Zašto je bela zastava simbol predaje

Bela zastava kao simbol predaje ili pokušaja približavanja neprijatelju kako bi se ostvarili pregovori, izabrana je, prema tumačenjima nekih istoričara, jer je ova boja najvidljivija na bojnom polju. Danas svi znaju šta ona označava, a nepravilna upotreba je zabranjena pravilima ratovanja i predstavlja ratni zločin perfidnosti. Bilo je brojnih prijavljenih slučajeva takvog ponašanja u sukobima, kada su neki borci koristili ovu zastavu da priđu i napadnu neprijatelje ili se čak dešavalo da bude ubijen onaj koji je nosio. Njena upotreba kao sredstva za traženje pregovaranja, uključena je u Haške konvencije iz 1899. i 1907. godine.

Poslanikom se smatra pojedinac koga je jedna od zaraćenih strana ovlastila da stupi u komunikaciju sa drugom i koji nosi belu zastavu. On ima pravo na neprikosnovenost, kao i trubač ili bubnjar, barjaktar ​​i tumač koji može da ga prati.

Prve pojave bele zastave u istoriji

Drevni rimski hroničar Livije opisao je kartaginjanski brod ukrašen "belom vunom i grančicama masline" kao simbol pregovaranja tokom Drugog punskog rata. Tacit je kasnije zabeležio da su bele zastave bile podignute da bi označile predaju Vitelijevih snaga u Drugoj bici kod Kremone. Pre tog vremena, rimske vojske bi se predavale držeći svoje štitove iznad glave.

Pošto je bela tkanina bila uobičajena u antičkom svetu, moguće je da su trupe improvizovale sa materijalima koji su imali pri ruci. Bela zastava je kasnije zauzela svoje mesto u zapadnom ratovanju, ali postoje i dokazi da je nezavisno od ovoga, bela zastava nastala u Kini za vreme dinastije Istočni Han (25-220. godine pre Hrista).

Bela boja se dugo povezivala sa smrću i tugom u Kini, tako da su njeni vojnici možda usvojili bele zastave kao simbol predaje da pokažu svoju tugu zbog poraza.

U srednjem veku i u zapadnoj Evropi ova zastva se koristila da ukaže na nečiju nameru da se preda, da se izuzima iz borbe; zarobljenici ili taoci zarobljeni u borbi zakačili bi komad belog papira na svoje šešire ili šlem, a garnizoni koji su se predali i kojima je obećan siguran prolaz nosili bi bele palice. Portugalski hroničar Gašpar Koreja, tvrdi da je 1502. indijski vladar, Zamorin iz Kalikuta, poslao pregovarače sa "belim platnom vezanim za štap u znak mira", svom neprijatelju Vasku da Gami.

Bela zastava nije uvek značila predaju

Tokom ranog 17. veka, u Francuskoj je korišćena kao simbol komandanta francuske vojske. Bela marama pričvršćivana je za zastavu puka, kako bi se francuske jedinice međusobno prepoznale i razlikovale od stranih i izbegla "prijateljska vatra"(dejstvo koji je izvršio pojedinac ili jedinica protiv svojih trupa). Tokom Francuske revolucije, 1794. godine, plava, bela i crvena zastava, usvojena je kao nacionalna, dok je ona bele boje postala simbol francuskih rojalista.

Danas se bele zastave i dalje koriste kao simboli predaje, mira i primirja.

Od svog nastaka u drevnoj Kini i srednjovekovnoj Evropi pa do upotrebe u savremenim ratovima i mirovnim pokretima, bela zastava je postala snažan podsetnik na ljudsku želju za mirom i nadu u svet bez nasilja i sukoba. Jednostavnost i univerzalnost bele zastave čine je moćnim simbolom mira koji prevazilazi jezičke i kulturne barijere.