Evrounijske čobanice i balkansko stado

U okviru nedavno održanog samita tzv. Berlinskog procesa evrounijska komesarka za proširenje Marta Kos održala je i predavanje studentima podgoričkog Fakulteta političkih nauka. Tom prilikom, ona je, između ostalog, izjavila da se ponekad oseća kao "čobanica koja pazi na sve što se dešava u stadu" (vidi: ovde). Ovakva izjava deluje neprimereno i ponižavajuće, međutim, ona svakako odslikava pravo stanje stvari. Ono što takođe treba imati u vidu, a što se na prvi pogled ne vidi, jeste da je i sama Kosova kao državljanka bivše jugoslovenske republike Slovenije takođe pripadala tom stadu. Pošto se njen deo stada otcepio od ostatka stada, pa ispunio sve drugo što se od njega tražilo, ona je nagrađena da bude čobanica za one koji još uvek "bleje" ispred njihovog evrounijskog "obora".

Ovo podseća na razlike između tzv. kućnih robova i onih koji su radili u polju. Ovi kućni, često su imali osećaj više vrednosti u odnosu na poljske robove. Nosili su bolju odeću i jeli bolju hranu, ali ipak, bila je to iznošena odeća i ostaci hrane njihovih gospodara. Kao i "čobanica" Marta, kućni rob lako bi usvajao manire svojih gospodara i često je imao ulogu upravo da "pazi na sve što se dešava u stadu", tj. da ih potkazuje gospodarima, ukoliko bi pokušali da se odupru "vladavini prava" koja je uređivala odnose gospodara i roba.

Knežević odgovorio Marti Kos: U EU ćemo ući ošišani do gole kože

Evropska unija zaista se prema našim zemljama ponaša na takav način, tj. postavlja se kao vrednosno superiorni entitet čija pravila kroz mantru vladavine prava treba svi pripadnici stada bespogovorno da prihvate. Međutim, iako se vladavina prava nameće kao nešto neupitno i podrazumevano, stvari ne stoje baš tako. U savremenoj socijalnoj teoriji mnogi autori ovaj pojam opisuju kao neokolonijalnu tvorevinu koja je u službi hegemonije tzv. kolektivnog Zapada. Tako, na primer, Entoni Engi (Antony Anghie) piše u svojoj knjizi Imperijalizam, suverenitet i stvaranje međunarodnog prava (Imperialism, Sovereignty, and the Making of International Law, 2005) da su nekadašnji kolonijalni koncepti civilizovanja i misionarenja prerasli u današnje projekte "vladavine prava" i "dobrog upravljanja", drugim rečima – da institucije rade, ali po našim, tj. njihovim pravilima!

Engi u tom pogledu kaže da se civilizatorska misija: "sprovodila kroz postuliranje suštinske razlike – onoga što bi se moglo nazvati 'kulturološkom razlikom' – između Evropljana i ne-Evropljana, Španaca i Indijanaca, civilizovanih i necivilizovanih. Ova osnovna distinkcija reprodukovana je, u navodno neimperijalnom svetu, kroz razlike koje igraju odlučujuću ulogu u savremenim međunarodnim odnosima: podele između razvijenih i onih u razvoju, predmodernih i postmodernih, a sada, ponovo, i između civilizovanih i varvarskih. Moja teza je da je 'civilizatorska misija' – odnosno održavanje ove dihotomije, koja je u različitim fazama istorije međunarodnog prava tumačena na različite načine – u sprezi sa zadatkom premošćavanja tog jaza, podarila međunarodnom pravu dinamiku koja je oblikovala karakter suvereniteta, a time i, u širem smislu, karakter međunarodnog prava i institucija". (Vidi: Anghie, Antony(2005). Imperialism, Sovereignty and the Making of International Law. Cambridge University Press. str. 310)

Dakle, u sintagmi "vladavina prava" pojam prava nije određen neutralno ili u Monteskjeovom duhu univerzalnog zakona zasnovanog na principima razuma, već kao način da se uspostavi hijerarhija između "razvijenog" Zapada i "nerazvijenih" svih ostalih. Ukoliko pripadnici stada nisu poslušni, onda se promovišu tzv. revolucionarne institucije koje se "gnušaju" svake vladavine prava, jer zakoni samo nešto "zabranjuju" i u tom pogledu ograničavaju slobodu.

Pritisci Kos na novu vlast u Srbiji: Bez usklađivanja s Briselom oko Rusije nema napretka ka članstvu

Sa druge strane, Engi ispravno uviđa to postuliranje razlike između dva entiteta pri čemu se jedan proglašava superiornim u odnosu na onaj drugi, a zatim se razvijaju procedure koje imaju za cilj preobraženje drugog entiteta, kako bi on postao isti kao onaj superiorni. Na taj način treba da se izvrši promena svesti, a prvobitna razlika negira. Ovde se vrlo lako može prepoznati ono što se i našem "stadu" promoviše kao "evropski put" otvaranje i zatvaranje poglavlja i klastera na tom putu i razne druge proceduralne radnje i dobijanje određenih statusa koje podrazumevaju pristupanje superiornoj zajednici. Zakoni i pravila superiornog entiteta ne smeju se dovoditi u pitanje od strane "nerazvijenih" kandidata. U tom smislu, na primer, sve zakone koje donosi naša Narodna skupština prethodno mora do odobri Evropska komisija, ali i sve drugo (nauka, politika, kultura...) podležu sličnom usaglašavanju. Zato u Crnoj Gori srpski jezik ne sme da bude službeni jezik, iako se više od 40% stanovništva izjasnilo da govori tim jezikom. Sa druge strane, u Srbiji ne smeju da se snimaju filmovi kao što je "Rez 42, Djeca Kozare" velikog Lordana Zafranovića i biće zabranjeni na filmskim festivalima superiorne zajednice kao što su Kan, Berlin ili Karlove Vari.

Da se vratimo na početak teksta i izjavu Marte Kos. Ona zapravo nije rekla ništa pogrešno, već veliku istinu. Superiorna zajednica tj. Evropska unija upravo nas tako i vidi – kao necivilizovano stado koje treba civilizovati i ne puštati u njihov "obor" dokle god se ne završi proces "civilizovanja".