Kultura
"Časnost i rodoljubije": Život i zaostavština Ilije M. Kolarca
Ilija Milosavljević Kolarac došao je u Beograd sa svega 30 para, a svo bogatstvo koje je zatim stekao zaveštao je srpskom narodu
Priču o srpskim dobrotvorima koji su svoj narod pomagali u ranom dobu moderne srpske države nemoguće je ispričati bez Ilije Milosavljevića Kolarca.
Kolarčeva zadužbina, koja ovog utorka proslavlja 145. godina od osnivanja, možda je najpoznatija zaostavština čuvenog srpskog filantropa, ali ne i jedina. Ilija M. Kolarac se pokazao kao talentovan trgovac koji, kako je svojevremeno pisao, nije znao "ni za glad, ni za žeđ, ni za san kada je trebalo raditi i zaraditi", ali i kao čovek željan znanja rešen da to znanje što više raširi među narodom.
Od formalnog obrazovanja, međutim, Kolarac je završio samo osnovnu školu u rodnim Kolarima u blizini Smedereva. U mestu gde je rođen 1800. godine, Kolarac provodi tek nešto više od decenije. Njegov otac, abadžija Milosav, sa porodicom se seli u Banat po završetku Prvog srpskog ustanka, u kojem je mali Ilija bio ranjen.
Od Kolara do Pešte, i natrag u Srbiju
Nakon što je učenje trgovačkog zanata počeo u Vršcu, 1817. godine se seli u Beograd, gde će se dalje usavršavati, posebno pod tutorstvom trgovca Milutina Radovanovića.
"Kada sam ušao u Beograd, imao sam samo 30 para. Od te svoje imovine odvojim dve pare te kupim lepinje da ručam. Jedući, sve sam mislio šta ću činiti kad potrošim i onih 28 para", pisao je Kolarac o prvim danima u novoj prestonici Kneževine Srbije.
Njegova trgovinska umešnost ubrzo postaje očigledna, a Kolarac se 1827. godine ženi Radovanovićevom ćerkom Sinđelijom i prvu radnju otvara u Dubrovačkoj ulici. Mladi bračni par će se preseliti u Pančevo već naredne godine.
Dok neki izvori tvrde da je odluka bila podstaknuta strahom od Kneza Miloša, sam Kolarac ovo demantuje u svojim spisima, gde obrazlaže da je selidba u Pančevo bila isključivo motivisana profitom koji je mogao da ostvari u Austrougarskoj.
Kolarčevo rodoljublje i prosvetiteljski duh kristalisaće se u tom periodu, i on, zajedno sa ženom, postaje član Matice srpske 1854. Iste godine finansira štampanje knjige "Grof Monte Kristo" Aleksandra Dime, u prevodu Milana D. Rašića.
Nakon Sinđelijine smrti u Pešti 1855, Kolarac nalaže da njeno telo bude sahranjeno u Beogradu, a on se vraća u srpsku prestonicu naredne godine.
"Časnost, rodoljubije i polezna znanja"
Naredni period Kolarčevog života biće obeležen sticanjem još većeg bogatstva, zahvaljujući i trgovini šalitrom koju eksploatiše u Tašmajdanskoj pećini, intenzivnim dobrotvornim radom, ali i trvenjem sa vlastima.
Sa vojvodom Tomom Vučićem 1857. osniva Fond za pominjanje onih koji su izginuli za Otadžbinu, a na poziv Svetozara Miletića prilaže novac za osnivanje Srpske pravne akademije u Novom Sadu. Iste godine, Kolarac osniva i Književni fond, kojim će upravljati Kosta Cukić, a čiji je član bio i Josif Pančić. Za Književni fond, koji je do Prvog svetskog rata izdao 120 knjiga, godišnje je izdvajao 100 dukata za podršku književnosti i objavljivanje dela na srpskom jeziku koja "časnost, rodoljubije i polezna znanja u narodu rasprostiru".
Zbog prijateljstava u krugovima opozicione intelektualne elite, Kolarac 1877. biva optužen za učešće u Topolskoj buni i utamničen uz Jevrema Markovića i Aćima Čumića, iako nije bilo dokaza za njegovu krivicu.
Iako će ga knez Milan ubrzo pomilovati, vreme koje je proveo u zatvoru nepopravljivo narušava njegovo zdravlje i on umire u Beogradu 18. oktobra 1878. godine.
"Ko bi mogao obrlatiti onoga zvera od čoveka"
Godinu dana pred smrt, Kolarac izrađuje testament, a kako on i Sinđelija nisu imali dece, odlučuje da celokupno imanje ostavi srpskom narodu.
Dodelio je 10.000 dukata Književnom fondu, sa ciljem da pomogne "ljudima koji pišu za narodnu prosvetu, a nisu u stanju sami u štampu davati". Fond je takođe bio zadužen da izdaje udžbenike i poklanja ih siromašnim učenicima, ali i da pomaže objavljivanje dela zaslužnih Srba "sa one strane" — onih koji su živeli van teritorija tadašnje Kneževine.
Knjige čije je objavljivanje pomagao Fond morale su da budu štampane ćirilicom.
Naložio je i da se od ostatka imanja osnuje Fond za podizanje srpskog univerziteta, koji će se zvati Univerzitet Ilije M. Kolarca, a osnovnoj školi u Kolarima ostavio je 200 dukata "da se pomažu dobri, siromašni učenici".
Kolarčev će testament, međutim, pokušati da ospore njegove dve bratanice, u čemu su ih podržale tadašnje vlasti, u nameri da ga predstave kao "partijsko-demonstrativnu stvar" i "opasnost za državu i monarhiju".
Tvrdnje da je Kolarac "obrlaćen i prinuđen" da imovinu ostavi narodu demantovao je advokat Marko Stojanović, koji je testament sastavio.
"Pitam se ko bi mogao obrlatiti onoga zvera od čoveka, kakav je bio pokojni Kolarac? Ja ne verujem uopšte da je on ikada išta ikome verovao. Uostalom, kako se čas može tvrditi da je njegov testament pisao jedan senilni starac, a čas bednik koji je morao da potpiše ono što mu je podneseno?… Nego, taj testament se ne svidi liberalnoj partiji, koja je na vlasti (i koja nikakve veze nema sa tim svojim imenom), ali se svidi konzervativcima (koje se ime nepravedno prišiva naprednim ljudima), a Kolarac nije bio liberal, nego konzervativac…", ocenio je Stojanović.
Kasacioni sud je Kolarčev testament ipak proglasio pravno valjanim.
Zdanje Kolarčeve zadužbine konačno će biti podignuto 1932, prema projektu arhitekte Petra Bajalovića, sa Velikom dvoranom koja i danas važi za najprigodniju za potrebe muzičkih izvođenja u Beogradu.
Kolarčev narodni univerzitet, sa ciljem "da širi naučna znanja i shvatanja, da razvija uticaj primenjenih nauka u narodnom životu i privredi, i da neprestano poučava u pojedinim veštinama i umenjima", otvoren je 9. oktobra iste godine za ljude iz različitih društvenih slojeva, nivoa obrazovanja i uzrasta, sa namerom da obrazovanje omogući onima kojima životne okolnosti nisu omogućile redovno školovanje.
