Kultura
Jugoslovenizacija Ninove nagrade nije potrebna srpskoj kulturi
Nagrada za najbolji srpski roman više nije čak ni to, jer su otvoreno i bez pardona u trci za podrivanje nekadašnje nagrade sada i pisci iz regiona, ističe pisac Nikola Malović
Ninova nagrada, ona koja je prvi put dodeljena 1955, a među laureatima su bili i Branko Ćopić, Meša Selimović, Miloš Crnjanski, Danilo Kiš, Dobrica Ćosić, Dragoslav Mihailović, Milorad Pavić, prestala je da postoji kada je nekada ugledni nedeljnik NIN prodat stranoj korporaciji. Sada postoji jedna druga nagrada istog naziva, ali ona se ne dodeljuje za najbolji roman na srpskom, odnosno za najbolji roman srpske književnosti.
"Otkako je postao inostran vlasništvom, sedmičnik NIN je samo po inerciji nastavio da bude uticajan, i to sve manje, jer je uređivačka politika sve više potkazivala pravo lice nove drugosrbijanske normalnosti, s namjerom da se srpskoj kulturi naudi i tako što će nagrađivati samo one pisce oba pola koji – gle obrasca – uvijek latinicom pišu, da li s predumišljajem, mahom na dvije teme: o srpskoj krivici od 1914. i žalu za Jugoslavijom", kaže za RT Balkan pisac Nikola Malović.
Uz to, od prodaje NIN-a te 2009. godine, pomenuta nagrada odlazi često u ruke ideološki podobnim piscima, koji su svojim delom aktivno doprinosili kulturnom ratu u Srbiji rasplamsanom krajem 20. veka, a postala je i sredstvo za promovisanje određenog pogleda na lokalne prilike.
"U ideološkom smislu vrlo bliska drugosrbijanskim okvirima, u poetičkom pogledu orijentisana na eksperimentisanje do granica razumljivog, postala je sve manje relevantna za šire krugove čitalaca. Ovenčani romani već nisu izazivali znatniju pažnju, čak su i njihovi tiraži bivali manji nego što je očekivano. Ipak, ova praksa nastavljana je uprkos očiglednoj manjkavosti, što pokazuje da je u pitanju bio plan, a ne slučajnost ionako haotičnih prilika u srpskoj kulturi", ističe za RT Balkan književni kritičar i novi urednik Srpske književne zadruge Nikola Marinković.
Svrha: treba dići ruke od srpskih autora
Dakle, pre nekog vremena npr. romani Dejana Atanackovića "Luzitanija" i Saše Ilića "Pas i kontrabas" nagrađeni su isključivo iz ideoloških razloga, pri čemu je ovaj drugi ipak imao estetskih kvaliteta. Nagrađivani su romani sumnjivog književnog kvaliteta, čak i dela koja se po strukturi teško mogu odrediti žanrom romana.
"Nagrada je počela da se dodjeljuje i za roman koji je dosadan do nečitljivosti, čime se dodatnim čekićem po glavi ubija želja da se uopšte čita 'najbolji srpski roman'. Jer ako je 'ova dosada' proglašena za najbolji srpski roman u prošloj godini, kakvi li su tek ostali romani domaćih pisaca? Svrha: treba dići ruke od srpskih autora, jer su nepopravljivo beznadežni, za razliku od stranaca, koji su uvijek zanimljivi i fantastični. Ninova nagrada je postala podrivačka, i tu namjeru valja javno raskrinkati", dodaje Nikola Malović, inače jedan od 18 potpisnika bojkota ovog književnog priznanja koji su januara 2020. rešili da ne dopuste da u budućnosti učestvuju u sve većoj sramoti.
Međutim, najveći problem u vezi s nagradom koja je decenijama imala nesporni renome, nastaje u trenutku kada počinje njena otvorena regionalizacija, to jest kada se u užem izboru za najbolji roman 2020. našao Ognjen Spasić, koji, kako sam tvrdi, piše na crnogorskom jeziku i samim tim pripada crnogorskoj književnosti, ili pak Darko Cvijetić, čiji je roman prvo štampan u BiH i Hrvatskoj, gde je zaveden kao bosanski, odnosno hrvatski roman. Podsetimo, u statutu nagrade piše da se nagrađuje delo napisano na srpskom jeziku, štampano u toku tekuće godine.
"Nagrada za najbolji srpski roman više nije čak ni to, jer su otvoreno i bez pardona u trci za podrivanje nekadašnje nagrade sada i pisci iz regiona, pisci iz Hrvatske koji tvrde da ne pišu na srpskom, pisci iz Federacije Bosne i Hercegovine koji ne pišu na srpskom, i pisci iz Crne Gore koji ne pišu na srpskom. Jugoslovenizacija Ninove nagrade srpskoj kulturi nije potrebna, između ostalog i zato što je srpska književnost poodavno superiorna. Dokaz? Ima li Hrvatska nekog Gorana Petrovića? Ima li ga Bosna? Crna Gora? Ima li tamo Andrića, Pekića ili Pavića? Nema", precizira Malović.
Po njegovim rečima, inostrana vlasništvom, Ninova nagrada služi tome da nikad u budućnosti ne bude nagrađen antologijski roman na srpskom. Zašto? Zato što je jeretičan iz rakursa novog svetskog poretka, iz rakursa nove normalnosti.
Brisanje svega što svedoči o srpskom identitetu
"Nedeljnik NIN, a sa njim i Ninova nagrada, u poslednjih se petnaestak godina skoro doslovno i veoma poslušno pridržavao matrica koje su stvarale okvir kako za naopako progresivne EU integracije, tako i za ne samo glupe nego i potencijalno vrlo opasne i ratoborne jugoslavističke narative. Komesarskom gumicom htelo se prebrisati gotovo sve što svedoči o istorijskom postojanju srpskog kulturnog identiteta i kontinuiteta. Srpski 19. vek najbolji je primer kako jaka volja za nacionalnim oslobođenjem, ali i kulturnim prosvećenjem stvara zajednicu koja je bila postavila dobar temelj države na nacionalnim i liberalnim načelima istovremeno", kaže za RT Balkan književni teoretičar i kritičar Igor Perišić.
Imajući u vidu sastav ovogodišnjeg NIN-ovog žirija koji, po Perišićevim rečima čine anonimni i nekompetentni pojedinci (izuzev Žarke Svirčev), sada čak i ideološki kriterijumi deluju profesionalnije od amaterskih sudova mahom slučajnih književnih prolaznika.
Nekompetentnost žirija je bio i jedan od razloga gorepomenutog bojkota ovog priznanja. Kako kaže Malović, nagrada je nastavila da dolazi iz ruke kopipejst osoba izabranih kažiprstom stranog i privatnog vlasnika političkog nedeljnika – u ruke pisaca čija dela čitaoci uzimaju samo zato što ih je reklamirao NIN.
Budući da je jedini pisac koji je ujedno i knjižar, Malović dodaje da sve češće romani ne emituju energiju koju knjižar s iskustvom ume da detektuje.
"Roman koji nije od vrste da će se prodavati, tj. čitati zauvijek, nije dostojan velike nagrade. I obratno, ako tzv. velika nagrada ide romanu koji za mjesec od pojavljivanja padne u zaborav, da li je nagrada bila velika?", pita se vlasnih hercegnovske Knjižare So.
Tračak nade za budućnost Ninove nagrade Perišić vidi u nedavnoj promeni vlasništva nad NIN-om, koji je iz ruku multinacionalne kompanije prešao u vlasništvo domaćeg privrednog subjekta, odnosno pošto je isti napustila kompletna redakcija, što on tumači kao dobar znak resuverenizacije srpskog društva i potencijal da se prestane s ideološkom praksom.
"Relevantnost Ninove nagrade u budućnosti će biti onoliko veća koliko se bude udaljavala od ovakve dosadašnje prakse. Potrebno je obnoviti veru da je književnost ipak iznad ideoloških podela, da ona nije samo još jedan vid ideologije već najvažniji vid duhovnog stvaralaštva modernog čoveka. Odmakom od ideološkog upregnuća, ova nagrada bi ponovo mogla da pošalje poruku i da je srpska književnost mnogo vrednija od mesta koje joj dodeljuju savremeni menjači svesti", zaključuje za RT Balkan Nikola Marinković.
