Magazin
Zašto drevne rimske statue nemaju glave: Razlog će vas iznenaditi
Vreme nije bio blagonaklono prema mnogim starorimskim statuama - mnoge klasiče i svetski poznate skulpture su pronađene u oronulom stanju, uglavnom bez glave. Dok su neki materijali prirodno dotrajali, postoji i drugo, praktično obajšnjenje za bezglave statue.
Osim oštećenja izazvanih vremenskim uticajem, izloženosti različitim okolinama, eroziji i zanemarivanju koje su ove skulpture od različitih kamena i mermera morale da izdrže tokom vekova, ovo nije jedini razlog zašto mnoge figure nemaju glavu.
U stvari, Rimljani bi povremeno namerno uklanjali glave sa statua. Drugim rečima, postoje drevne isklesane figure koje su otkrivene onako kako su ih verovatno ostavili sami Rimljani.
Ali zašto bi "uništavali" ova umetnička dela? Odgovor je jednostavan: Stare rimske statue imale su zamenjive glave, jer je to bilo najpraktičnije rešenje.
Na primer, jedna mermerna statua sedeće žene iz 2. veka dizajnirana je tako da može da prikazuje ili caricu Faustinu Stariju ili boginju Junonu (Hera u grčkoj mitologiji).
Ovo je bilo posebno korisno kada je novi car preuzeo vlast, posebno ako je prethodni car bio nedovoljno voljen i popularan ili ako je bio politički protivnik novog vladara, te je ovo bio način da se njegov lik "izbriše" iz istorije.
Statue bi se onda vajale tako da bi se glave mogle lako zameniti, pa bi ista statua nastavila da bude javno izložena. Ovo je štedelo vreme, ali je bilo i mnogo manje mukotrpnog posla za vajare.
Za savremene stručnjake je veliki izazov da uporede i spoje brojna skulpturalna tela sa njihovim originalnim glavama, ili sa bilo kojom od zamena koje su im kasnije ugrađene, pošto su mnoge statue otkrivene potpuno bez glave.
Iako je ovo komplikovan poduhvat, istoričari su uspeli da spoje neka skulpturalna tela sa njihovim glavama. Jedan takav primer dogodio se 2016. godine, kada je Geti muzej u Los Anđelesu uspešno ponovo spojio 2.000 godina staru mermernu statuu ogrnute žene sa prethodno nestalom glavom.
Umetnički izbor
Iako je ova metoda sastavljanja skulptura prvenstveno bila funkcionalna, danas je postala umetnički pečat ovog drevnog doba. Uprkos naporima istoričara da ponovo sastave drevne statue do tačke završetka, mnoge od ovih skulptura postale su ikone u svom nedovršenom stanju.
Na primer, Nika sa Samotrake, drevna grčka skulptura koja datira iz 2. veka pre nove ere, postala je simbol ostrva na kojem je pronađena, uprkos tome što joj nedostaju glava i ruke.
Moderni umetnici koji proizvode skulpture inspirisane klasičnim stilom reinterpretirali su značenje nestalih glava i udova sa statua, birajući da namerno oblikuju umetničko delo na ovaj način, radi simboličkog efekta.
