Kako su se gradile "hruščovke" - zgrade izgrađene za samo pet dana i pet noći

Moskva se poslednjih decenija gradi neverovatnom brzinom, a novi, oblakoderi niču iz dana u dan na mestu na kojima su se do pre nekoliko godina nalazila čuvena zdanja od betonski blokova iz sovjetskih vremena. Sve zgrade izgledale su identično i gradile su se stihijski, a ispred ulaza obevezno su se nalazile i klupice na kojima su sovjetski penzioneri sa radošću dočekivali i ispraćali svakoga ko uđe ili izađe, igrali šah ili domine i grickali semenke. Sa njihovim odlaskom i čitav deo istorije odlazi u prošlost.

Sovjetske petospratnice nicale su "kao iz vode"

Izgradnja popularnih petospratnica počela je pedesetih godina prošlog veka, a prve "hruščovke", kako im i samo ime kaže, nastale su još u vreme generalnog sekretara Nikite Hruščova. Sovjetsko rukovodstvo svim snagama trudilo se da podrži selidbu stanovnika sela u veće gradove u neposrednoj blizini, a kako bi oni imali gde da žive, po hitnom postupku gradile su se tipske zgrade koje bi mogle da prime veliku količinu doseljenika.

Novoizgrađene zgrade bile su završavane ne samo rekordnom brzinom, budući da je za izgradnju bilo potrebno svega 12 dana (radnici su radili non-stop, u tri smene), već i sa minimalnim ulaganjem, pa tako u petospratnicama nije bilo ni liftova, ni odvoda za otpad, a ni podruma. Zanimljivo je i da je jedna lenjingradska brigada oborila čak i ove rekordne rokove, i jednu takvu "hruščovku" izgradila za svega 5 dana i noći.

Popularne "hruščovke" nisu ruski izum, "rodom" su iz Francuske

Za vreme mandata Nikite Hruščova izgrađeno je preko 13 hiljada takvih zgrada, odnosno skoro 290 miliona kvadratnih metara životnog prostora, a tehnologiju za popularne "hruščovke" Rusi su pozajmili od Francuza, čiji je arhitekta Rajmond Kamu patentirao ovu tehnologiju 1949. godine. Njihovu tehnologiju usavršio je sovjetski inženjer Vitalij Lagutenko, koji se smatra ocem sovjetskih petospratnica.

Devetospratnice - napredna verzija "hruščovki"

Nakon izgradnje petospratnica, zbog prebrzog rasta broja doseljenika u Moskvu, po istoj tehnologiji počele su se graditi i devetospratnice. Ali, zbog čega baš devet spratova, a ne na primer deset? Objašnjenje leži u štednji resursa: naime, kako petospratnice po pravilu nisu imale, (a nisu ni morale imati) lift, u zgradama sa devet spratova lift je bio obavezan, dok su desetospratnice već po standardu morale imati najmanje dva lifta od kojih bi jedan bio teretni. Na taj način građenjem devetospratnica štedeo se novac.

Postoji legenda koja kaže i da je sam Hruščov prilikom potpisivanja dokumentacije za izgradnju petospratnica rekao "Ma, ima da idu peške", a da se zatim sam nije mogao popeti na peti sprat jedne od izgrađenih petospratnica.

Zeleni i plavi holovi zgrada

U sovjetska vremena proizvodnja farbe bila je skoncentrisana na pretežno dve boje: zelenu, jer su se njome farbala vojna vozila i vojna tehnika, i plavu, koja se koristila za farbanje teretnih vozila i tehnike koja se koristila u poljoprivredi, pa je tako te dve boje u svakoj fabrici uvek bilo na pretek. Kako bi se uštedela sredstva, masovno su se koristile samo ove boje, a svaka "hruščovka" bila je iznutra obojena na isti način: donji deo zidova farban je masnom zelenom ili plavom farbom, dok bi se gornji delovi zidova bojili isključivo krečom, kako bi zidovi "disali". Ovakvo bojenje zidova imalo je ne samo praktično objašnjenje (jer je masnu farbu lako oprati kada se zaprlja), već se koristila i za markiranje u slučaju požara: jasne linije između boja ljudima su pomagale da pronađu put do izlaza.

Dvoje vrata u svakom stanu

Vrata stanova u "hruščovkama" bila su (opet zbog uštede) isključivo drvena, a njihov glavni nedostatak bila je loša izolacija, kako toplotna, tako i zvučna. Kako bi stanove dodatno utoplili, Rusi su na vrata lepili dermatin i poliuretansku penu, a dodatno zbog zaštite, montirali još jedna, dodatna vrata - na dvoje vrata može se staviti više brava.

Četrnaest kvadrata - i više nego dovoljno

U dokumentarnom filmu koji je objavljen 60-ih godina prošlog veka glavni arhitekta Moskve Josif Lovejko uveravao je da je skromnost vrlina, a da je soba korisne površine četranest kvadratnih metara i više nego dovoljna za četvoročlanu porodicu, uključujući i sav neophodan nameštaj.

Prozor između kupatila i kuhinje

Možda i najzanimljivije dizajnersko rešenje ovih zgrada jesu prozori između kuhinje i kupatila, a koji su imali i praktično obrazloženje: više dnevne svetlosti u kupatilu, a ujedno i manje bakterija zahvaljujući sunčevim zracima. Stanari su koristili su ove prozore i za ispoljavanje sopstvene kreativnosti, pa su tako neki kačili čipkane miljee, neki od prozora pravili zanimljive vitraže, a oni ne toliko kreativni, jednostavno želeći da "ušarene" prozor - lepili novine.