Velika Britanija, jedna breskva i srpsko pitanje

Boraveći nedavno u Zagrebu, Stjuart Pič, u prevodu Breskva (eng. Peach), britanski izaslanik za tzv. Zapadni Balkan izjavio je: "Britanija poziva Srbiju da uvede sankcije protiv Rusije, jer je poslednja država zapadnog Balkana koja to nije učinila i da istraži moguće nepravilnosti na izborima održanim u decembru, kako bi se sačuvao integritet izbornog procesa". Pored toga, rekao je da Srbija i Kosovo treba da normalizuju odnose, a Republika Srpska ne može da bude nezavisna.

Da li je Donald Tramp incident ili spas za Ameriku?

Sama njegova funkcija, međutim, jeste problematična, a samim tim i izjava, s obzirom na to da je sporan i sam pojam Zapadnog Balkana, jer predstavlja političku fabrikaciju koja se krije iza geografske odrednice koja je geografski pogrešna. Zanimljivo je, međutim, da se pojavljivanje ovog pojma poklopilo sa terorističko-separatističkom oružanom pobunom na Kosovu i Metohiji, te sa "vrhuncem političkih pritisaka Zapada na Srbiju da samoukine svoj suverenitet, ne samo na Kosovu i Metohiji, već i na celoj državnoj teritoriji, sa 'pregovorima' u Rambujeu unapred osuđenim na neuspeh, te sa predvečerjem izvesne agresije NATO-a na SRJ tokom prve polovine 1999. godine" (Stepić M., Zapadni Balkan ili primer geopolitičkog manipulisanja).

Pre Breskvinog nastupa, ministar inostranih poslova i bivši britanski premijer Dejvid Kameron boravio je na Kosovu i Metohiji i tom prilikom podržao kosovsku nezavisnost i obećao britansku pomoć u lobiranju po svetu za priznanje i pristupanje raznim međunarodnim organizacijama.

Kameron je bio britanski premijer u periodu od 2010. do 2016. godine, a na čelu konzervativaca od 2005. godine. Poznat je po tome što je upravo on bio premijer kada je organizovan referendum o izlasku Velike Britanije iz Evropske unije. Na tom glasanju je poražen, s obzirom na to da je u referendumskoj kampanji zagovarao ostanak u toj uniji.

Ili je možda i bio cilj da Velika Britanija iz Evropske unije izađe i tako zadrži svoj tzv. imperijalni status i kao takva pravi druge, atlantske saveze. U svakom slučaju, veoma je neobično za britansku političku običajnost da se bivši premijer imenuje na visoku funkciju u vladi.

Reciklaža

Izgleda da konzervativci nisu imali bolje rešenje, osim da recikliraju Kamerona, kako bi makar donekle stabilizovali vlast posle afere sa ministarkom unutrašnjih poslova Suelom Brejverman koja je smenjena posle svojih izjava o propalestinskim demonstracijama u Britaniji.

Naime, ona je u svom članku u londonskom Tajmsu demonstrante koji su tražili prekid vatre u Pojasu Gaze nazvala banditima i optužila sopstvenu policiju da ne reaguje dovoljno oštro u suzbijanju tih protesta i kažnjavanju "bandita". Na njeno mesto imenovan je ministar spoljnih poslova Džejms Kleverli, pa je mesto ministra spoljnih poslova ostalo upražnjeno. Tako je iskočio Kameron koji je, stupajući na dužnost izjavio da je "u ovom trenutku dubokih globalnih promena za ovu zemlju retko bilo važnije da stane uz svoje saveznike, ojača naša partnerstva i osigura da se naš glas čuje".

Britanski glas, međutim, čuo se i ranije. Mirovni pregovori između Rusije i Ukrajine propali su upravo posle posete Borisa Džonsona, još jednog bivšeg britanskog premijera koji je naprasno doleteo u Kijev, pošto je u Istanbulu postignut načelni dogovor o miru. Ruska strana je tada, da podsetimo, u znak dobre volje, prema rečima Vladimira Putina, povukla svoje snage sa područja Kijeva, što je kasnije zloupotrebljeno i proglašeno za ukrajinsku vojnu pobedu. Putin je u tom smislu na samitu sa afričkim liderima izjavio da je u Istanbulu dogovor bio postignut i pokazao dokument pod naslovom Ugovor o trajnoj neutralnosti i bezbednosnim garancijama za Ukrajinu: "Tokom pregovora u Istanbulu, parafirali smo ovaj dokument, dugo, dugo se svađali, udarali glavom i tako dalje, ali dokument je parafirao s naše strane [Vladimir] Medinski, a sa ukrajinske njihov šef pregovaračke grupe, mislim da je to gospodin [David] Arahamija".

Imajući u vidu takvo delovanje u rusko-ukrajinskom sporu koje za svoj cilj ima produženje sukoba sa namerom da se Rusija što više oslabi, a nemajući obzira prema tome koliko strada slovenski narod na teritoriji Ukrajine, nije nimalo neobično da je posle posete Kosovu i Metohiji, obrativši se Odboru za spoljne poslove Parlamenta Velike Britanije Kameron praktično osudio Srbiju za savezništvo sa Rusijom, navodeći da to čak postaje i frustrirajuće.

Drugim rečima, prema merilima anglosaksonskog vladajućeg establišmenta, tako nešto gotovo da je ravno političkom zločinu, a zločin treba osuditi i kazniti. U tom pogledu on je rekao: „Mislim da je odnos Zapada prema Kosovu i Zapadnom Balkanu stvoren pre nego što je Rusija napala Ukrajinu. Sada moramo mnogo da razmišljamo o tome šta se promenilo, jer naravno Rusija želi da učini više na destabilizaciji Zapadnog Balkana, da učini više preko svojih saveznika, uključujući Srbiju, da ove države, uključujući i zemlje kao što je Moldavija, učini manje bezbednim. Stoga moramo raditi na pronalaženju načina da se borimo protiv toga. Mislim da je naša politika tvrda i realna."

Igra slobode

Argentinski ludi tango

Imajući u vidu nedavne posete i izjave britanskih zvaničnika, može se sagledati koji su to načini. Srbiju kao ruskog saveznika, ma koliko to Srbija negirala, insistirajući na neutralnosti i zaštiti sopstvenih nacionalnih interesa, pa i čineći velike ustupke, kao na primer onaj nedavni sa priznavanjem tablica i pasoša, treba oslabiti koliko god je to moguće. Glavne tačke na kojima treba udariti su Kosovo i Metohija, Republika Srpska, uvođenje sankcija Rusiji i destabilizacija same centralne Srbije "zabrinutošću" oko demokratičnosti izbora i sl. Crna Gora se naravno podrazumeva.

I Kameron i Pič, dakle, deluju saglasno i u koordinaciji kako bi se zacrtani politički ciljevi ostvarili. Međutim, ma koliko se Britanija trudila da igra ulogu imperije, realnost je takva da bez saglasnosti Sjedinjenih Američkih Država, ona ne može ništa značajno da učini.

U Savetu bezbednosti, sa druge strane, zahvaljujući ruskom vetu, propala joj je rezolucija kojom je Srbija trebalo da bude lažno osuđena za genocid. Sve to zaista može da bude frustrirajuće za jednu državu koja sebe još uvek vidi kao imperiju.

A Srbija treba da igra ulogu koju je oduvek u svojoj dugoj istoriji igrala – igru slobode. I da bude strpljiva.