Život u "komunalkama"- cela porodica u petnaest kvadrata

Silom oduzeto vlasništvo nad stanom u kome živite i u njega useljene još dve ili tri porodice sa kojima delite kuhinju, kupatilo i ostale zajedničke prostorije - upravo ovako je izgledala tipična "komunalka" u sovjetska vremena, u kojoj je svaka porodica vodila zaseban život u svojih petnaestak kvadrata. Kako se živelo u ovim zajedničkim stanovima, u sovjetskoj Rusiji i da li je koncept života sa potpunim strancima nestao sa raspadom Sovjetskog Saveza ili "komunalke" i danas postoje?

"Komunalni stan" odnosno "komunalka" pojam je koji je poznat apsolutno svakom stanovniku Sovjetskog Saveza, dok savremene generacije o njima znaju tek ponešto, na osnovu sećanja roditelja, baka i deka koji su deo svog života proveli u specifičnoj i nesvakidašnjoj vrsti suživota, u stanovima u kojima je u jednoj sobi živela čitava jedna porodica.

Svaka "komunalka" bila je ista: sobičak u kome je spavaća soba roditelja bila izdvojena paravanom ili zavesom, kese sa namirnicama koje vise svuda unaokolo, na ručkama prozora i vrata, na naslonima stolica i metalnim uzglavljima kreveta, žice na kojima se suši veš razvučene sa jednog na drugi kraj sobe. Kuhinja je zajednička za sve porodice unutar jednog stana, a kupatilo - jedno na nekoliko stanova i obično se nalazilo na međuspratu. Kod ulaznih vrata bio je postavljen pult sa fiksnim telefonom, a dugačak spisak stanara bio je dopunjen uputstvom za pozivanje i posebnim brojem za svaku sobu. Ulazna vrata zgrade zaključavala su se u dogovoreno vreme.

Prvi komunalni stanovi "rodom" su iz Evrope

Prvi komunalni životni prostor pojavio se na području Evrope u 18. veku uporedo sa nastankom krupnih industrijskih fabrika, kada je veliki talas radničke klase sa sela pohrlio u gradove, trbuhom za kruhom. I dok su neki od njih stanovali po podrumima i ostavama svojih poznanika ili daljih članova familije, drugi, kojih je svakim danom bivalo sve više, birali su da žive u "komfornijim" uslovima - u stanovima sa nekoliko soba i zajedničkom kuhinjom i kupatilom koje se nalazilo na međuspratu. Iako je ovakav životni prostor bio dosta povoljan za iznajmljivanje, nisu svi bili u mogućnosti sebi priuštiti luksuz izdvojene sobe. Stanodavci su išli i korak dalje, izdajući ćoškove stanova i manje "prometne" delove, koji su i pored toga, bili daleko bolja opcija od trulog podruma.

"Komunalke" u Rusiji: oduzimanje vlasništva nad stanovima i prisilno useljavanje podstanara

Sam termin "komunalka" pojavio se tek nakon Oktobarske revolucije, iako je još i ranije sam Lenjin tvrdio kako ljudi ne treba da žive u velikim stanovima, već da se malo "skupe". Nova vlast je 1918. godine izdala naredbu da se svi stanovi iz privatnog vlasništva preinače u državno. Ovakva odluka bila je okidač za haos: stihijsko useljavanje višečlanih porodica u slobodne sobe, bez ikakvih pravila što je životni standard prinudno spustilo je do istorijskog minimuma. Preko 35.000 porodica useljeno je u Sankt Peterburg (tada Petrograd) protiv svoje volje u stanove sa nepoznatim ljudima, iako su u svom rodnom mestu imali sve neophodne uslove za život.

Ovakve mere dovele su do toga da je sredinom dvadesetih godina prošlog veka svaki životni prostor bio državni, a samim tim i besplatan, a za potrebe održavanja tih stanova država nije imala dovoljno novca. Shvativši da su troškovi održavanja tolikog broja stanova prevelik udarac na državni budžet, uvedena je nova ekonomska politika koja je dozvoljavala delimično vlasništvo nad nekretninama, te su stanodavci mogli svoje stanove i sobe da izdaju onima koje sami izaberu (što nije bio slučaj na samom početku kada su se ljudi u stanove useljavali bez pitanja već postojećih stanara), a od kirije plaćaju troškove održavanja stana.

Godine su prolazile a situacija sa stanovima postajala je sve gora i gora, pa je tako sa minimalnih 13 kvadrata po čoveku, norma pala na svega 9! Iako je država preduzimala sve neophodne mere da se izgradnja novih zgrada ubrza, i one su građene po principu "komunalki", gde je jedna soba pripadala jednoj porodici. Zaokret se dogodio tek sa dolaskom na vlast Nikite Hruščova, koji je pitanje velikog broja doseljenika rešavao građenjem "hruščovki" , poznatih petospratnica koje su se gradile za neverovatnih pet do dvanaest dana.

Sjaj i očaj Arbata, glavne pešačke ulice Moskve

Iako je sa modernizacijom i rekonstrukcijom Moskve veliki deo stare gradnje otišao u zaborav i zamenjen novim oblakoderima, centar grada, poput Arbata (glave pešačke ulice Moskve) očuvao je originalne zgrade koje su građene u dorevolucijska vremena, a "komunalke" u kojima je i dalje prijavljeno i po nekoliko desetina stanara, nisu, a verovatno i neće prestati da postoje.

Kontrast je danas najveći do sada: sa jedne strane u najužem centru grada nalaze se penthausi poznatih ruskih estradnih zvezda, eksluzivni restorani i prodavnice svetski poznatih brendova, dok sa druge strane stoje stare zgrade u kojima stanari bukvalno jedva preživljavaju: papreno skupi kvadrati u centru Moskve sa pogledom na Hram Hrista Spasitelja pravo su bojno polje na kome njihovi vlasnici već decenijama vode bitke oko zajedničkog toaleta i kuhinje, ne želeći da se odreknu vlasništva nad nekretninom u samom srcu Moskve. Kako je govorio Voland u poznatom romanu "Majstor i Margarita" Mihaila Bulgakova: "Ljudi k’o ljudi, podsećaju jedni na druge, samo ih je pitanje životnog prostora iskvarilo".