Ko je Džefri Saks?

Na nedavnom mondenskom okupljanju na Kopaoniku pod nazivom Kopaonik business forum 2024 učestvovao je i Džefri Saks, američki ekonomista, najpoznatiji po sprovođenju ekonomskih šok terapija i pljačkaških privatizacija u postsocijalističkim i drugim zemljama preko domicilnih "operativaca", uglavnom mlađanih ekonomista zadojenih neoliberalnom ideologijom.

Ipak, ništa od toga ne piše u njegovoj kratkoj biografiji koja je postavljena na sajtu ove manifestacije. Možda je to zato "da se Vlasi ne dosete" jer danas nije baš popularno podsećati na početak privatizacije u Srbiji koja je opustošila našu privredu. Jedan od glavnih operativaca te privatizacije u Srbiji bio je Aleksandar Vlahović kao ministar za privredu i privatizaciju u periodu 2001-2004. Naime, u njegovo vreme donet je pogubni Zakon o privatizaciji od čije primene se još uvek nismo oporavili. Upravo on je sada kao predsednik Saveza ekonomista Srbije (na toj funkciji je od 2011. godine) i Programskog odbora srpskog Davosa pozvao svog "mentora" na Kopaonik.

Posebno je važno delovanje Džefrija Saksa u Jeljcinovoj Rusiji. Naime, 1991. godine ruska vlada pozvala je ekonomske savetnike iz inostranstva kako bi počele da se sprovode reforme ekonomskog sistema. Na njihovom čelu bio je upravo Džefri Saks. Većina ovih ljudi pre toga je "obavila posao" u Poljskoj. Saks je 1989. godine bio glavni konsultant "Solidarnosti" a kasnije i vlade Tadeuša Mazovjeckog. U prvo vreme delovali su u tajnosti, iz senke.

Čak je i Jeljcinu tada bilo sasvim jasno da nije dobro da javnost bude upoznata sa tim ponižavajućim i bezbednosno opasnim činom koji je podrazumevao da jedan Amerikanac, pa makar to bio i profesor sa Harvarda, sprovodi rušenje dotadašnjeg sistema i to na poziv same ruske vlade. Delovao je u Rusiji od 1991. do 1994. godine.

Kako je pisao "Sputnjik", pomoć od Amerikanaca je tražio Anatolij Čubajs, posle čega je "na Harvardu osnovan Institut za međunarodni razvoj, na čijem su čelu bili Amerikanci Andrej Šlifer i Džefri Saks i s ruske strane — Čubajs i Gajdar. Rukovodili su, naravno, Amerikanci, a odluke su sprovodili — Rusi." Na taj način, prema pisanju "Sputnjika", u ruskoj vladi našlo se oko trista američkih savetnika, među kojima je bilo mnogo agenata obaveštajnih službi.

Uloga američkih obaveštajaca u svemu tome bila je ogromna: "Ovi `savetnici` su se posebno bili namerili na rusku vojnu industriju, koju je najpre trebalo uništiti. A kako bi je mogli kontrolisati, smislili su prilično efikasan način — pokušavali su da kupe po 10 odsto svake fabrike ili preduzeća za koje su bili zainteresovani. Za kopejke, naravno. Posle te kupovine, postajali bi članovi upravnog odbora i odatle rukovodili pljačkom, paralelno šaljući podatke svojim šefovima."

Tek je Putin uspeo da sve to počisti početkom dvehiljaditih godina.

U prvoj etapi sprovođenja ekonomskog liberalizma (1992-1993) započet je proces povlačenja države iz kontrole trgovine i cena, a polovina industrije je bila privatizovana. Slično se dogodilo i u oblasti trgovine, finansija i poljoprivrede. Tako je u Rusiji stvoren veliki privatni sektor, a tako su nastali i tzv. ruski oligarsi. Prvi neoliberalni predsednik vlade bio je Jegor Gajdar, koga je vrlo brzo na toj poziciji zamenio nama dobro poznati Viktor Černomirdin. Za privatizaciju je bio zadužen Čubajs.

Saksova ekonomska šok terapija podrazumevala je liberalizaciju cena, slobodu trgovine, privatizaciju, finansijsku stabilizaciju, strukturne promene u proizodnji, kao što je to ranije učinjeno u Poljskoj. Privatizacija u Rusiji, kao jedan od osnovnih momenata obrazovanja tzv. tržišne ekonomije u najvećoj meri završena je 1994. godine.

Prelaskom državnih preduzeća u privatne ruke, tj. preraspodelom vlasništva i stvaranjem nove elite tzv. preduzetnika, onemogućen je eventualni povratak na socijalistički ekonomsko-politički sistem, tj. otklonjena je opasnost kontrareforme. Socijalna podrška obezbeđena je tako što je narodu bačena koska u vidu akcija iz državnog vlasništva.

Rezultati Saksove šok terapije bili su zaista šokirajući. Deficit u državnom budžetu na kraju 1992. godine bio je oko 15%, a inflacija oko 25% na mesečnom nivou. Dve godine kasnije, 1994. nije bilo gotovo ništa bolje, deficit je bio oko 11%, a inflacija oko 15% mesečno. Rublja je bila u velikom padu. Početkom 1992. godine trebalo je oko 300 rubalja za jedan dolar, a tri godine kasnije trebalo je oko 5.000. Industrijska proizvodnja 1993. godine bila je na oko 60% u odnosu na 1990. godinu. U svetskom izvozu oružja SSSR je išao do 38%, dok je Jeljcinova Rusija pala na 10%.

Sve to veoma se loše odrazilo i na demografiju. Tokom 1991. godine na 1.000 stanovnika rođeno je 12, a 1995. godine 10. Smrtnost na 1.000 stanovnika bila je 11,4 u 1992. godini, a 15,6 tri godine kasnije. U časopisu "Lanset" objavljena je studija pod nazivom "Masovna privatizacija i kriza smrtnosti u postkomunizmu" prema kojoj je "smrtnost radnika u Rusiji u vreme najvećeg zamaha privatizacije porasla za 18 odsto, a prosečan životni vek skraćen za pet godina“. Posebno je indikativno to što je kod mlađih ljudi povećana smrtnost čiji su uzroci uglavnom bili kardiovaskularne bolesti, nesrećni slučajevi i nasilne smrti, što je sve povezivano sa nestabilnošću koja je izazvana upravo ekonomskim reformama. Pored toga, u porastu su bili narkomanija, dečja prostitucija i prosjačenje. Pojavilo se oko 60 hiljada dece beskućnika.(Videti o tome: Rяbikin S.P. (1997) Noveйšaя istoriя Rossii - 1991-1997.)

To je dakle bio učinak Saksovih "dečaka u ružičastim pantalonama i žutim cipelama", kako je Ruckoj opisivao ministre u Gajdarovoj liberalnoj vladi. Rusija je tada zaista proživljavala teške dane i godine, dok su naši Saksovi "dečaci" počeli da neoliberalizuju Srbiju posle oktobarskog puča iz 2000. godine, mada je Saks bio tu i 1989. godine kada je savetovao Antu Markovića. Delovali su gotovo po istom šablonu kao što je to učinjeno u Rusiji deset godina ranije. Osnovni princip bio je isti – brza i potpuna privatizacija i liberalizacija cena. I rezultati su bili u suštini isti. Saks je dakle i dalje tu. I nudi pomoć. I pre ovog foruma, obratio se našim vlastima 2013. godine rečima: "Ako postoji išta što mogu da uradim, slobodno recite."

Sa druge strane, Saks u poslednje vreme istupa kao veliki protivnik sadašnje globalističke zapadne politike, zbog čega je gotovo zabranjen u zapadnim medijima. Takođe, on oštro kritikuje zapadnu vojnu podršku Ukrajini, smatrajući da je proširenje NATO-a na istok, glavni uzrok sadašnjeg sukoba koji je svet doveo na ivicu nuklearnog rata.

Kao neko ko je odlično upućen u dešavanja u Sovjetskom Savezu početkom devedesetih godina, on svedoči i potvrđuje:

"I znam da je pre više od 30 godina Zapad obećao da neće širiti NATO ka Istoku ni za jedan centimetar. Ali to obećanje su prekršili, i kada su to učinili, pametni ljudi su znali da je to strahovita greška. Zatim su nastavili da krše obećanja i širili NATO dalje ka Istoku, sve dalje i dalje dok se nisu sapleli o žicu sa Ukrajinom i Gruzijom". (Videti: https://oko.rts.rs/ekonomija/5083705/dzefri-saks-nisam-putinov-korisni-idiot-srbija-je-u-pravu-ekonomija-je-geopoliticko-oruzje.html)

Pridružujući se Simoru Heršu, on Sjedinjene Američke Države optužuje i za terorističku akciju onesposobljavanja Severnog toka, smatrajući da je u pitanju najagresivnija zemlja na svetu, koja svoje ciljeve ostvaruje i terorističkim napadima i diverzijama. Isto tako, vrlo dobro primećuje da na Zapadu nema slobode medija, jer: "Živimo u trenutku kad su neke stvari dozvoljene u medijima, a neke nisu." (Ibid.)

Za svoje neuspehe u pojedinim zemljama, kao što su Jugoslavija i Sovjetski Savez, on krivi geopolitičke odnose, što u određenoj meri i jeste tačno: "Glavna stvar koju sam ja 1989. preporučivao u bivšoj Jugoslaviji, Poljskoj, Sovjetskom Savezu i kasnije Rusiji, bila je globalna saradnja sa regionom u krizi da biste izašli iz haosa. Ono što sam savetovao u svakom od tih slučajeva, uključujući i Jugoslaviju, bila je finansijska pomoć spolja, kako bi se pomoglo da se u nestabilnoj situaciji finansije stabilizuju. Kada sam to savetovao u Poljskoj, to je primenjeno. Poljska je bila američki saveznik. Kada sam to predložio za Sovjetski Savez i Rusiju, Vašington je to odbio. Amerika nije želela da Sovjetski Savez izađe iz ekonomske krize tako brzo. Kada sam to predložio za Jugoslaviju, Evropa je to odbila. Evropa nije želela da Jugoslavija preživi. Želeli su da je vide razbijenu. Tako da to nije ekonomija. To je geopolitika." (Ibid.)