Memoari ruskih plemića iz 19. veka otkrivaju kako su im izgledali dani kada su bili deca. U njima se spominju topline dadilja, tajne igre u baštama, večernje čitanje - ali i učenje da kontrolišu emocije, poštuju hijerarhiju i prihvate da svaki postupak ima posledicu. U nastavku su primeri kako je izgledao tipičan život deteta u to vreme:
Dan je počinjao pre svitanja
Deca u plemićkim porodicama najčešće nisu živela u glavnom delu kuće sa roditeljima. Dečije sobe, guvernante i dadilje nalazile su se u posebnom krilu kuće ili na poslednjem spratu, daleko od svečanih salona i spavaćih soba odraslih.
Buđenje je bilo rano i strogo određeno. U mnogim porodicama deca su ustajala već oko sedam ujutru, a negde i ranije. Posle ustajanja sledili su umivanje hladnom vodom, oblačenje i jutarnja molitva pred ikonom. Verovalo se da disciplina jača karakter isto koliko i obrazovanje.
Doručak su deca uglavnom jela odvojeno od roditelja, u dečijoj sobi. Majku i oca često su viđala tek kasnije tokom dana, ponekad samo nakratko. Za savremene porodice to deluje neobično, ali je u plemićkim krugovima bilo potpuno uobičajeno da vaspitanje dece bude prepušteno drugim ljudima.
Detinjstvo po strogom rasporedu
Posle jutarnje molitve i doručka sledili su časovi francuskog, aritmetike, geografije i istorije. Šetnja je bila obavezna čak i po hladnom vremenu, a popodne je bilo vreme za muziku, crtanje, čitanje i veronauku. Veče se završavalo molitvom i ranim odlaskom na spavanje. Slobodnog vremena nije bilo mnogo, a raspusti skoro da nisu postojali - čak i leto na selu podrazumevalo je nastavu i časove.
Guvernante i učitelji bili su važniji od roditelja
Centralne figure detinjstva često nisu bili roditelji, već guvernante i učitelji. U prvoj polovini 19. veka to su uglavnom bili Francuzi, kasnije Nemci, a zatim i Engleskinje koje su u plemićke kuće donosile stroga pravila ponašanja i obrazovanja.
Oni nisu učili decu samo jezicima i gramatici, već i manirima, držanju, načinu govora i čitavom sistemu ponašanja koji se očekivao od budućih plemića. Dobar učitelj mogao je da postane gotovo član porodice, ali loš je umeo da pretvori detinjstvo u strah.
Kazne su bile deo vaspitanja
Do sredine 19. veka telesno kažnjavanje je bilo smatrano znakom grubosti i lošeg vaspitanja - plemstvo je više volelo druge oblike discipline. Najčešća kazna bila je odlazak u ćošak: Dete bi satima stajalo okrenuto zidu, bez razgovora i igre.
Ponekad je kazna podrazumevala i izolaciju u posebnoj sobi, uz minimalnu hranu. Batine su postojale, ali su se uglavnom koristile kao krajnja mera i češće prema dečacima nego prema devojčicama. Posebno se strogo kažnjavalo laganje, jer se u plemićkom kodeksu smatralo jednim od najtežih prestupa.
Igre nisu bile samo zabava
Posle nastave i strogih pravila, deca su imala vreme za igru, ali su i igre često odražavale svet odraslih. Na primer, devojčice su se igrale skupocenim lutkama od porcelana ili voska, sa čitavim minijaturnim garderoberima i nameštajem. Organizovale su "posete", postavljale sto i vežbale ulogu buduće domaćice.
Dečaci su se igrali vojnika, organizovali bitke i učestvovali u igrama koje su podsećale na vojne vežbe. Mnogi su imali i čitave kolekcije limenih vojnika uvezenih iz Nemačke. Zajedničke igre u bašti bile su retki trenuci potpune slobode. Deca su se kuglala, trčala po imanjima, a zimi bi se sankala i klizala.
Posebno mesto imalo je večernje čitanje naglas. Tada bi se porodica okupila u dnevnoj sobi, a neko od starijih čitao bi Gogolja, Karamzina ili Turgenjeva, dok su deca sedela na tepihu i slušala. To su bili retki trenuci bliskosti između roditelja i dece.
Devojčice i dečaci odrastali su u različitim svetovima
Do desete ili dvanaeste godine putevi dečaka i devojčica gotovo potpuno su se razdvajali. Dečaci su najčešće slati u gimnazije ili kadetske škole, gde su se pripremali za vojnu ili državnu službu. Učili su latinski, istoriju, matematiku, jahanje, mačevanje i vojne veštine.
Devojčice su ostajale kod kuće ili odlazile u institute za plemenite devojke, poput čuvenog Smoljnog instituta. Tamo su učile francuski, muziku, ples, ručne radove i pravila ponašanja, jer je glavni cilj obrazovanja bio da postanu "dobre supruge".
Strog sistem koji je ostavio dubok trag
Plemićko detinjstvo 19. veka po današnjim merilima delovalo bi surovo - stroga pravila, emocionalno udaljeni roditelji i disciplina koja je retko ostavljala prostor za nežnost. Ipak, upravo iz takvog sistema potekli su Tolstoj, Turgenjev, Fet, Aksakov i mnogi drugi ljudi koji su obeležili rusku kulturu.
Možda je baš zato ruska književnost 19. veka toliko često i snažno pisala o detinjstvu. Pisci tog doba pamtili su ne samo stroge učitelje i kazne, već i miris starih knjiga, škripu parketa, tajno ukraden džem i dragocene trenutke kada bi ih otac ili majka pohvalili.