Šest ari placa: Kako se u Rusiji razvijala kultura vikendica - dača

"Šest ari" u posleratno vreme u Sovjetskom savezu bili su sinonim za ličnu baštu, a pojam se ustalio 1949. godine kada je zbog nestašice namirnica država odlučila da svojim ljudima dodeli placeve i time im omogući da sami sebe prehranjuju. Zemlja se dodeljivala iz neiskorišćenih resursa sela i gradova, kao i neiskorišćenih teritorija fabrika i većih kompanija, a prednost su imale porodice žrtava Velikog Otadžbinskog rata.

Ali, zbog čega je država došla na ideju da svojim stanovnicima dodeljuje baš šest ari placa? Prema proračunima ekonomista i agronoma, upravo šest ari placa dovoljno je prosečnoj četvoročlanoj porodici da uzgaja sve neophodne kulture i prehrani se, ukoliko ne spekuliše na prodaji namirnica.

Sva prava i obaveze vlasnika "šest ari"

Placevi su se davali na "doživotni zajam" samo pod jednim uslovom: onaj koji dobije plac bio je u obavezi da radi u organizaciji narednih pet godina. Naravno, bilo je pojedinih povlastica: na primer, ukoliko bi se promenilo radno mesto, plac se ne bi oduzimao dokle god bi osoba nastavljala da radi u nekoj drugoj organizaciji, a invalidima, penzionerima i porodicama vojnika i žrtava se pravo takođe ne bi ukidalo.

Početkom proleća ministarstvo poljoprivrede sprovodilo bi prodaju semena, đubriva i svih ostalih poljoprivrednih potrepština, a vlasnik placa bio je u obavezi da tokom prve tri godine u potpunosti zasadi plac - posadi stabla voća, zasadi neophodno povrće i sadnice jagoda i bobičastog voća - u suprotnom zemlja bi se oduzimala i davala nekom drugom, ko bi je koristio u svrhu prehrane porodice.

Kolektivno voćarstvo i povrtarstvo

Saglasno odluci ministara RSFSR koja je izdata 1955. godine, poklanjanje zemlje i dalje je bilo na snazi, a sada je vlasnicima placeva bilo dozvoljeno i da se objedine u udruženja kako bi mogli bolje i efikasnije da upravljaju dobijenom imovinom i kvalitetnije rasporede resurse. Sve obaveze delile bi se među vlasnicima nepokretnosti proporcionalno, a uzgajane namirnice srazmerno su deljene među njima.

"Dačni kapitalizam"

Naknadno se odluka dodatno promenila, a vlasnicima placeva dozvoljeno je da na svojoj teritoriji izgrade i vikendice, koje su u narodu za jako kratko vreme postale veoma popularne, i dobile naziv dače - tako su placevi za teritorijom grada postali još unosniji hobi, a stanovnici neretko na celu sezonu odlazili u vikendice.

Ipak, sve pozitivne strane ovakve državne politike imale su i svoje nedostatke: pojedini građani uočili su "rupe u zakonu" i prostor za malverzacije, pa svoje placeve ili višak uzgajanih namirnica preprodavali, a dače izdavali na određeno vreme onima koji su želeli da se odmore od gradske vreve i mogli to sebi da priušte.

Tako je šezdesetih godina počeo da se razvija takozvani "dačni kapitalizam" u okviru koga su na svojih "šest ari" imućniji stanovnici gradili velelepne vile, sa garažama, banjama i malim ali simpatičnim vrtovima. Odjednom je počelo masovno utrkivanje ko će imati veću i luksuzniju vilu. Kako je ovako nešto bilo direktno kršenje moralnih načela sovjetskog vaspitanja, država je brzo "stala na rep" dovitljivim veleposednicima i po hitnom postupku uvela neplanirane kontrole iskorišćenosti zemljišta.

"Dačni bum" - kako su vikendice postale san svakog Rusa

Krajem šezdesetih godina Rusiju je zahvatila još jedna kriza, a savet ministara odlučio je da svojim sunarodnicima još jednom izađe u susret i podrži razvoj poljoprivrede: organizovani su brojni forumi i konferencije na temu agrotehnike, omogućen je organizovani transport od kuće do dače, a članovima udruženja dozvoljeno je da na svojih šest ari grade "kućice letnjeg tipa".

Ljudi su masovno krenuli da grade vikendice i tako je "daća" postala tipično mesto za odmor od gradske vreve svakog stanovnika Sovjetskog Saveza. Dogodio se pravi "dačni bum" i svako ko nije imao dovoljno novca za sopstveni stan u Moskvi ili nekom drugom, većem gradu hrlio je da pazari jednu daču.

Broj udruženja poljoprivrednika za svega par godina skočio je višestruko, a krajem osamdesetih godina broj takvih udruženja dosegao 47 hiljada. Uloga poljoprivrednika u ekonomiji Rusije postala je značajnija no ikada, a dače postale povod za rad, ali i okupljanje porodice i prijatelja.