Miriše na dom: Šta se krije iza prepoznatljivog "mirisa kuće"

Kada pomislite na kuću babe i dede ili na stan najboljeg prijatelja, osetićete određeni miris. Međutim, kada živite negde svaki dan, sigurno ne primećujete arome koje su prisutne, ali kada se vratite kući, na primer sa odmora, dočeka vas baš ta aroma koja za vas znači udobnost i bliskost, piše "Vašington post".

Postoji snažna veza između čula mirisa i osećanja - što objašnjava zašto tako lako povezujemo značajne lokacije sa njihovim mirisima.  Ali kada kažemo da mesto "miriše na dom", mi zapravo opisujemo kombinaciju mnogih mirisa, koje dolaze iz različitih izvora.

"Najočigledniji 'krivci' su predmeti koje kupujemo upravo zbog njihovih mirisa, kao što su osveživači vazduha i sveće. Deterdžent za veš, sapuni i proizvodi za čišćenje takođe doprinose ukupnoj aromi, kao i hrana koju kuvamo i unosimo", kaže ekspert za mirise, Daun Goldvorm.

Ali pored sveća i deterdženata, tu je i miris ljudi. "Mi smo "hodajući parfemi" -  od gela za kosu preko losiona za telo do šampona, kupke za tuširanje, paste za zube, sve to nosimo na sebi. Pojedini ljudi takođe imaju svoju jedinstvenu sekvencu DNK koja daje specifičnu aromu njihovom telu", kaže Goldvorm.

Upravo lični mirisi su povezani sa glavnim kompleksom "histo kompatibilnosti" koji upravlja našim imunološkim sistemom. To je genetski determinisani miris tela koji omogućava psima da prate određenu osobu, nešto poput otiska prsta, a doprinose ukupnom ambijentu naših domova.

Takođe, i broj ljudi i njihov uzrast uticaće na sveukupnu aromu jednog domaćinstva. Domaćinstva u kojima žive samo odrasle osobe, drugačija su od kuća sa decom koja unose mirise koji nas odrasle, asociraju na detinjstvo - plastične igračke, voštane bojice ili plastelin. Što se tiče vlasnika kućnih ljubimaca, kuće sa kutijama sa peskom ne mirišu isto kao kuće sa kavezima za ptice ili psima koji su se valjali po travi. Osim toga, aroma našeg doma nagoveštava gde živimo. Starije zgrade od drveta i cigle mirišu drugačije od novije gradnje sa puno lepkova i plastike (kao što je pod od vinila). Boja i tepisi na sličan način oslobađaju isparljiva organska jedinjenja koja se kombinuju sa drugim mirisima.

Kvalitet spoljašnjeg vazduha je još jedan faktor. "Ako ste, na primer, u Pekingu, oni imaju veći nivo zagađenja vazduha nego, recimo, ako živite na Ibici. Dakle, to će uticati ne samo na miris koji može ući kroz vaše prozore i pukotine u kući, već i na to kako se to vremenom unosi u materijale od kojih je kuća ili zgrada izgrađena", navodi Daun Goldvorm.

I dok je zagađenje nešto na šta pojedinac ne može da utiče, postoji moda duga stotinama godina, u kojoj su ljudi pokušavali da, stavljajući određene predmete u svoje kuće, kreiraju aromu doma po svom nahođenju.

"U 16. i 17. veku, Evropljani su palili tamjan kao rani insekticid i ruzmarin u pokušaju da oteraju bolesti, ali su takođe koristili mirise koji su im činili zadovoljstvo. Potpuri je bio u modi, a otkriće vaze iz 18. veka sa lažnim cvećem, pokazalo da su se razne paste sa aromama koristile kada pravo cveće nije bilo dostupno", kaže Vilijam Tulet, profesor senzorne istorije.

Danas, kaže Tulet, mnogi ljudi imaju puno knjiga u svojim stanovima, tako da miris njihovog doma druge podseća na bibilioteku ili na činjenicu da je vlasnik kuće bibliofil. Sa druge strane, ako neko želi da predstavi sebe kao osobu koja se bavi prirodom, ispuniće svoju kuću biljkama i cvećem, koje će dati poseban "šmek" prirode njihovom domu.

Zašto ne osećamo svaki dan miris svog doma

Međutim, čak iako sve činimo da kreiramo određeni miris u svom domu, mi ga često ne primećujemo. Zašto je to tako? To je zbog toga što su naši receptori u nosnim šupljinama skloni tome da prestanu da reaguju kada ih bombarduju molekuli u vazduhu koji su deo određene arome. 

Naučnici ovo opisuju prilagođavanjem kome su inače sklona sva naša čula. Tako na primer čini i čulo sluha, pa ako bi neko lupao čekićem ispred naših vrata, prvog dana bi nam smetao, drugog bi bilo malo bolje, a do kraja nedelje se više buka ne bi ni primećivalaosim ako nam neko ne skrene pažnju na to. Za čulo mirisa se kaže da je stvoren kao evoluciona prednost - jer nas upozorava na opasnosti, kao što su pokvarena jaja ili otrovno voće. Jednom kada smatramo da je okruženje bezbedno, određen miris može brzo da nestane iz naše svesti. Mi zapravo obraćamo pažnju samo na one arome koji se menjaju, a ne na stalne. Miris našeg doma je upravo stalan, ali ima drugačiju vrednost za nas, jer će nas uvek asocirati na mesto koje nam garantuje udobnost i sigurnost.

Veza između ljudskih emocija i čula mirisa je takođe jača nego kod drugih čula, jer je olfaktorni deo mozga povezan sa limbičkim sistemom, mestom u mozgu u kome se obrađuju naše emocije. Zbog toga kada pomirišemo nešto što nam se sviđa ili što nam je poznato, to kod nas stvara dobra osećanja, poput "pripadnosti". Naučnici misle da je to milenijumima bio zaštitni mehanizam koji nam je pomagao da razumemo da li su nove stvari, za nas potencijalno srećne, zdrave ili štetne. 

Zato mi miris naših domova i ljudi, do kojih nam je stalo, spajamo sa našim sećanjima, delom zato što su emocije i sećanja čvrsto povezani. Zbog toga nas mirisi često asociraju na određene trenutke u životu, posebno one iz detinjstva.

"To su emocionalni pokazatelji koje koristimo da kreiramo ceo svet kao odrasli i da se vratimo tim osećanjima sigurnosti i udobnosti, ljubavi i radosti", kaže Goldvorm.