Nepisana pravila sibirske tajge: Zakoni koji su iznad zakona i u harmoniji sa prirodom

Sibirska tajga, surova i veličanstvena, vekovima je hranila i čuvala ljude koji su se usudili da žive u njenim nedrima. I baš zato, u toj divljini, gde se čovek meri po tome koliko ume da opstane i koliko je čovečan, vremenom su nastala nepisana, ali svima jasna pravila ponašanja. Nije to usvojen zakon, već nešto dublje - čast, poštenje i poštovanje prema prirodi, životinjama i drugim ljudima.

Zimovnici su uvek otključani, a svako ko u njemu ostane mora uraditi jednu stvar

Zimovnici se u Sibiru po pravilu ostavljaju otključani, kako bi neko kome treba krov nad glavom i zaštita od hladnoće ili divljih zveri u njima uvek mogao da se sakrije. Za zimovnike važi i pravilo da svako za sobom treba da ostavi nešto korisno (jer se svako nečime i poslužio) - to može biti kutija šibica koja će narednom stanovniku pomoći da zapali vatru, konzerva hrane kojom će utoliti glad, pa čak i nekoliko suvih cepanica.

Zabranjeno je ostavljati tragove za sobom

U zimovniku se nikada ne sme ostavljati smeće, a još manje ostaci hrane, jer će oni privući ne samo miševe, već i lisice, vukove ili čak medvede. Pravi stanovnici Sibira i odvažni ljubitelji ovih krajeva za sobom ne ostavljaju ni trag. Čak ni poruke tipa "Ovde je bio Ivan iz Moskve" se  smatraju nepristojnošću. Posebno će se ceniti ako posetilac zimovnika tokom svog boravka nešto popravi - vrata koja škripe, prozor koji duva...

Bliske susrete sa drugim ljudima treba izbegavati

Još jedno zlatno pravilo sibirske tajge je da se komunikacija izbegava: ako se u daljini čuju glasovi, stanovnici tajge će se skloniti iz bezbednosnih razloga. Stvar je u tome što se toj divljini nikada ne znaju koga će sresti - da li nekog begunca od zakona, da li lovca i slično - kako bi izbegli neprijatnosti, lokalci će radije da se sklone, nego što će izazivati sudbinu i ulaziti u potencijalni konflikt sa neznancima.

Čaj nije samo napitak

U velikoj limenci od nekog pasulja ili mesnog nareska, na starom šporetu, krčka se čaj. Ne onaj iz kesice, na kakav smo danas navikli, nego onaj od pravog, lokalnog lekovitog bilja. Čaj se, po pravilu, pravi da bude jak - to nije samo napitak koji će okrepiti i ugrejati ako ste umorni i promrzli od puta: to je način da se pokaže gostoprimstvo, napitak uz koji se razmenjuju dogodovštine i dele najdublje sibirske tajne.

Uha mora obavezno imati jedan sastojak

U Sibiru je nedopustivo da žene prripremaju uhu, gustu čorbu od nekoliko vrsta ribe. Uhu kuvaju po pravilu samo muškarci i to svako na svoj način: neko u nju dodaje šaku pirinča, neko šargarepu i krompir, a neko smatra da svi ovi dodaci kvare čorbu. Međutim, autohtoni narodi Sibira slažu se oko jednog sastojka ove čorbe - votke. Ako se u nju ne doda makar jedna čašica ovog alkoholnog napitka, to je obična riblja čorba, a ne uha.

U sibirskoj tajgi se ništa ne baca

U Sibiru važi nepisano pravilo da se ni jedna životinja ne sme ubiti i ni jedno drvo poseći tek tako, zabave radi. Osim toga, sve se mora iskoristiti maksimalno, tako da ostane što manje ostataka ili otpadaka - ako se ubije zver, njeno krzno će se iskoristiti za odeću, a svo meso biti upotrebljeno za pripremu hrane, a ako se poseče jelka, njeno stablo biće korišćeno za pravljenje oruđa, kora za prekrivanje kuće, a tanje grane za pravljenje sanki. Dakle, ništa se ne baca, sve se koristi.

Ranjena zver se ne sme ostaviti

Prema divljim zverima stanovnici sibirske tajge imaju poseban odnos: oni nikada neće ubiti mladunce ili skotne životinje, njima lovački instinkt nikada neće nadjačati racio. Isto tako, nikada neće ostaviti ranjenu zver da se muči i umire u bolovima i patnji. Za ovo postoje dva razloga - prvi je taj da bi mu prekratili muke, a drugi, još važniji taj što veruju da životinje jako dobro pamte i da će se osvetiti onome ko im je naneo bol ili ih ostavio na milost i nemilost sudbine.