihov postapokaliptični roman mnogi smatraju predviđanjem katastrofe u Černobilju, jer je petnaest godina kasnije eksplodirala nuklearna elektrana u Černobilju.
Stvarnost je jezivo iskopirala književnost: oko Černobilja je uspostavljena stvarna "Zona", a vodiči kroz radioaktivne ruševine su i u stvarnom životu dobili ime - stalkeri. Da li su braća Strugacki bili vidovnjaci? Ne, samo su duboko razumeli prirodu čoveka i tehnologije koja se otrgne kontroli.
Kir Buličov: Alisa Seleznjova i svet koji smo gotovo dostigli
Od 1965. do 2003.godine Kir Buličov je stvarao "Avanture Alise", najpopularniju sovjetsku dečju fantastiku. Alisa živi u XXII veku, putuje svemirom, komunicira sa vanzemaljcima na kosmolingvi, galaktičkom jeziku, i bori se sa kriminalom uz pomoć robota.
Zvuči poznato? Roboti su već tu. Veštačka inteligencija uči jezike.
Mi još nemamo svemirske brodove za turiste, ali Elon Mask radi na tome. Buličov je, međutim, ubacio nešto što zapadna fantastika retko ima: svest o laži. Zemljani budućnosti se stide laži i brinu o životnoj sredini, vrednosti koje danas zvuče kao sa sajta neke nordijske ministarke.
Georgij Gurevič: Svetla budućnost sa ljudskim licem
U romanu "Mi iz Sunčevog sistema" (1965) Georgij Gurevič opisuje komunizam gde se ljudi bore za starost, kloniraju mrtve i reprodukuju predmete na atomskom nivou. Ali, i ovo je ključno, čovek ostaje čovek: razočaran je, tužan zbog ljubavi, i dalje nesrećan u raju.
Ovde se vidi suštinska razlika: dok je zapadna distopija (Orvel, Haksli) pitala "šta ako sistem slomi čoveka?", sovjetska fantastika je pitala "šta ako čovek preživi sistem?". Imortalizam, ideja da nauka može odložiti smrt, danas je industrija vredna milijardi dolara. Gurevič je to video pre šezdeset godina.
Postsovjetski matriks, nova era i nova fantastika bez okova
Padom Gvozdene zavese, ruska literatura o budućnosti dobija novu formu. Više nema državne cenzure, ali tu je nova pretnja - divlji kapitalizam, medijske manipulacije i virtuelna stvarnost.
Tu na scenu stupa Viktor Peljevin, pisac koji se čita kao mešavina Filipa K. Dika i Dostojevskog.
U knjigama kao što su "Omon Ra" i "Generation P", Peljevin predviđa svet lažnih vesti, gde se političari i stvarnost kreiraju u marketinškim agencijama i kompjuterskim simulacijama - svet koji mi, na globalnom nivou, danas i te kako živimo.
S druge strane, autori poput Sergeja Lukjanenka (ciklus ''Noćna straža'') dokazali su da moderna ruska urbana fantastika može bez problema da parira holivudskim i zapadnim bestselerima, postavši globalni hit.
Novo doba, nova proročanstva
Ruska književnost nije prestala da gleda u budućnost. Savremeni autori poput Vladimira Sorokina u romanu "Dan opričnika" zastrašujuće precizno predviđaju neofeudalnu budućnost Rusije (i sveta), gde se visoka tehnologija spaja sa srednjovekovnom surovošću i izolacijom. Sa druge strane, Dmitrij Gluhovski je sa svojim globalnim hitom "Metro 2033" približio post-apokaliptičnu viziju budućnosti mlađim generacijama, pokazujući kako ljudska priroda ostaje ista čak i kada čovečanstvo spadne na preživljavanje u tunelima podzemne železnice.
Na kraju, šta nam govore ove knjige? Dok zapadni pisci budućnost često vide kroz prizmu kontrole informacija i konzumerizma, ruski i sovjetski vizionari su uvek postavljali teže pitanje: "Šta će se dogoditi sa ljudskom dušom?"
Možda je vreme da srpska čitalačka publika, pored Orvela i Hakslija, na svojim policama napravi mesta i za one koji su budućnost videli prvi, i koji su je videli iz jednog drugačijeg, istočnog, ali univerzalno ljudskog ugla. Jer, ako želimo da razumemo svet koji dolazi, moramo čitati pisce koji su ga odavno preživeli u svojoj mašti.
Zašto je Orvel pobedio Beljajeva u Srbiji i zašto Srbija radije čita Orvela?
Pitanje koje postavlja svaki ljubitelj ruske fantastike u Beogradu: kako je moguće da su naša deca u školama čitala "1984" i "Vrli novi svet", a da niko nije čuo za "Maglinu Andromede"?
Postoji nekoliko razloga. Prvi: politička simetrija. Orvelova distopija je bila oružje u Hladnom ratu. Zapad ju je promovisao kao antikomunistički manifest, a istočnoevropski disidenti su je čitali kao tajni tekst. U Srbiji, koja je bila na raskrsnici blokova, Orvel je bio politički konačno rešenje, knjiga koja objašnjava zašto je komunizam zlo. Beljajev, koji je pisao o orbitalnim stanicama, nije imao tu političku upotrebnu vrednost.
Drugi razlog: žanrovska asimetrija. Zapadna fantastika je bila deo mainstream kulture - filmovi, serije, stripovi. "1984" je imao film "1984", "Vrli novi svet" serije. Sovjetska fantastika je bila zatvorena u književnost, bez mašine Holivuda za prevođenje u vizuelni jezik. Srpski čitalac je Orvela gledao pre nego što ga je pročitao, Beljajeva je mogao samo da čita.
Treći razlog: prevod i dostupnost. Dok su zapadni izdavači agresivno izdavali svoje klasike na srpskom, sovjetska fantastika je zavisila od izdavačkih programa koji su bili sporadični i često ideološki kontrolisani. "Avanture Alise" su prevedene, ali nikada sa marketinškom kampanjom koja bi ih učinila kulturnim fenomenom.
Četvrti razlog: psihološka privlačnost straha. Distopija prodaje bolje od utopije. Orvel nam govori šta nam preti, Beljajev šta nam se obećava. Strah je evoluciono jača emocija od nade. Srpski čitalac, koji je živeo kroz devedesete, možda je instinktivno više verovao Orvelu.
Zamjatin i Orvel: Zašto Srbija zna za "Velikog brata", ali ne i za "Dobrotvora"?
Oldos Haksli ("Vrli novi svet") i Džordž Orvel su svoje vizije gradili na Zamjatinovim temeljima. Pa zašto je onda Orvel u Srbiji književno božanstvo, dok je Zamjatin poznat samo užim akademskim krugovima? Ako su Zamjatin i Strugacki bili toliko genijalni, zašto je prosečnom čitaocu u Srbiji prva asocijacija na viziju budućnosti Orvelova "1984" ili Hakslijev "Vrli novi svet"? Zašto kada u Srbiji danas kažete "totalitarizam" ili "distopija", svaki srednjoškolac će kao iz topa izgovoriti ime Džordža Orvela i njegov roman "1984"?
A mahom je nepoznato da Orvelovog remek-dela najverovatnije ne bi ni bilo da pre njega nije napisan jedan ruski roman. Odgovor na ova pitanja leži u preseku geopolitike, kulturne hegemonije i istorijske nepravde.
Prvo, javna je tajna (koju je i sam priznao) da je Džordž Orvel svoju "1984" napisao pod snažnim uticajem Zamjatinovog romana "Mi". "Veliki brat" je direktan potomak Zamjatinovog "Dobročinitelja". Međutim, Orvel je stvarao na engleskom jeziku, u vreme Hladnog rata, kada je zapadnom svetu bio potreban književni simbol antitotalitarizma koji će uperiti prst u Moskvu. Orvelova knjiga je dobila neverovatnu promociju, ušla je u školske lektire širom Zapada i postala deo globalne pop-kulture (o čemu svedoči i naziv rijaliti programa "Veliki brat").
S druge strane, sovjetski autori su bili žrtve dvostrukog ignorisanja. Na Zapadu su često tretirani kao "nišna" (specifična) literatura, dok su u sopstvenoj zemlji bili cenzurisani, zabranjivani ili gurani na margine jer se njihove projekcije budućnosti nisu uklapale u zvanični državni optimizam. Dok je Zapad tokom Hladnog rata masovno promovisao i prevodio Orvela kao simbol antikomunizma (pa je tako, preko engleskog jezika i kulturne dominacije, Orvel stigao i u jugoslovenske i srpske domove), Zamjatin je bio "duh".
Sovjeti ga nisu štampali jer je bio nepodoban, a Zapadu je bilo lakše da slavi svoje autore. Tako je čitav jedan univerzum briljantne ruske fantastike ostao zaključan u fiokama cenzora.
Srpska čitalačka publika danas, iako tradicionalno okrenuta ruskim klasicima poput Dostojevskog i Tolstoja, kada je u pitanju budućnost i naučna fantastika, podleže uticaju zapadne "meke moći".
Holivudske ekranizacije, globalni marketing i dostupnost engleske literature učinili su da pojmovi poput "Orvelovskog društva" postanu svakodnevne fraze u srpskim medijima, dok se pojam "Zamjatinovskog društva" nikada nije primio.
Zašto se danas vraćati ovim knjigama?
Potreba za vraćanjem ovim knjigama danas nameće se jer su one, uprkos svim ideološkim ograničenjima, sačuvale nešto što zapadna fantastika gubi: optimizam mašte. Kada Beljajev piše o letu na Mesec 1936.godine, on to čini sa verom da je to neizbežno.
Kada Orvel piše o "Velikom bratu" 1949. godine, on to čini sa verom da je to neizbežno. Razlika je u tome šta smatramo neizbežnim.
U doba kada nam veštačka inteligencija preti zamenom, kada klimatske promene izazivaju anksioznost, kada budućnost izgleda više kao "Crno ogledalo" nego kao "Zvezdane staze", sovjetska fantastika nudi nešto radikalno: veru da čovečanstvo može, i da treba, da izgradi bolji svet. Ne zato što je to politički program, već zato što je to intelektualna navika , navika da maštamo o rešenjima, a ne samo o problemima.
Ali i upozorenje: Jefremovljev "Čas bika" nam govori da utopija može biti najopasnija distopija od svih. Zato je najbolja lekcija ove literature, kao i svake dobre fantastike, u balansu: maštati o zvezdama, ali ne zaboraviti da smo ljudi koji gledaju u njih.
Umesto zaključka
Vidovnjaci vam nude utehu, a astrolozi vam govore ono što želite da čujete. Pisci sovjetske i ruske fantastike nisu nudili ni jedno ni drugo. Njihove projekcije budućnosti nisu nastajale iz gledanja u zvezde, već iz hrabrog, često po život opasnog gledanja u sopstvenu sadašnjost. Možda baš zbog toga što su svoje vizije plaćali progonstvom, zabranama i patnjom, njihova proročanstva danas zvuče tako bolno istinito.
Na kraju, opravdano je postaviti pitanje: da li su ovi pisci samo stvarali umetnost, ili su nešto "videli"? Zamjatin je 1921. opisao totalnu državnu kontrolu, nadzor i brisanje ličnosti, decenijama pre nego što su Gulag i Staljinov aparat postali poznati svetskom mišljenju. Braća Strugacki ''slučajno" su zamislili radioaktivnu Zonu i nevidljive posledice tuđinske posete, a Černobilj se desio 15 godina kasnije. Bulgakov je napisao roman o umetniku kojem sistem briše identitet, a sam je živeo tu sudbinu. Pre nego što je postojao Orvel, postojao je Zamjatin. Ruska naučna fantastika oduvek je služila kao ogledalo nemirne istorije te nacije, nudeći dubok uvid u društvene strukture, filozofske dileme i ljudsku prirodu.
Pisci nisu vidovnjaci u mističnom smislu. Oni su nešto opasnije: oni pažljivo gledaju sadašnjost, i iz nje izvlače logične zaključke o tome šta dolazi. Sovjetski i ruski autori tu lekciju nisu učili u mirnim vremenima, nego u vremenima u kojima je svaka pogrešna reč mogla da košta glave. Možda upravo zato, jer su pisali sa tako velikim rizikom, njihova proročanstva zvuče tako istinito.
Literatura o budućnosti nikada nije samo o budućnosti, na kraju krajeva, ona nikada ne govori o sutrašnjici Ona je uvek, u dubini, o sadašnjosti koju ne smemo da vidimo, i o smelosti onih retkih koji su na to ipak odlučili da pogledaju. Ona je uvek upozorenje o onome što nam se dešava danas – samo ako imamo hrabrosti da, poput ovih pisaca, otvorimo oči.