Kolumne i intervjui
Bankrot Francuske kao dobra ideja
Da biste vraćali dug i izbegli dužničko ropstvo, imate tri mogućnosti. Da imate visoke stope rasta, što nije slučaj, biće uspeh ako ova godina uopšte bude u plusu za Francusku. Druga mogućnost je da uvedete mere štednje i tako izbalansirate prihode i rashode u budžetu i treća opcija je – bankrot
Pre nego što počnem o naslovnoj temi, od tema koje sam najavio u tekstu s kraja avgusta: BRIKS je završen uspešno, Putin je učvrstio vlast na parlamentarnim izborima, Lula je pobedio u Brazilu što je izuzetno važno kao prepreka naletu SAD da ponovo "proguta" celu Južnu Ameriku, zasedanje Generalne skupštine UN je prošlo sasvim solidno, Merc je na "konopcima" posle izbora u septembru koji su se održali u Nemačkoj, što je odlično – sve u svemu, svet ide u dobrom pravcu, osim što smo mi na "pogrešnom kontinentu", gde je sve gore.
Primer tog "goreg" je Francuska.
U ovom tekstu probleme Francuske, koji se prelamaju kroz politiku, posmatram iz ekonomskog ugla.
Protesti imaju naravno i svoju ekonomsku cenu. Očigledno je povećanje troškova za održavanje reda i poretka i za naknadu štete za vandalizovane zgrade i vozila. Ali dodatno, protesti i nasilje ugrožavaju prihod od turizma. Naročito u Parizu. Taj prihod je oko 18 milijardi evra na godišnjem nivou. Podsećanja radi, demonstranti traže povećanje u budžetu od 10, a vlada im nudi 1 milijardu evra. Potencijalna šteta je na nivou maksimuma traženih dodatnih izdvajanja iz budžeta. Kako se sa 10 milijardi manjeg prihoda isplaćuje 10 milijardi više od planiranog iz budžeta, nije teško odgonetnuti. Zaduži se Francuska za 20 milijardi. Drugo rešenje ne postoji.
I tu dolazimo do centralnog problema. Nema prostora za dalje zaduživanje. Dug je već dostigao 120% BDP, a kamata na desetogodišnju francusku obveznicu je dostigla visinu kamate na obveznicu SAD (u jednom trenutku ju je čak i nijansno pretekla).
Ukupno servisiranje francuskog duga je gotovo 3% od BDP i veći je od vojnog budžeta (baš kao i u SAD). Uobičajeno se smatra da je država u dužničkom problemu kada servisiranje dugova dostigne izdvajanja za vojsku. Ove godine se predviđa budžetski deficit Francuske od oko 5,4%.
Da biste vraćali dug i izbegli dužničko ropstvo, imate tri mogućnosti. Da imate visoke stope rasta, što nije slučaj, biće uspeh ako ova godina uopšte bude u plusu za Francusku. I tako je već godinama.
Druga mogućnost je da uvedete mere štednje i tako izbalansirate prihode i rashode u budžetu, kako bi prestali da se dodatno zadužujete. To bi podrazumevalo i povećanje godina starosti za odlazak u penziju (prošli put je povećanje sa 62 na 63 godine bilo praćeno protestima "žutih prsluka"). Ne vidi se politička snaga koja to može da sprovede.
I treća opcija je – bankrot. Ili pretnja bankrotom. Šta će stvarno biti, naravno da ne znam, ali se bankrot čini kao najizglednije rešenje. Naročito za, gotovo izvesno, novog predsednika.
U ovom trenutku sve ankete govore da bi to bila Marin Le Pen. Ona izvesno neće svoj mandat posvetiti štednji i time stvoriti uslove da izvesno izgubi naredne izbore. Može da normalizuje odnose sa Rusijom i da nešto poveća šanse za rast BDP, ali u prve tri godine to ne može omogućiti veći rast zato što se industrijalizacija nakon deindustrijalizacije ne može tek tako ostvariti, a naročito ne u uslovima u kojima su konkurenti otišli daleko napred od vremena kada je Francuska odustajala od svoje proizvodnje, a i zbog toga što su pozicije na ruskom tržištu popunjene kompanijama iz same Rusije i drugih zemalja.
Ono što brzo može dati značajne rezultate je proglašenje bankrotstva. I o tome Le Pen govori. Ono što ne govori, to je da je spremna i da izađe iz evrozone. Ne možeš pretiti bankrostvom, a ne biti spreman da izađeš iz evrozone. S druge strane, kako da najaviš izlazak iz evra, a da ne uplašiš birače. Zato mislim da je pretnja bankrotom stvarna, a negiranje napuštanja evra samo taktički predizborni potez.
Francuska je u apsolutnom iznosu je najveći dužnik evrozone (i Evrope, ali to sad nije važno za ovo razmatranje). Nije to Grčka, nego grčki dug kada je bio na maksimumu puta 10.
Francuska pod pretnjom bankrotstva može da diktira uslove ECB. Pod uslovom da ne blefira i da je stvarno spremna da napusti evro.
Povlačenjem Francuske došlo bi do urušavanja bankarskog sistema u evrozoni. Zato što poslovne banke, kada pozajmljuju novac od ECB, kao obezbeđenje (kolateral) najčešće daju obveznice, a najveći iznos tih obveznica se odnosi na francuski dug. Kada se proglasi bankrotstvo, ECB ne sme da prihvati obveznicu bankrotirane države kao obezbeđenje i zatim mora da odbije zahtev poslovne banke za pozajmicom (koju banke redovno traže najčešće radi održavanja tekuće kratkoročne likvidnosti). Preveliki je obim francuskih obveznica da bi banke uvek mogle da daju neko drugo obezbeđenje.
Drugim rečima, ne samo da će poslovne banke imati problem da naplate dugovanja od Francuske, nego će ostati bez lividnosti. U takvim uslovima nesigurnosti i one banke koje imaju keš ne žele da pozajmljuju drugim bankama ni po većim kamatama zato što ne znaju koji su sledeći rizici za njih same. Kreditiranje prosto staje. Pored toga, za druge kredite koje su one dale trećim licima su takođe primile kao obezbeđenje i francuske obveznice. Ukratko, nastao bi haos i ogroman odliv kapitala svih investitora iz evrozone.
Ako se odbiju zahtevi Francuske, a Francuska jeste spremna da napusti evro, onda je sa evrom gotovo.
Le Pen može i da sačeka i vidi da li su na vidiku vanredni izbori u Nemačkoj (ako se zbog pada popularnosti Merca oni ne održe i pre francuskih) i u slučaju pobede AfD, koji su takođe na platformi da je nemačka marka bolja opcija, koordinira ili otpis dugova ili napuštanje evra. Time bi se ili postigao neverovatan uspeh, ili bi se odgovornost za posledice podelila i time smanjilo nezadovoljstvo zbog izvesno nastale nestabilnosti.
Ako nema evra, nema ni servisiranja duga od 3%, pa tako nema ni potrebe da se štednjom budžetski deficit smanji na manje od 3% (sa sadašnjih 5,4%). Normalizacija odnosa sa Rusijom može da poveća rast BDP, zbog vraćanja na to tržište, za oko 1% i budžet je izbalansiran. Francuska počne da izdaje svoju obveznicu i pošto više nije dužna (ili mnogo manje dužna, jer će nekim poveriocima ipak morati nešto da se plati) ima sredstva za značajnije državno investiranje. Franak bi izvesno oslabio u prvo vreme što bi pogodovalo razvoju upravo industrije.
I ko bi u EU uopšte bio protiv toga. Nemačka, ako na vlasti nije AfD. I od drugih većih ekonomija, niko.
Italija bi to podržala, jer je i sama pred bankrotom. Isto kao i Španija i Belgija (istina, Belgija je sa 110% duga u odnosu na BDP u boljoj poziciji na papiru zato što ima u vlasništvu i preko 400 milijardi dolara američkih obveznica. Samo što ne sme da ih prodaje zbog pretnje SAD, inače je taj novac dovoljan da odmah isplati 60% svog duga), Grčka i Portugal. Danska, Švedska i Poljska i inače imaju svoju valutu.
Videćemo šta će biti, ali verujem da tim oko Marin Le Pen ozbiljno razmišlja da dolaskom na vlast proglase bankrot i nateraju ECB da im u nekoj formi otpiše dugove. Ako se odvaže za izlazak iz evra u slučaju da ECB ne popušta, ostvariće ključni napredak ka resuverenizaciji Francuske. Na toj platformi se može dobiti i drugi mandat.
Live
