"Bindžovanje" hrane: Prejedanje kao poremećaj u ishrani

"Bindžovanje" je novi termin koji smo usvojili iz engleskog jezika, a može se prevesti kao "period intenzivne konzumacije"- hrane, alkohola, vežbanja, gledanje serija, društvenih mreža... U psihološkom smislu, "bindžovanje" se može definisati kao preplavljivanje određenim stimulusima i senzacijama koji na kratko zadovoljavaju naše potrebe, predstavlja ponavljajuće epizode konzumiranja velikih količina hrane u kratkom periodu, praćene osećajem gubitka kontrole. Ovo su periodi kada se pojede sve što dođe pod ruku, a bez pravog osećaja gladi. 

Pojedinci koji se bore sa ovim poremećajem u ishrani obično doživljavaju intenzivnu krivicu, stid i uznemirenost nakon epizoda prejedanja. Za razliku od drugih poremećaja u ishrani, kao što su anoreksija ili bulimija, ovde nije uključujno kompenzatorno ponašanje poput prekomernog vežbanja ili pražnjenja. 

Zašto se "bindžujemo" i zašto je ovo ponašanje karakteristično za 21.vek?

"Ukoliko se ponavljaju epozode prejedanja, može doći do razvijanja poremećaja koji se zove "bindž iting disorder" (Binge-eating disorder, skraćeno BED), odnosno kompulsivno prejedanje. Nemamo podatke koliko je zaista zastupljen kod nas, jer naši istraživači nisu baš efikasni. Na primer, poremećaj prejedanja je najčešći u Americi, gde se čak 4 miliona osoba bori sa njim. Bindžovanje spada u klasifikaciju psihijatrijskih poremećaja, a zastupljen je i kod nas", kaže Anđelija Dimović psiholog i psihoterapeut u edukaciji.

Periode prejedanja može izazvati emocionalni stres i često igra veliku ulogu. Osoba može da oseti olakšanje tokom konzumiranja ove prevelike količine hrane, ali posle toga doživi osećaj stida ili gubitka kontrole.

"Mi se svi susrećemo sa emocionalnim prejedanjem, a to u stvari znači da unosimo velike količine hrane, ali ne da zadovoljimo fiziološku glad, nego su najčešći izroci u stvari emocije sa kojima ne znamo kako da izađemo na kraj. Emocionalna glad je načešći uzrok tog poremećaja", kaže Dimović.

Kako se dijagnostifikuje

Uprkos ozbiljnosti BED često ostaje neprimećen ili se odbacuje zbog pogrešnih predstava u društvo. Mnogi pojedinci pate u tišini, okrivljujući sebe za nedostatak kontrole. Obrazovanje i svest su od vitalnog značaja za prevazilaženje ove stigme i unaprđivanje načina rane identifikacije i lečenja.

Da bi se uspostavila dijagnoza ovog poremećaja moraju biti prisutna tri ili više od sledećih simptoma:

• jede se mnogo brže nego normalno
• jede se do prejedanja
• jedu se velike količine bez osećaja gladi
• osoba jede sama i u tom trenutku nema osećaj stida 
• oseća krivicu ili gađenje prema sebi

"Uglavnom postoji neki događaj, neprijatan, stresan, koji bude okidač za preveliko unošenje hrane. Tada se najčešće unosi hrana koja je masna i slatka, i koja nam luči hormone zadovoljstva, ali taj naš okidač nije zadovoljen na adekvatan način. A mi, kako prođe intenzivna emocija, budemo preplavljeni osećanjem krivice zbog tako velike količine hrane koju smo uneli. To onda ponovo bude okidač za neprijatne emocije i onda ponovo jedemo i tako se vrtimo u ciklusu emocionalnog prejedanja", objašnjava nam psiholog kako se ponavljaju epizode emotivnog prejedanja.

Da li postoje ljudi koji su skloniji emocionalnom prejedanju?

"Prejedanje može biti povezano i sa genetikom i sa obrascima, odnosno odnosu prema hrani koji smo naučili u detinjstvu od naših roditelja. Često se dešava da je hrana način na koji obeležavamo neke proslave i neke pozitivne emocije. Sa druge strane je često povezano sa načinom na koji sami sebe ili na koji nas roditelji teše. Nekad roditelji deci daju hranu kada su ljuta, vođeni našom izrekom 'kad je neko ljut taj je gladan'. Tako naučimo da je hrana nešto čime zadovoljavamo naše emocije", smatra psiholog i psihoterapeut Dimović.

Kako se navodi u literaturi, uzroci bindžovanja hrane još uvek nisu dobro shvaćeni, verovatno jer postoje mnogi faktori koji mogu da utiču na prejedanje:

• Genetika - povećana osetljivost na dopamin, hemikaliju u mozgu koja je odgovorna za osećaj nagrade i zadovoljstva. Takođe postoje jaki dokazi da je poremećaj nasleđen 
• Rod - češći kod žena nego kod muškaraca 
• Promene u mozgu - Postoje indikacije da ljudi sa poremećajem prejedanja mogu imati promene u strukturi mozga koje rezultiraju pojačanim odgovorom na hranu i manjom samokontrolom
• Fizički izgled - Problemi sa težinom mogu biti i uzrok i rezultat poremećaja 
• Slika o svom telu - poremećaj se može javiti kod osoba koje imaju veoma negativnu sliku o svom telu. Nezadovoljstvo telom, naizmenični odlazak na dijetu sa periodima prejedanja, doprinose razvoju poremećaja
• Opsesivno prejedanje - većina osoba je imala istoriju prejedanja kao prvi simptom poremećaja. Ovo uključuje prejedanje u detinjstvu i tinejdžerskim godinama
• Emocionalne traume - stresni životni događaji, kao što su zlostavljanje, smrt, odvajanje od člana porodice ili saobraćajna nesreća, su faktori rizika. Maltretiranje i zadirkivanje u detinjstvu zbog fizičkog izgleda, najčešće prekomerne težine, takođe može doprineti razvoju poremećaja 
• Druga psihološka stanja - skoro 80 posto ljudi koji bindžuju hranu ima bar još jedan psihološki poremećaj, kao što su fobije, depresija, posttraumatski stresni poremećaj, bipolarni poremećaj, anksioznost ili zloupotreba nedozvoljenih supstanci.

Takođe, epizoda prejedanja može biti izazvana stresom, dijetom, negativnim osećanjima u vezi sa telesnom težinom ili oblikom tela, dostupnošću hrane ili dosadom.

Rizici po zdravlje

Gojaznost inače izaziva povećan rizik od srčanih bolesti, moždanog udara, dijabetesa tipa 2 i raka. Međutim, neke studije su otkrile da ljudi koji se bindžuju hranom, imaju još veći rizik od razvoja ovih zdravstvenih problema, u poređenju sa gojaznim osobama koje nemaju ovaj poremećaj. Ostali zdravstveni rizici su mogući problemi sa spavanjem, hronični bolovi, astma i sindrom "nervoznih creva". 

Kod žena, ovo stanje je povezano sa problemima sa plodnošću, komplikacijama u trudnoći i razvojem sindroma policističnih jajnika.

Kako savladati prejedanje

Prvi korak u prevazilaženju prejedanja je razgovor sa stručnjakom koja će pomoći u postavljanju dijagnoze, koji će utvrditi težinu poremećaja i preporučiti najprikladniji tretman. 

"Emocionalno opismenjavanje bi bilo prevencija. A kada govorimo o epizodama prejedanja, važno je da se pozabavimo odgovorom na pitanje - šta su to naši okidači, koje emocije nam bude, kako da pronađemo bolje mehanizme, odnosno kako da izađemo na kraj sa takvom emocijom, kako da uživamo u hrani. Mislim da je jako važno da postanemo svesni jer kod prejedanja nema uživanja u hrani, tako da bi suprotno tome bila svesnost tokom jela", smatra Anđelija Dimović. 

Prema njenom iskustvu, najbolja metoda lečenja je prvo osvešćivanje problema tokom psihoterapije i terapisjkim radom, a u u prepoznavanju poremećaja predlaže sledeće smernice:

• Da li jedemo i kada nismo gladni?
• Da li hrana pomaže da se osećamo bolje?
• Da li jedemo da bismo se umirili ili kada smo tužni, ljuti, uznemireni ili kada nam je dosadno?
• Da li se nagrađujemo hranom?
• Da li redovno jedemo dok se ne najedemo ili prejedemo?
• Da li nam hrana daje sigurnost?
• Da li osećamo da nam je hrana prijatelj?
• Da li osećamo nemoć ili da smo van kontrole kada jedemo?

Šta bi trebalo da uradimo kao društvo, mame, kao porodica, kao neko ko brine o deci u smislu prevencije budućih poremećaja? 

"Pre svega, kada su deca mala trebalo bi da delujemo na njih kroz sopstveni primer. Naš odnos prema hrani mora da bude što adekvatniji, pa će se i oni o tome učiti na pravom primeru. Takođe, trebalo bi pronaći bolje načine za nagrađivanje bilo kog željenog ponašanja, mada ponekad to može biti i hrana. Mislim da je jako važno poštovati individualne razlike. Kod nas u kulturi često važi - šta ti je u tanjiru to moraš pojesti do kraja. Trebalo bi postaviti granice i naučiti decu da jedu raznovrsnu hranu, ne samo ono što oni vole. Ali, sa druge stane nije svoj deci potrebna ista količina, a svakako im nije potrebno onoliko koliko i nama."