Zašto se držimo za ruke

Držanje za ruke utiče na naše emocionalno stanje, posebno kada to radimo sa voljenom osobom. Ruka u ruci pomaže u snižavanju krvnog pritiska, smanjenju bolova i ublažava stres, govore istraživanja. 

Držanje za ruku izražava sve ono što smo jedni drugima

Eksperiment iz 2021. potvrdio je umirujući efekat držanja supružnika za ruku dok su gledali scene iz horor filmova kao što je "Znam šta ste radili prošlog leta".
Jednostavan gest može ograničiti uticaj stresa na autonomni nervni sistem, koji reguliše nesvesne telesne funkcije kao što je proširenje zenica. Kada ljudi osećaju da su ugroženi, držanje voljene osobe za ruke smiruje delove mozga odgovorne za budnost i emocionalnu reakciju, piše Vašington Post. 

Ali istraživanje takođe ukazuje na nešto mnogo dublje o našoj potrebi za vezanošću.

"Ako zaista razumete držanje za ruke, šta je to i kakve efekte proizvodi, počinjete da razumete skoro svaki aspekt toga šta znači biti ljudsko biće. Izražava sve ono što smo jedni drugima, navodi Džejms Koun, klinički psiholog.

Koun i njegov tim su sproveli nekoliko eksperimenata o efektima držanja za ruke. Prvi set uključivao je 16 udatih žena koje su stavljene na MR skenir mozga i rečeno im je da će doživeti manji strujni udar. Skeniranje mozga pokazalo je da kada su žene držale za ruku nepoznatu osobu, to je im je smanjilo stres.

Efekat je bio još izraženiji kada su držale svoje muževe za ruke. Naročito je važan i kvalitet odnosa. Prednost držanja za ruke bila je najjača među ženama sa najvišim rezultatima na testovima kvaliteta braka. Kasnije studije su pokazale smanjenje stresa u drugim vrstama veza, uključujući ljude koji su izlazili ili su bili samo prijatelji.

Istraživanje ukazuju da držanje za ruke zapravo pomaže mozgu da olakša posao suočavanja sa stresom, smatra psiholog.

Ruke mogu da razaznaju bezbroj stimulansa

Ruke su jedan od ključnih načina na koji istražujemo svet od trenutka kada se rodimo - i to sa dobrim razlogom. Novorođene bebe su kratkovide i takođe ne mogu da razlikuju boje. Ali naše ruke, čak i pre nego što razvijemo bilo kakvu motoričku veštinu, mogu da obrađuju senzorne informacije kada dodiruju objekte oko nas.

Naši dlanovi su mali deo ukupne površine naše kože, ali oni drže oko 15 procenata naših taktilnih nervnih vlakana.

Zbog te neverovatno velike nervne gustine, naše ruke mogu da razaznaju bezbroj stimulansa koje svet nudi: topli kolačić, mekano krzno šteneta ili hladne kapi kiše.

Šta kažu eksperimenti

Tokom eksperimenata, psiholog i njegov tim su uočili nešto veoma zanimljivo. Emocionalna regulacija je uspostavljana u reonima kojima je upravljao prefrontalni korteks. To je deo mozga koji nam pomaže da kontrolišemo svoje instinkte, govoreći nam: "Opusti se, to je samo film" kada gledate horor", objašnjava.

Tim naučnika je pretpostavio da bi držanje za ruku bliske osobe izazvalo povećanje aktivnosti u prefrontalnom korteksu kako se ispitanik opuštao i osećao sigurnije. Sa više aktivnosti u prefrontalnom korteksu, mislili su da će biti manja emocionalna aktivnost, ali to se nije dogodilo.

Kada su se parovi držali za ruke, istraživači su primetili smanjenje aktivnosti u svim emocionalnim regionima mozga kao što je i očekivao. Međutim, u eksperimentu za eksperimentom, nije bilo povezanog povećanja aktivnosti prefrontalnog korteksa – umesto toga, došlo je do smanjenja.

U početku, naučnik nije mogao da objasni koji je deo mozga odgovoran za ublažavanje stresa učesnika kada su se držali za ruke.

Ipak, posle nekog vremena, došao je do sledećeg: Šta ako bi vratio osnovno i eksperimentalno stanje unazad? Možda mozak nije shvatio držanje za ruke kao nešto novo? Šta ako se naša neuropsihološka osnova osećala povezanom sa nekim? Možda je osećaj usamljenosti sve vreme uticao na ova odstupanja:

"Ljudskom mozgu svet predstavlja niz problema koje treba rešiti. I ispostavilo se da mu je najveći problem da bude sam", rekao je Koun.