Dve decenije mjuzikla "Cigani lete u nebo": Spektakl u Pozorištu na Terazijama

Mjuzikl "Cigani lete u nebo" prema pričama Maksima Gorkog "Makar Čudra" i "Starica Izergil", uz muziku Jevgenija Doga, a u režiji Vladimira Lazića, specijalnim izvođenjem obeležiće u sredu, 17. aprila, 20 godina od premijere jedne od najposećenijih predstava matičnog Pozorište na Terazijama.

U ovom izvođenju učestvovaće obe glumačke podele i biće pravi muzičko-scenski spektakl za publiku uz tradicionalnu interpretaciju najlepših ruskih pesama i upečatljivu koreografiju Krunoslava Simića u ljubavnoj priči Ciganke i kradljivca konja.

Jubilarnoj predstavi prisustvovaće svi koji su tokom prethodne dve decenije bili deo ansambla sada već kultnog terazijskog naslova, ali i jedne od najdugovečnijih predstava u zemlji.

Razlog velike popularnosti ovog mjuzikla leži u fenomenalnoj muzici, u pesmama koje su toliko lepe da se uz njih i raduje i plače, kao i u priči o slobodi i ljubavi, i o tome šta je bitnije, šta je tragičnije izgubiti, ističe glumica Miona Marković u intervjuu za Tanjug.

"Priča, pogotovo drugi čin, šta se sve tu dešava, ne ostavlja te imunim. Ostavlja neki pečat i ljudi se vraćaju. Upoznala sam ljude koji su ga gledali desetine puta", kaže Markovićeva o jednom od najmnogoljudnijih mjuzikala na Terazijama.

O svojoj ulozi Rade kaže da je vrlo jednostavna, ali da predstavlja ostvarenje sna jedne devojčice, pogotovo što je u srednjoj školi već znala sve pesme iz mjuzikla.

"Predstavu sam prvi put gledala kad sam imala 12 godina i htela sam da budem Rada. Rekla sam svojoj drugarici, koja je sedela pored mene, da ću jednog dana igrati tu ulogu. Zvali su me na audiciju 2019. godine. Imala sam odgovornost prema toj devojčici, što je bilo mnogo teže nego da je bio običan kasting. Smatram da postoje uloge koje mi glumci osećamo i Rada je jedna od takvih. Rada u meni živi i živeće od detinjstva do ne znam kad, videćemo", navodi Markovićeva.

Naglašavajući da je "mjuzikl najteži žanr, potpuno potcenjen pre svega od kolega", dodaje da "tu nema improvizacije, matematički mora biti tačno, a opet dovoljno spontano i drugačije svaki put".

"Trenutak kada kreću da sviraju, do trenutka kada treba da uletiš s pevanjem je određeno vreme, tačno muzički, nema prostora ako zaboraviš tekst, nema vađenja iz te situacije. Zato je to toliko drugačije", zaključuje Miona Marković.