225 od rođenja velikog pesnika: Puškin o opasnostima koje prete Rusiji iz Evrope i Amerike

Aleksandar Sergejevič Puškin opisivao je ruski život i istoriju, ali je shvatao da to moguće samo u kontekstu istorije čovečanstva, posebno Evrope, kao bliskog suseda Rusije, piše ruski publicista i naučnik Valentin Katasonov za sajt "Katehon".

Inače, ovog velikog ruskog književnika, koji je rođen 6. juna 1799, mnogi smatraju za najboljeg ruskog pesnika i "oca moderne ruske književnosti". Rano se distancirao od romantičarske poezije, tada jako popularne u Zapadnoj Evropi, i među prvima je u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom.

Puškinov doživljaj Evrope se brzo menjao tokom njegovog kratkog života. Na početku, Puškin je, kao deo takozvane ruske elite, koja je obožavala Evropu, potpuno usvojio evropsku kulturu.

Pesnik je pročitao čitavu biblioteku francuskih knjiga koja je pripadala njegovom ocu. Kako piše istraživač Nikolaj Lobastov: "U vreme u kome je živeo Puškin u modi su bili francuski ateizam i evropski poroci. Plemići su mislili na francuskom, pevali na italijanskom, večerali i odmarali se na engleskom, učili na nemačkom."

Rusija ima sopstvenu sudbinu, različitu od Evrope

Puškin je, naročito u početku, bio posebno fasciniran engleskim pesnikom Bajronom, potom Šekspirom. U jednom pismu je napisao: "Sveti duh mi je na srcu, ali više volim Getea i Šekspira."

Prelomna u njegovom životu bila je 1825. godina, kada je došlo do ustanka dekabrista. Posle ovih događaja na Stefanovskom trgu, on shvata jednostavnu istinu, ističe Katasonov: da Rusija može opstati samo ukoliko zna svoje korene, ukoliko zadrži svoju civilizacijsku posebnost i ukoliko ostane pravoslavna i monarhija.

Puškin je uvideo da pretnju po Rusiju ne predstavljaju samo evropski filozofi, poput Didroa, Voltera, Adama Smita ili Džona Loka, već i "glamurozni romani", koji su pristizali sa Zapada. Danas bismo mogli da kažemo da su "glamurozne romane", zamenili podjednako "glamurozni" filmovi holivudske "A" produkcije, posvećeni sticanju novca, podjedanko infatilnim zabavama, jurnjavom za zadovoljstvom i trivijalnom propagandom "američkog načina života".

"Neozbiljna i neuka javnost", zapisao je Puškin, "bila je jedini vaspitač (zapadnih) pisaca. Oni su se razmetali nezavisnošću, ali sa samo jednim ciljem: da dobiju ugled i novac. Nemaju i nisu imali nezainteresovanu ljubav prema umetnosti. Patetični ljudi!"

Tokom poslednjih godina života, Puškin postaje pravi ruski patriota, o čemu, između ostalog, svedoči i pismo upućeno 1936. filozofu Čadajevu: "Kunem se svojom čašću da ni za šta na svetu ne bih želeo da menjam svoju otadžbinu ili da imam drugačiju istoriju od istorije naših predaka."

Puškin, Jesenjin, Šerlok Holms: Moskovljani često nazivaju mačke imenima pisaca i književnih junaka

Primajući hrišćanstvo od Vizantije, Rusija se rano distancirala od Evrope, što joj je omogućilo da se formira kao potpuno nezavisna civilizacija, koja je izbegla evropsku renesansu.

"Rusija je odlučila da ima sopstvenu sudbinu", piše Puškin. "Njene ogromne ravnice", kaže pesnik, "zaustavile su mongolsku invaziju na samom rubu Evrope, a varvari su se na kraju vratili u stepe".

Infekcija sa Zapada

Međutim, veća opasnost vrebala je iz Evrope, za koju Puškin kaže da sve vreme sanja o tome kako da porobi Rusiju. "Ogorčena Evropa trenutno ne napada Rusiju oružjem, već svakodnevnim, mahnitim klevetama", naveo je Puškin u pismu Benkendorfu.

Godine 1834. je zapisao: "Evropa nikad nije poznavala Rusiju, prema kojoj je oduvek pokazivala nezahvalnost."

Evropa je postala bezbožna, kvarila je i gubila poslednje ostatke svoje kulture, tvrdi Puškin, a kolaps ove civilizacije je počeo ubrzo posle Francuske revolucije.

U jednoj Puškinovoj priči možemo pročitati: "Ništa se nije moglo uporediti sa slobodnom lakomislenošću, ludilom i luksuzom Francuza... Francuzi su se smejali i kalkulisali, dok se država raspadala pred razigranim horovima satiričnih vodvilja." I takođe: "Književnost, učenje i filozofija ovde služe samo da udovolje modi."

Ova infekcija, koja je došla iz Francuske, tada je zahvatila i rusku elitu.

Godine 1826, Puškin je sa skepsom i ironijom pisao i o liberalizmu i demokratiji: "Mi smo liberalne ideje videli kao neophodan znak dobrog obrazovanja." A to je bila greška.

Dve godine pre smrti, Puškin je pisao o Francuskoj, tom "lažnom centru Evrope, kojom vladaju ljudi putem odvratne snage demokratije". "I sama reč 'demokratija'", dodaje pesnik, "čini mi se besmislenom i lišenom suštine."

U delu "Putovanje od Moskve do Sankt Peterburga", on beleži: "Pročitajte žalbe engleskih fabričkih radnika: kosa će vam se naježiti od užasa. Koliko odvratnog mučenja, kakvo hladno varvarstvo s jedne strane, a strašno siromaštvo s druge! Čini se da nema nesrećnijeg radnika na svetu."

Sve Puškinove ljubavi: Od Natalije Stroganove do Natalije Gončarove, najpoznatije muze književnika

Odvratno lice američke demokratije

Puškin je pažnju koncentrisao na Zapadnu Evropu kao na glavnu spoljnu pretnju Rusiji. Ali, on je zabeležio da je Amerika Rusiji tuđa i da će joj u budućnosti neizbežno biti neprijateljski raspoložena.

Puškin govori "o odvratnom licu američke demokratije": "Videli smo demokratiju u njenom odvratnom cinizmu, u njenim surovim predrasudama, u njenoj nepodnošljivoj tiraniji. Sve plemenito, nesebično, sve što uzdiže ljudsku dušu, potiskuje neumoljivi egoizam i puka strast za zadovoljstvom."

Puškin je 1830. godine zabeležio: "Rusija nikada nije imala ništa zajedničko sa ostatkom Evrope; njena istorija zahteva drugačiju misao, drugačiju formulu..."

Prošla su već skoro dva veka od kada su ove reči izgovorene. Ništa se nije promenilo, zaključuje Katasonov, posebno ukoliko "ostatak Evrope" zamenimo sa rečju "Zapad".