Ode Tramp u BRIKS

Dok pišem ovaj tekst Tramp je tek napustio Kinu, ali mislim da je već sve jasno i da možemo da rezimiramo ishod njegove posete.

1. Tramp je tokom posete u svemu prihvatio principe saradnje i nemešanja u unutrašnja pitanja Kine. Prihvatio je i da ne ugrožava teritorijalni integritet Kine. Suštinski, naravno ne i formalno, Tramp je prihvatio sve principe BRIKS-a, makar u odnosima sa Kinom. Ali, ako nema sankcionisanja Kine, a Kina na primer, obimno sarađuje sa Rusijom i Iranom, onda suštinski nema ni sankcionisanja Rusije ni Irana. Ako je to tako, onda i Indija može slobodno da sarađuje sa njima. Ako su dakle Kina, Rusija, Indija i Iran izvan režima sankcija, onda je sankcionisanje kao metod besmislen. Ostaju još Venecuela i/ili Kuba. I šta sad kada kineski brod krene ka, ili iz, Venecuele i sa Kube? A Kina pošalje svoj ratni brod (uzgred, ima ih više u svojoj mornarici od SAD) kao pratnju trgovačkom konvoju. Koliko SAD mogu da izdrže na kursu sankcionisanja drugih, ako su odustali od "obuzdavanja" Kine?

Pitanje je naravno retoričko – ne mogu da izdrže ni do kraja godine, a da ne uđu u ekonomski sunovrat.

2. Svakako ostaje otvoreno pitanje da li će se Tramp predomisliti i kako će na unutrašnjem planu objasniti da je tokom posete Pekingu odustao od svih strateških teza koje su u odnosu na Kinu SAD iznele javno u svom dokumentu u kome su konstatovali (prvi put) da Rusija više nije pretnja, a da je glavni oponent i pretnja Kina.

3. Krenimo redom. Kina nije spremna da Trampu ostavi na volju da li će poštovati dogovoreno, niti je voljna da mu za predomišljanje ostavi neko duže vreme.

To se vidi iz izjava predsednika Sija da je ključna tema Tajvan. Kao pitanje teritorijalnog integriteta Kine, ono svakako to i jeste. Ali način na koji se ima rešiti Tajvan, uz uvažavanje interesa Kine, istaknut je u prvi plan (po mom mišljenju), zato što je to lako merljiva obaveza Trampa. Ili su SAD prekinule snabdevanje Tajvana oružjem, ili nisu. Nema vrdanja. Ako su prekinule, onda je to ogromna geostrateška pobeda Kine, pacifikovanje ne samo režima na Tajvanu, nego i sve militantnijeg Japana i besmislene proameričke politike Filipina, pa i Južne Koreje. Onda je pobeda političara na Tajvanu koji su za politiku "jedne Kine" gotovo izvesna na sledećim izborima. U tom slučaju, naravno da će se realizovati i nabavka aviona i soje iz SAD. Ako se naoružavavanje nastavlja, onda počinje frontalni sukob Kine sa SAD. I SAD će biti ekonomski slomljena do kraja ove godine.

4. Privredna delegacija koja je uz Trampa došla u posetu Kini, a zaista je sastavljena od vodećih direktora najvećih kompanija, ključni je alibi Trampu pred domaćom publikom za zaokret u spoljnoj politici, u odnosu na nedavno usvojenu strategiju same SAD.

5. Naime, lako je pretpostaviti da će Tramp reći da su mu svi direktori rekli da je za razvoj Amerike važno da se uspostave odlični politički i strateški ekonomski odnosi sa Kinom. Prema tome, Tramp će Trampa predstaviti kao političara koji ipak drži predizborna obećanja i koji brine o Americi na prvom mestu, makar to značilo odustajanje od usvojene strategije.

Privredna delegacija je istovremeno i jedini adut sa kojim je Tramp doputovao u Kinu. Sigurno je da u uslovima fer odnosa i privreda Kine može da ima koristi od sveobuhvatnije i dublje saradnje vodećih tehnoloških kompanija SAD na tržištu Kine i da je to doprinelo značaju SAD u očima Kineza. Mogu Kinezi i bez njih, ali je bolje napredovati kroz saradnju.

6. Od čega je Kina odustala u ovim pregovorima? Nije odustala ni od jednog principa, ili bilo kog važnog pitanja. Kina je razgovore pripremala, vodila i završila na istovetnim principima. Uz jasno izraženu rezervu da ništa od dogovorenog neće važiti ako se provokacija u pogledu Tajvana ne okonča odmah.
Pomoć koju je Tramp rekao da očekuje od Kine u pogledu Irana je njegova interpretacija. U izjavama kineskih zvaničnika nema ničega što bi dovelo u pitanje dosadašnji odnos Kine prema Iranu i pitanju agresije SAD i Izraela na Iran.

Otvaranje Ormuskog moreuza spada u taj isti okvir u kome se Kina kreće od početka agresije na Iran. Ni Iran ne dovodi u pitanje prohodnost brodova, ali to onda znači i iranskih, ali ostaje pitanje nadoknade za pričinjenu štetu. Može da se plovi, ali mora da se plati. I to moraju da plate oni koji su u napadu na Iran učestvovali.

Nema tu nesaglasnosti između Kine i Irana. Moguće je da će Kina tražiti da Iran nađe drugi model kompenzacije, ali ih sigurno neće pritiskati povodom pitanja takse na brodove.

Pošto je nuklearni program Irana izmišljena priča od početka, onda je lako da svi budu saglasni sa Trampom da Iran ne može da ima atomsku bombu. Pa to i Iran kaže da je prihvatljivo, a ne Kina. To nikako ne znači da će Kina zahtevati od Irana da preda obogaćeni uranijum Americi, a još manje da odustane od svog civilnog nuklearnog programa.

7. U osnovi, ova poseta je dodatno slamanje zapadnog imperijalizma velikim koracima. Sledeće nedelje Putin dolazi u Kinu i to "koračanje" ka pravednom svetu će se samo ubrzati. Odnosi Kine i Rusije će, nakon te posete, dobiti svoj konačni odnos nerazdvojivog "dvojca" koji predvodi ceo svet, za decenije koje su pred nama.

8. I dok Tramp, makar na rečima, usvaja sve principe BRIKS-a, Srbija i dalje istrajava na strateškom putu ka EU. Sada već kasnimo za Trampom. Verovao sam da će Srbija makar pre Amerike podneti zahtev za prijem u BRIKS, ali sada više nisam siguran.

9. Nadu mi uliva jedino činjenica da u BRIKS ne mogu biti primljene države koje ne poštuju međunarodno prvo i povelju UN, pa dakle dok SAD ne povuku priznanje tzv. Kosova od eventualnog njihovog prijema nema ništa. Tako da imamo još nekoliko godina da preteknemo Ameriku u pristupanju multipolarnom svetu koji definitivno pobeđuje.