Masada pod opsadom

Na nepristupačnoj stenovitoj visoravni, nad obalom Mrtvog mora, uzdiže se Masada – jedna od najpoznatijih tvrđava antičkog sveta. Podignuta i utvrđena za vreme hasmonejskih vladara, a potom pretvorena u raskošno utvrđeno utočište Iroda Velikog, Masada je svoje mesto u istoriji  stekla kao poslednje uporište jevrejskih pobunjenika protiv rimske vlasti.

Nakon pada Jerusalima 70. godine, grupa ustanika, poznatih kao Sikariji – na čijem čelu se nalazio Eleazar ben Jair –  nastavila je da pruža otpor rimskim okupatorima. Rimljani su opkolili tvrđavu, podigli opsadne logore i izgradili ogromnu rampu kako bi savladali njene bedeme. Kada je 74. godine postalo jasno da je pad neizbežan – prema svedočenju Josifa Flavija – branioci su radije izabrali smrt nego predaju i kako ne bi živi pali u ruke neprijatelju, počinili su kolektivno samoubistvo.

Premda je istorijska verodostojnost pojedinih delova ovog kazivanja i dalje predmet rasprave, Masada je ostala simbol istrajnosti, otpora i spremnosti da se odbrana poslednjeg uporišta plati najvišom cenom.

Gotovo dva milenijuma kasnije, Izrael se ponovo suočava sa opsadom jedne moćne tvrđave. Međutim, njeni bedemi nisu podignuti na obali Mrtvog mora, već oko kabineta Benjamina Netanjahua.

Na njih danas ne nasrću rimske legije Lucija Flavija Silve, već opozicione stranke Gadija Ajzenkota, Naftali Beneta i Jaira Lapida, podržane nezadovoljnim biračima i naoružane pitanjima na koja aktuelni premijer godinama pokušava da izbegne odgovor. Pred parlamentarne izbore zakazane za 27. oktobar, Netanjahu se nalazi pred možda najtežim iskušenjem svoje političke karijere. Čovek koji je gotovo tri decenije oblikovao izraelsku politiku sada mora da odbrani ne samo svoju vlast, već i političko nasleđe ozbiljno uzdrmano događajima od 7. oktobra 2023. godine, ratom u Gazi, sukobima sa Iranom i sve izraženijim unutrašnjim podelama. Ipak, za razliku od slučaja antičke Masade, ishod ove opsade nije unapred poznat. Jer iako sa čuvenim Eleazarom deli fanatizam po pitanju borbe i nesklonost ka predaji, za Netanjahua fatalizam i samožrtvovanje nikada nisu bili opcija.

Iskustvo nas uči da prvi branitelj političke Masade ume da preživi čak i onda kada su ga protivnici već uveliko otpisali.

Aktuelna izborna utakmica odvija se u atmosferi duboke polarizacije izraelskog društva. Bezbednost ostaje centralno političko pitanje, ali više nije jedino. Odgovornost za propuste koji su omogućili Hamasov napad, odnos prema pravosuđu, privilegije ultraortodoksnih zajednica, rast životnih troškova i međunarodna izolacija Izraela postali su podjednako važni elementi predizborne debate. Netanjahuov Likud nastoji da izbore predstavi kao referendum o nastavku sprovođenja politike nacionalne bezbednosti, dok opozicija insistira na tome da se bezbednost države ne može poistovetiti sa političkim opstankom jednog čoveka.

Najozbiljniji izazivač Netanjahuu jeste bivši načelnik Generalštaba izraelske vojske Gadi Ajzenkot, lider centrističke stranke Jašar. Njegov politički kapital počiva na vojnom autoritetu, reputaciji pragmatičnog komandanta i obećanju restauracije posrnulih državnih institucija. Ajzenkot zagovara utvrđivanje odgovornosti za bezbednosni slom iz oktobra 2023, institucionalnu reformu i ravnomerniju raspodelu vojnih obaveza. Istovremeno, njegova bezbednosna politika daleko je od pacifizma. On insistira na očuvanju izraelske vojne nadmoći, protivljenju palestinskoj nezavisnosti i rešenju "dve države", sprečavanju iranskog nuklearnog naoružavanja i odlučnom suprotstavljanju Hamasu i Hezbolahu.

Drugim rečima, Ajzenkot ne napušta postojeću izraelsku bezbednosnu paradigmu, već nudi njen nastavak – ali bez Netanjahua.

Drugi važan opozicioni stub predstavlja zajednička lista Bejahad, koju predvode bivši premijer Naftali Benet i Jair Lapid. Njihovo savezništvo okuplja različite delove političkog centra i desnice, povezane pre svega protivljenjem aktuelnom premijeru.

Benet zastupa nacionalno-konzervativnu politiku, čvrst pristup Iranu i palestinskom pitanju, uz naglašavanje efikasnosti državne uprave i ekonomskog razvoja. Lapid, nasuprot tome, predstavlja liberalniji i sekularniji deo biračkog tela, insistirajući na zaštiti demokratskih institucija, pravosuđa i odnosa sa zapadnim saveznicima. Njihova saradnja pokazuje da se izraelska opozicija danas ne okuplja toliko oko jedinstvenog ideološkog programa koliko oko zajedničkog cilja: okončanja Netanjahuove političke dominacije.

Opozicioni mozaik upotpunjuju Demokrati Jaira Golana, koji zastupaju socijaldemokratsku levicu, protive se aneksiji Zapadne obale i zahtevaju odlučniju zaštitu demokratskih institucija, kao i sekularna nacionalistička desnica Avigdora Libermana, okupljena oko stranke Izrael naš dom. Liberman posebno insistira na obaveznom vojnom roku za ultraortodoksne Jevreje i ograničavanju političkog uticaja verskih partija. Na drugoj strani, Netanjahu se oslanja na radikalnu desnicu Itamara Ben-Gvira i Bezalela Smotriča, čiji programi uključuju proširenje izraelskog suvereniteta nad Zapadnom obalom i znatno tvrđi odnos prema Palestincima.

Njegovi tradicionalni partneri ostaju ultraortodoksni Šas Arjea Derija i Ujedinjeni judaizam Tore, kojima su očuvanje verske autonomije, finansiranja obrazovnih ustanova i posebnog režima vojne obaveze ključni politički prioriteti.

Posebno mesto u izbornoj računici zauzimaju arapske stranke. Zajednička lista, koja okuplja Hadaš, Taal i Balad, zastupa različite nijanse arapske levice, građanske ravnopravnosti i palestinskih nacionalnih prava. Odvojeno nastupa Ram Mansura Abasa, islamistički konzervativna, ali politički pragmatična stranka koja je već pokazala spremnost da učestvuje u formiranju izraelske vlade. Njihov značaj mogao bi biti presudan, premda arapski birači – građani Izraela – nisu jedinstven politički blok. Palestinci na okupiranoj Zapadnoj obali i u Pojasu Gaze, koji u ogromnoj većini nemaju izraelsko državljanstvo, ne učestvuju na izborima za Kneset. Pravo glasa imaju palestinski građani Izraela, dok je većina palestinskih stanovnika Istočnog Jerusalima, koji imaju status stalnih rezidenata, takođe isključena iz parlamentarnih izbora. To je važan detalj koji treba imati na umu kada se govori o političkom predstavljanju palestinskog stanovništva.

Izborna matematika dodatno komplikuje situaciju. Kneset ima 120 poslaničkih mesta, a za formiranje vlade neophodna je podrška najmanje 61 poslanika. Izborni cenzus iznosi 3,25 odsto, zbog čega uspeh ili neuspeh malih stranaka može presudno uticati na raspodelu mandata.

Prema proseku 8 relevantnih istraživanja objavljenih tokom oktobra, Ajzenkotov Jašar osvaja približno 22 mandata, Likud oko 20, lista Beneta i Lapida 13 do 14, Demokrati 9, a Libermanova stranka osam. Ben-Gvirova Jevrejska snaga dobija oko 8, Šas i Ujedinjeni judaizam Tore po sedam do 8, dok Smotričev savez sa Zehutom računa na 6 do 7 mandata. Zajednička arapska lista mogla bi osvojiti 8 do 9, a Ram 5 do 6 mesta. Istraživanja se, međutim, razlikuju: dok jedan agregat Netanjahuovom bloku predviđa približno 50 mandata, drugi mu daje oko 53. Završne televizijske ankete takođe ga ostavljaju ispod potrebne većine.

Ovakav raspored snaga otvara nekoliko mogućih scenarija. Netanjahu bi mogao nastaviti da vlada ukoliko njegov desno-religijski blok ostvari bolji rezultat od očekivanog ili pronađe dodatne koalicione partnere. Ajzenkot bi, sa druge strane, mogao pokušati da okupi široku koaliciju centra, levice i sekularne desnice. Međutim, zbir njihovih mandata mogao bi biti nedovoljan bez podrške arapskih predstavnika, što predstavlja ozbiljan politički problem usled protivljenja samog Ajzenkota takvoj saradnji. Treća mogućnost jeste prekomponovanje političkih savezništava, uključujući približavanje pojedinih verskih stranaka novoj većini, dok četvrta podrazumeva produženu političku blokadu i eventualno nove izbore. Pobednik stoga neće nužno biti onaj ko osvoji najviše glasova, već onaj ko uspe da sastavi održivu parlamentarnu većinu.

U ovoj komplikovanoj jednačini važnu ulogu igra i spoljni politički faktor.

Američki predsednik je 18. oktobra otvoreno podržao Netanjahuov reizbor, nazivajući ga izuzetnim ratnim premijerom i nezamenljivim partnerom u obračunu sa Iranom.

Takva podrška predstavlja značajan predizborni kapital, jer Netanjahuu omogućava da sebe predstavi kao političara sa privilegovanim pristupom Beloj kući. Međutim, Trampova intervencija nosi i određeni rizik. Ajzenkot je već poručio da o izraelskim izborima odlučuju izraelski građani, čime je otvorio pitanje granica američkog uticaja na unutrašnju politiku svog ključnog bliskoistočnog saveznika. Trampova podrška, pritom, nipošto ne znači da bi Vašington odbio saradnju sa novom izraelskom vladom. Američki strateški interesi na Bliskom istoku ipak su dugoročniji od političke sudbine jednog premijera – čak i kada je taj premijer Trampov veliki prijatelj "Bibi".

Ipak, najvažnije pitanje ostaje šta bi pobeda ili poraz Netanjahua značili za budućnost izraelske spoljne i bezbednosne politike.

Njegov ostanak na vlasti verovatno bi dodatno učvrstio postojeći kurs, posebno ukoliko bi zavisio od podrške radikalne desnice. To bi značilo nastavak tvrde politike prema Gazi, otpor palestinskoj državnosti, jačanje naseljeničke politike na Zapadnoj obali i zadržavanje mogućnosti novih vojnih operacija protiv Irana i njegovih regionalnih saveznika. U prilog tome govori i nova izraelska vojna intervencija na Zapadnoj obali, započeta u trenutku pisanja ove kolumne.

Sa druge strane, eventualni Ajzenkotov dolazak na vlast mogao bi pre doneti promenu političkog stila, institucionalnih prioriteta i diplomatske taktike, ali ne nužno i strateškog pravca. Nova vlada verovatno bi nastojala da popravi odnose sa zapadnim saveznicima, ograniči uticaj ekstremne desnice i pronađe održiviji model upravljanja Gazom. Mogla bi pokazati veću spremnost za saradnju sa arapskim državama i međunarodnim institucijama, kao i za suzbijanje nasilja ekstremnih naseljenika.

Ipak, teško je očekivati da bi odustala od vojnog pritiska na Hamas, sprečavanja iranskog nuklearnog programa ili izraelskog prava na preventivno delovanje protiv procenjenih bezbednosnih pretnji. Najvažnije je, međutim, da ni Ajzenkot ni Benet ne vide uspostavljanje palestinske države kao rešenje ovog višedecenijskog problema. Promena vlasti zato bi pre označila korekciju načina ostvarivanja izraelskih strateških ciljeva nego njihovo temeljno preispitivanje.

Političke platforme ključnih Netanjahuovih izazivača ukazuju na paradoks predstojećih izbora u Izraelu. Netanjahuova Masada možda jeste pod opsadom, ali njeni protivnici ne nameravaju nužno da poruše sve ono što se nalazi unutar njenih zidina. Naprotiv, mnogi žele da preuzmu kontrolu nad tvrđavom i nastave da je koriste za odbranu istih strateških interesa, samo pod vođstvom drugog zapovednika.

Jasno je da izbori 27. oktobra predstavljaju referendum o Netanjahuovoj političkoj budućnosti, ali je jasno i to da će njihove posledice biti mnogo manje dramatične od istorijskog preokreta koji njegovi protivnici najavljuju. Otuda pravo pitanje nije da li će Masada pasti, već ko će njome komandovati nakon 27. oktobra?