Magazin
Kolačići sudbine: Kineski, japanski ili američki izum
"Vidoviti" dezert je prava zabava - pored ukusnog krekera, onaj ko ga pojede dobija i malu porukicu, koja može biti filozofska, poetična ili šaljiva. Kolačići sudbine se čak mogu nazvati "interaktivnom hranom", jer su jedina poslastica koja "govori". Mnoge danas asocira na kinesku kulturu, ali istorijski izvori ukazuju da je priča o njihovom poreklu malo drugačija.
Poznati kolačići slatkastog ukusa, specifičnog savijenog oblika, koji u unutrašnjosti sadrže porukicu "o budućnosti" se najčešće mogu naći u prodavnicama azijske hrane ili se služe kao dezert u kineskim restoranima. Pošto se najčešće povezuju sa Kinom, nije iznenađenje da mnogi veruju da su odatle potekli.
Ipak, interesantno je da su, prema starim knjigama, zapravo nastali u devetnaestom veku u Japanu, a zatim su se proširili i popularizovali u Kaliforniji, u dvadesetom veku, a od tada su postali poznati širom sveta.
U knjizi "Hronika kolačića sudbine", autorka Dženifer Li objašnjava poreklo kolačića. Još od sedamdesetih godina devetnaestog veka, na tezgama oko Kjota su se prodavali kolačići koji su bili istog oblika kao onaj koji danas poznajemo i u njima se nalazila napisana poruka. Li je citirala japansku istraživačicu Jasuko Nakamači, koja je objasnila da je devedesetih pronašla kolačiće u porodičnoj pekari, staroj nekoliko generacija, blizu jednog hrama u okoloni Kjota. Uz to, otkrila je brojne slikovnice, iz 1878. godine, u kojima su ilustrovani radnici koji prave ovu poslasticu. Trenutno nije poznat ni jedan istorijski prikaz kolačića koji prethodi ilustracijama.
Japanski kolačići su se nazivali "cuđiura senbei (Tsujiura Senbei: sudbina, kreker)". Veći su od tipičnih kolačića, ali i tamnije boje, jer se prave od susama i miso paste (fermentirana soja), dok se nama bolje poznati "kineski" kolačići prave od putera ili vanile.
Kako je japanski dezert dospeo u Ameriku
Li veruje da su kolačići verovatno došli do Amerike kada su se japanski imigranti preseljavali na Havaje i u Kaliforniju, u periodu od 1880. godine pa sve do početka dvadesetog veka. Japanski pekari su tada počeli da osnivaju svoje radnje u gradovima kao što su Los Anđeles i San Francisko, gde su prodavali mnoge poslastice, a između ostalog i krekere sudbine. U Americi su prvi kolači sudbine uglavnom sadržali citate Biblije ili aforizme Konfučija, Bena Frenklina i sl.
Kako je japanski dezert postao kineski
Sada je jasno kako su kolačići dospeli u Ameriku, ali zašto se danas vezuju za kineske restorane/prodavnice? Li je objasnila da je verovatno došlo do promene tokom Drugog svetskog rata. Nakon bombardovanja Perl Harbora, japanski stanovnici su morali da se isele iz zemlje, pa samim tim zatvore svoje pekare i druge biznise.
Međutim, Amerikanci su i dalje želeli svoj "vidoviti" dezert nakon azijskog obroka, tako da su kolačići prešli u ruke kineskih vlasnika restorana, koji ih do dan danas proizvode. Kao i mnogi drugi američki trendovi, ubrzo su bili rasprostranjeni i po drugim kontinentima. Najveća savremena njujorška kompanija za kolačiće, "Vonton fud", dnevno proizvede više od četiri miliona ovih poslastica, dok se širom sveta godišnje pojede oko tri milijarde kolačića sudbine.
Danas postoji na hiljade interpretacija oblika, ukusa i poruka dezerta. Mnogi ih koriste kao rekvizit za prosidbu (pišući romantično pitanje na papirić), pojedini prave sopstvene verzije kolačića, menjajući im boje ili oblik, a neki ih čak koriste kao inspiraciju za nakit ili modu.
