Zašto ruski Deda Mraz nosi plavo odelo
Od zlog starca do dobrog čarobnjaka - ovako bi se mogla opisati istorija Deda Mraza u Rusiji. Ovaj, sada, umiljati novogodišnji čarobnjak, koji donosi poklone dobroj dečici širom Rusije, i koji u najhladnijem periodu godine unosi toplinu i čaroliju u ruske domove, ima sasvim drugačiju priču od ostalih, a legenda o njemu doživela je velike transformacije. U početku, dobri dekica se nije zvao Deda Mraz, već Morok - ime boga hladnoće i zime. Postoji verzija prema kojoj je reč "mraz" naknadno nastala od imena drevnog slovenskog duha. Morok je bio zlo biće. Sloveni su ga predstavljali kao pogrbljenog, raščupanog starca koji je išao šumom u lanenoj košulji i cipelama. Sve na svom putu prekrivao bi snegom ili pretvarao u led - drveće, reke, zemlju. Verovalo se da će se prilikom susreta sa Morokom, osoba pretvoriti u ledenu statuu, pa su se veoma plašili ovog zlog duha. Ovo je upravo i jedna od verzija priče zašto se ruski Deda Mraza razlikuje od svih ostalih, i zašto boja njegovog odela nije crvene boje, već plave. Plava boja je boja hladnoće i zime koje je nekadašnji Morok "nosio" svuda gde prođe, ali i simbolično predstavlja boje zimskog sumraka i ruskih nepreglednih zasneženih horizonata.
Međutim, istorija ruskog Deda Mraza (Ded Moroz) kakvog ga mi danas znamo, relativno je novijeg datuma. Još u 19. veku on je bio lik iz ruskog folklora i dečijih knjiga, a tek ponekad se pojavljivao pokraj jelke. U periodu ruske imperije, roditelji nikada nisu svojoj deci govorili da im poklone donosi Deda Mraz - poklone je uvek donosio ili Isus, ili sami roditelji. Deda Mraza nije odobravala ni ruska pravoslavna crka, a deca su se čak i plašila bradatog dede – budući da je u njihovoj mašti Deda Mraz bio surovi vladar i čarobnjak koji je zaleđivao ljude i kidnapovao dečicu, odnoseći ih u svom velikom džaku. Anegdota iz davne 1910. govori baš o tome koliko su se deca Deda Mraza plašila: kada je pozvan da u jedan vrtić dođe radi proslave, deca su počela da vrište i plaču od straha, a vaspitačica je brže bolje pohitala da sa njega skine bradu od vate, kako bi izgledao manje strašno.
Revolucija 1917. godine zamalo da stavi tačku na proslavi Božića u Rusiji, budući da su se svi crkveni praznici boljševici odlučili da ukinu, a jelke i ostali simboli u potpunosti su izbačeni iz upotrebe. Sve do 1935. godine – kada je visokorangirani sovjetski političar Pavel Postišev odlučio da stane u odbranu tradicije: se deci vrati zimski praznik, koji neće imati nikakve veze sa religioznim običajima, kao i da se iznova uspostavi kultura kićenja jelki pred Novu godinu. I tako je Vitlejemska zvezda prerasla u petokraku, a umesto Božića - masovno se počela slaviti Nova godina, uz nezaobilazno oblačenje u tematske kostime i novogodišnji karneval. A uz sve to, promenio se i duh praznika - mirni, porodični Božić zamenjen je bučnom Novom godinom koja se slavila u velikom društvu.
Jedini problem je bio Deda Mraz: deca su se i dalje bojala starca u belom kostimu. Da bi na neki način "ublažili" njegovu strašnu pojavu - Deda Mrazu je "dodeljena" unuka - Sneguročka, koja se prvi put pojavila u istoimenoj bajci Aleksandra Ostrovskog i koja ga je sa ljubavlju zvala "deko". Uz Sneguročku, pojavila se i cela svita šumskih životinjica. Na dečijim priredbama u vrtićima, Deda Mraz je ponovo počeo da se pojavljuje: on je spasavao Novu godinu od raznih zlikovaca i delio poklončiće deci, a Sneguročka je sa svojim šumskim prijateljima oko jelke pevala i igrala. I malo po malo, kroz dve pune decenije, sovjetski Deda Mraz postao je jednako dobar lik kao i zapadnjački Santa Klaus.
Deda Mraz je ponovo počeo da se pojavljuje 1937. godine, kada je prvi put došao u Dom Saveza, a kako a ne bi poistovećivali sa zapadnim Santa Klausom (koji je bio obučen u prepoznatljivo crveno odelo), boja odeće nije smela da mu bude crvena. Postoji i priča da je lično Staljin naredio da Deda Mrazovi u Rusiji moraju da nose samo plave kapute sa belim krznom.
