Zbog čega su mace izbirljivije od pasa kada je hrana u pitanju

Svi koji za kućnog ljubimca imaju psa, bilo da je u pitanju onaj sa zavidnim pedigreom ili udomljeni avlijaner, znaju da ne postoji ništa što će ova ljupka četvoronožna stvorenja sprečiti da pokupe komadić hrane, koji ste slučajno ispustili na zemlju. Sa druge strane, vlasnici mačaka će za sobom u većini slučajeva morati da počiste sami, budući da su ove graciozne životinje daleko izbirljivije od pasa. Ali, zbog čega? S obzirom da je od samih mačaka teško dobiti ikakav odgovor, naučnici su se dali u analiziranje njihovog DNK.

Mačke ne osećaju slatko, ali ih ukus umamija jako privlači

Analizom gena kako divljih, tako i domaćih mačaka, naučnici su ustanovili da mačke nemaju razvijene receptore za slatko, te iz tog razloga nikada neće posegnuti za kolačićem koji stoji na stolu ili bilo kojim drugim slatkišem koji ste ostavili bez nadzora.

Sa druge strane, ukus umamija, koji je poznat kao "prijatan slani ukus", a koji nastaje zahvaljujući aminokiselini L-glutamat, mačkama itekako privlači pažnju. Da bi to dokazali, istraživači su sproveli jednostavan eksperiment sa dve činije vode - jednom običnom, a drugom sa dodatkom umamija iz tunjevine. Sve mace su odabrale baš tu vodu, sa "tajanstvenim petim ukusom".

"Smatramo da je umami glavni pokretač mačaka", objasnio je Skot Mekgrejn, naučnik koji se bavi istraživanjem ukusa.

Za razliku od mačaka, psi imaju i receptore i za slatko, i za umami, što ih čini manje izbirljivim kada je hrana u pitanju.

Ono si što jedeš, čak i genetski

Čulo ukusa pomaže životinjama da procene potencijalne nutritivne karakteristike hrane: sladak ukus ukazuje na to da je hrana bogata ugljenim hidratima, koji su dobar izvor energije, umami signalizira postojanje proteina, dok je slana hrana bogata natrijumom, koji je esencijalni nutrijent. Kiseo ukus je malo komplikovaniji, ali naučnici veruju da on može da posluži za određivanje ispravnosti namirnica (pošto bi "dobre" bakterije zbog kojih hrana ima kiseo ukus ubile sve "loše" bakterije tokom procesa fermentacije). Evoluciona svrha gorkog ukusa je takođe predmet rasprave, iako je dugotrajno verovanje da ona može značiti toksičnost.

Kroz proces evolucije, geni svih životinja su u određenoj meri mutirali, a ukoliko jedinka preživi sa mutacijom, ta će se osobina preneti i na dalje potomstvo, sve dok na kraju ona ne postane norma. Naučnici smatraju da je upravo to razlog zašto mačke, koje su po prirodi mesožderi, nemaju receptore za slatko - jednostavno im ne trebaju. Po istom principu i pande, koje se hrane bambusom, ne mogu da osete ukus umamija, dok pojedine vrste ni ne žvaću hranu već je samo gutaju, jer uopšte nemaju funkcionalne receptore ukusa.

"Postoji korelacija između onoga što jedete i onoga što se odražava u vašem genomu", pojašnjava Peiksua Jang, istraživač.