Zašto luksuzne modne kuće sarađuju sa "jeftinim" brendovima
Velike modne kuće već decenijama unazad sarađuju sa povoljnim modnim brendovima. Poznati dizajneri su se oprobali u sličnim projektima: Karl Lagerfeld, brend "Balman", "Maržela" i još mnogi su udružili snage sa prodavnicama kao što su "H&M" i svaka kolekcija je bila potpuni hit.
Razlog za veliki uspeh isprva deluje jednostavno: većina ljudi ne može da priušti "pravu stvar", tako da su komadi koji nose ime omiljenog dizajnera, ali koštaju znatno manje, prvi sledeći izbor. Takvom kupovinom se, u većini slučajeva, "umiri" želja za dizajnerskim komadom i kupac je zadovoljan.
Ipak, kada već postoje velike statusne razlike između kupaca luksuznih i povoljnih brendova, koje su jedan od glavnih razloga za siguran profit visoke mode, odakle potreba za stapanjem dva drugačija sveta u jedan? Osim zarade i predstavljanja dizajnera široj publici, mnogi modni analitičari smatraju da je u pitanju dobijanje poverenja i odanosti potencijalnog budućeg kupca tog luksuznog brenda.
Mišljenja na navedene kolaboracije su često podeljena. Na primer, mnogi budu izuzetno uzbuđeni što će konačno biti "bliži" svom omiljenom dizajneru visoke mode i platiti samo malo više nego inače. Druga strana smatra da su saradnje ovog tipa samo iskorišćavanje ljubitelja mode i metod brze zarade. Verni kupci brenda visoke mode počinju da brinu o sopstvenoj poziciji, u strahu da njihova odanost skupljem dizajneru više ne potvrđuje njihov uzvišeni društveni status, kad već "svako može da ga priušti".
Uvek postoji rizik od narušavanja imidža skupocenog brenda, jer se "spušta na niži nivo" i granica između luksuznih komada i odeće koju skoro svako može da kupi postaje skoro neprimetna. Iako navedeni projekti mogu biti kontroverzna tema u svetu mode, sigurno je da element ekskluzivnosti i dalje postoji, zato što se takve saradnje dešavaju samo jednom u istoriji određenog brenda. Vremensko ograničenje i brzina rasprodaje mogu uveriti kupca da ipak poseduju poseban komad.
Sledeće veliko pitanje je: šta se zapravo kupuje? Da li se plaća za bolju izradu odeće? S obzirom na jeftine materijale koji se koriste u celoj modnoj industriji, bez obzira na niske ili vrlo visoke cene završenog komada, mala je verovatnoća da će garderoba iz ovakve saradnje biti znatno kvalitetnija. Ako se već ne plaća za sjajne tkanine, da li se samo kupuje etiketa, na kojoj će biti ime našeg omiljenog dizajnera visoke mode, koji se velikodušno (iako je samo na trenutak) pridružio "nižim slojevima"?
Na postavljeno pitanje može odgovoriti samo mušterija. Svako ima pravo da kupi komad iz navedenih saradnji, ako to zaista želi. Ipak, kao mušterija, dobro je da se zapitamo zašto ga želimo. Da li je u pitanju iluzija luksuza ili iskrena ljubav prema određenom brendu? Da li su reklame za kampanju bile toliko zanimljive, da je bilo nemoguće odoleti? Na kraju, da li kupci zaista dobijaju ono što žele ili što su mislili da žele?
