Tito, Draža i Maršalat
Umesto izmeštanja mrtvog maršala iz Kuće cveća "tamo gde mu je mesto", najpre bi trebalo tražiti izmeštanje njegovih "naslednika" iz Maršalata, takođe tamo gde im je mesto u skladu sa konvencijama o diplomatskim odnosima. Ili, tražiti, možda nezamislivo, ali ipak recipročno, četiri hektara pored Bele kuće u Vašingtonu za istu namenu
U poslednje vreme ponovo je aktuelizovano pitanje izmeštanja Titovog groba iz Kuće cveća (pod uslovom da se njegove kosti tamo uopšte nalaze), Jovanka se u tom kontekstu ne spominje. U isto vreme gradonačelnik Beograda podneo je inicijativu da se postavi još jedan spomenik Draži Mihajloviću u Beogradu.
Da podsetimo, oktobra prošle godine, uz veliko protivljenje dežurnih nevladinih organizacija, postavljen mu je spomenik u okviru njegovog memorijalnog centra u Bregalničkoj ulici. Na tom mestu nalazila se kuća u kojoj je on živeo od 1931. pa do početka rata 1941. godine. Autor tog spomenika je akademik Dragan Radenović, a inicijator je udruženje "Naša Drina".
Postojanje ovakvih inicijativa govori nam da još uvek nije došlo do pomirenja, da nije do kraja razrešeno pitanje partizana i četnika i uopšte Drugog svetskog rata kod nas. Odnosno, iako su zakonom izjednačeni partizani i ravnogorci, još uvek ne postoji saglasnost oko toga ko je bio saradnik okupatora, a ko je bio oslobodilac.
Za neke, kada je otkriven Radenovićev spomenik, Draža se vratio kući, u pitanju je velikomučenik kome se ni groba ne zna, a kosti onog srbomrsca koji ga je ubio, leže na Dedinjskome brdu, ne zna se po kojem zakonu. Jovanku takođe, po pravilu, ne spominju. Sa druge strane, novo-levi-zeleni aktivisti smatraju da je Mihailović bio ratni zločinac i saradnik okupatora, te da se radi o reviziji istorije.
Istina je na sredini
Istina se, međutim, nalazi negde na sredini. Nije Tito stvorio Jugoslaviju koja je razdrobila srpsko nacionalno biće od čega ćemo teško da se oporavimo u dogledno vreme. Jugoslaviju je stvorio Aleksandar Karađorđević, proglasivši sebe ujediniteljem. Koga i sa kim? Sa onima koji su nam kasnije napravili Jasenovac, Prebilovce i druga stratišta. Stvarao je Jugoslaviju u svojoj ambiciji da bude kralj Južnih Slovena, pošto mu je verovatno bilo malo da bude kralj Srba (kao i caru Dušanu), ali da je to učinio tako što bi prethodno ujedino Srbe u jedinstvenu državu, pa onda tu državu povezao sa Slovencima i Hrvatima, napravio bi daleko manju štetu. Time bi omogućio da kasnije razdvajanje bude na sastavne delove koji su se ujedinili.
Ali, ideja je bila da se radi o jednom (južnoslovenskom) narodu sa tri plemena (Srbi, Hrvati i Slovenci). Aleksandrov cilj, dakle, bio je da Srbe kao narod ukine (doduše i ostala dva) i stvori novu jugoslovensku naciju. Srbi su se na to primili, ali Vatikan nije, tako da Slovenci i Hrvati nikada nisu bili iskreni Jugosloveni. Jugoslaviju su videli samo kao prolaznu stanicu za jačanje sopstvenih nacionalnih identiteta, a posebno u ostvarivanju projekta stvaranja hrvatske nacije od Srba katolika.
Nacionalni problemi pojavili su se još u prvoj Jugoslaviji. Hrvatsku banovinu nije napravio Tito, već Srbi na čelu sa drugim Karađorđevićem, namesnikom Pavlom, avgusta 1939. godine i time, pored mnogih drugih oblasti i gradova kao što su Šid i Ilok, pristali da srpski Dubrovnik koji, do tada, nikada u svojoj istoriji nije pripadao nečemu što ima predznak "hrvatski", bude oduzet Zetskoj i uđe u sastav Hrvatske banovine i tako ga na duže vreme istrgli iz srpskog nacionalnog korpusa. Na protest ministra Antića oko Dubrovnika knez Pavle je navodno odgovorio: "Molim vas, prestanite! Barem za Dubrovnik ne možete reći da nije čisto hrvatski!"
A Vladimir Ćorović o tome je pisao: "Razgraničenje banovine Hrvatske izvođeno je ne na osnovu jednog načela, nego na osnovu svih koji su Hrvatima mogli biti od koristi. Osnova je imala biti etnička. Hrvati su van Primorske i Savske banovine tražili za sebe svaki srez, gde su oni bili u većini, ali u tim banovinama nisu davali ni jednog sreza gde su većinu imali Srbi. Tako se dogodilo, da je 847.000 Srba ostalo u granicama Hrvatske, a svega 421.000 Hrvata u celoj ostaloj državi, kad se svi katolici uračunaju u Hrvate. Kad je trebalo braniti te srpske srezove onda su se pozivali na svoje istorijske granice i uzeli su u pomoć taj princip. Međutim, taj princip energično odbijaju kad je u pitanju Dubrovnik, koji nije nikad ulazio u sastav njihove istorijske države i koji je po svojoj tradiciji sav 'slovinski', a po svojoj prošlosti u stalnoj gravitaciji prema srpskom području. Kad su Hrvati tražili i dobili srezove Šid i Ilok, koji su u većini srpski, a po istorijskom pravu nebranjivi, oni su napustili i etničko i istorijsko načelo, pa su zahtevali ta mesta kao svoj životni prostor." (Videti: Stanković, Branislav; Ninković Tašić, Aleksandra (2019). Dubrovački Srbi: Izgubljeno nasleđe. Beograd: Catena Mundi. str. 40-42.)
Nezavisna Država Hrvatska u principu je samo Hrvatska banovina plus Vrbaska, Drinska i delovi Zetske. Tito i komunisti samo su nastavili isti posao: federalizovali su državu do kraja, stvarajući dve nove nacije, još više na štetu srpskog naroda, a hrvatsku socijalističku republiku napravili su po uzoru na Hrvatsku banovinu. Stvorili su unitarne nacionalne republike-države u okviru federalne države, izuzev Srbije koju su dodatno federalizovali posredstvom dve autonomne pokrajine. U tom smislu, Titova Jugoslavija bila je federacija pet unitarnih republika i jedne federacije. Sličan posao komunisti su napravili i u okviru Sovjetskog Saveza u kojem su sve republike bile unitarne, osim Ruske sovjetske republike koja je i sama bila federacija.
Koliko košta plac?
Ceo antikomunistički Zapad sve vreme trajanja Titove Jugoslavije podržavao je tu zemlju i vojno i ekonomski i politički. Nikson je Tita dočekao u Beloj kući 1971. godine kao predsednika sveta, da bi odmah posle Titove smrti Amerikanci počeli da rade na rušenju Jugoslavije. Osnovni zahtev je bio da se napusti socijalistički sistem komunističke partije, tj. Saveza komunista i pređe na kapitalistički liberalni poredak. Jedino što su od tog sistema podržali i čuvali po svaku cenu, bile su republičke administrativne granice koje su pretvorili u državne. To je bilo u dubokoj suprotnosti sa srpskim nacionalnim interesima i zato dolazi do sukoba sa Zapadom koji vrhuni u agresiji NATO-a 1999. godine i u postpetooktobarskim promenama.
U toku agresije NATO je bombardovao i srušio zgradu Maršalata na Topčideru koja se nalazi odmah pored Belog dvora koji je takođe bombardovan. Amerikanci, umesto nadoknade štete i izvinjenja, tražili su da im se plac na kojem se nalazio Maršalat ustupi i to po ceni koju su sami odredili. Naime, prema navodima medija (Videti: Politika 17.08.2007.), naša vlast je vrednost placa procenila na oko 30 miliona dolara (ne zna se kako su vrednovali srušenu zgradu Maršalata), dok su Amerikanci to isto procenili na 15 miliona, po kojoj su ga i dobili. Sa druge strane, prema navodima bivšeg ambasadora SRJ u Vašingtonu Nebojše Vujovića, radi se o 11 miliona, koje je on uspeo da "ispregovara" i da se radi o vrednosti golog zemljišta i to po "tržišnim" uslovima, ali koje su određivali Amerikanci: "SAD su procenile koristeći audit američkih revizorskih kuća da je vrednost zemljišta devet miliona dolara. Vlada Srbije i premijer Vojislav Koštunica ovo nisu prihvatili i ja sam otišao na pregovore u američku rezidenciju u Užičku ulicu... Posle pregovora od mesec i više dana, uspeo sam da, uz saglasnost vlade, podignem cenu na 11 miliona dolara. Dakle, zemljište nije poklonjeno nego je prodato po tržišnim uslovima i u skladu sa procenama naših revizorskih kuća."
Ovaj čin analogan je tome da Srbija kupi plac od četiri hektara pored Bele kuće u Vašingtonu po ceni koju sama odredi, a pre toga bombarduje zgradu koja se tamo nalazi, posle čega bi na tom mestu sagradila tvrđavu u koju bi smestila ambasadu i odred svojih specijalnih oružanih snaga. Zvuči kao naučna fantastika.
Kolumna
Zbog toga bi danas, umesto izmeštanja mrtvog maršala iz Kuće cveća "tamo gde mu je mesto", najpre trebalo tražiti izmeštanje njegovih "naslednika" iz Maršalata, takođe tamo gde im je mesto u skladu sa konvencijama o diplomatskim odnosima. Ili, tražiti, možda nezamislivo, ali ipak recipročno, četiri hektara pored Bele kuće u Vašingtonu za istu namenu. Ne mora da bude srpska ambasada, može i ruska.
A Čiča Draža? On već ima spomenik u Beogradu – u vidu dela koje bi moglo da bude postavljeno, onako kako je gradonačelnik Beograda i predložio, na platou ispod Terazija.
