EU kao poslednji relikt unipolarnosti

U još nedovoljno profilisanom multipolarnom svetu i srednje i velike sile uveliko hedžuju. Taj trend naročito je vidljiv na Bliskom istoku i u Jugoistočnoj Aziji, a možda ga najbolje ilustruju zalivske monarhije. Sjedinjene Države su – u Trampovoj režiji – političku pozornicu Zaliva pretvorile u svojevrsno "Pozorište u kući", u kojem ulogu nekada rezervisanu za Đuzu Stojiljkovića danas naizmenično igraju Muhamed bin Rašid el Maktum, Muhamed bin Zajed el Nahjan i, povremeno, Muhamed bin Salman. Iza tog spektakla, arapski petro-klub, međutim, i dalje se bezbednosno oslanja na Vašington, ali istovremeno održava bliske odnose sa Rusijom, produbljuje ekonomske veze sa Kinom i izbegava da sopstvenu budućnost neopozivo veže za bilo koji geopolitički tabor.

Takva politika nije neutralnost, niti nužno podrazumeva održavanje jednake distance prema suparničkim velikim silama. Hedžing predstavlja promišljeno očuvanje strateških opcija u uslovima rastuće geopolitičke neizvesnosti. On državama omogućava da sa različitim silama sarađuju u različitim oblastima – sa jednom u domenu bezbednosti, sa drugom u energetici, sa trećom u trgovini i tehnološkom razvoju – istovremeno ograničavajući rizike koji proizlaze iz preterane zavisnosti od bilo koje od njih. Njegova svrha nije da država ostane podjednako udaljena od svih, već da se nijednoj sili ne približi toliko da izgubi mogućnost izbora.

Naš izbor

Odsviran kraj dirigovanju iz jednog centra: Multipolarnost je nova realnost

Naspram ovog šireg globalnog obrasca, Evropska unija deluje kao akter zarobljen u prošlosti. Dok ostatak sveta uči kako da opstane između više polova moći, Evropa i dalje razmišlja u kategorijama manihejskog svrstavanja – "mi dobri" i "oni (ostali) loši". Drugi u multipolarnost ulaze diverzifikujući svoje odnose; Evropa joj prilazi pokušavajući da reanimira unipolarna pravila igre.

Naime, evropski odgovor na početak rata u Ukrajini ogledao se u visokom stepenu političkog, ekonomskog i strateškog svrstavanja uz Sjedinjene Države. Tako je, barem, bilo za vreme Bajdenove administracije. Evropske države su se, jedna za drugom, prihvatajući strategiju šlepanja (bandwagoning), priključile američkoj lokomotivi. Pravac je bio zacrtan, brzina usaglašena, a odredište je, makar naizgled, bilo poznato. A onda je povratak Donalda Trampa u Belu kuću gotovo preko noći pomerio skretnicu. Tramp 2.0 odigrao je ulogu skretničara i evropske vagone suočio sa dilemom: šta činiti kada sila koja vas vuče iznenada promeni pravac i krene upravo onamo kuda vi ne želite da idete?

Pre nego što se detaljnije pozabavim ovim pitanjem, najpre je potrebno objasniti gore upotrebljenu metaforu voza tj. šta se podrazumeva pod pojmom šlepanje (bandwagoning). U klasičnoj realističkoj teoriji, šlepanje podrazumeva svrstavanje uz jaču stranu, a ponekad i priklanjanje državi koja predstavlja glavni izvor opasnosti. Slabije države se tada pridružuju nadmoćnijoj sili kako bi učestvovale u raspodeli dobiti koju donosi njena prevlast ili makar ublažile pretnju koju ona predstavlja njihovom opstanku. Drugim rečima, ako već ne mogu da zaustave lokomotivu, nastoje da se za nju zakače.

Ukoliko se doslovno pridržavamo ove definicije, jasno je da motivacija koja stoji iza evropskog svrstavanja uz Sjedinjene Države protiv Rusije nije u potpunosti podudarna sa prethodno opisanim obrascem. Štaviše, aktuelno evropsko ponašanje moglo bi se sasvim opravdano okarakterisati kao druga spoljnopolitička strategija – balansiranje. Za razliku od šlepanja, balansiranje podrazumeva suprotstavljanje državi čija rastuća moć ili agresivno ponašanje predstavljaju pretnju. Ono se može sprovoditi unutrašnjim putem, jačanjem sopstvenih vojnih i ekonomskih kapaciteta, ili spoljašnjim putem, povezivanjem sa drugim državama i stvaranjem saveza sposobnog da obuzda zajedničkog protivnika. Posmatrano iz tog ugla, evropsko svrstavanje uz Sjedinjene Države predstavljalo bi pokušaj spoljašnjeg balansiranja ruske moći i onoga što su doživeli kao pretnju koju je rat u Ukrajini proizveo.
Ipak, šlepanje i te kako ima svoje mesto u objašnjenju trenutnog strateškog rezona Evropske unije. U svetlu njenog odnosa prema Sjedinjenim Državama i rata u Ukrajini, ovaj pojam ne odnosi se samo na svrstavanje uz jaču silu već i na prepuštanje sopstvenog strateškog usmerenja toj sili. Reč je, dakle, o znatno obuhvatnijem obliku šlepanja, koji bismo mogli nazvati šlepanjem po unapred zacrtanoj trasi: lokomotiva ne obezbeđuje samo vučnu snagu već određuje pravac, brzinu i krajnje odredište čitave kompozicije.

Šef ruske diplomatije: Multipolarni svet više nije teorija, već realnost

Tokom unipolarnog perioda, opredeljenje za šlepanje uglavnom je predstavljalo racionalan izbor. Sjedinjene Države obezbeđivale su vojne kapacitete, prošireno odvraćanje i političko vođstvo. Evropske države mogle su da uživaju koristi postojećeg bezbednosnog poretka, a da pritom ne stvaraju – čitaj: ne troše novac na – sopstvene ekvivalente čitavog spektra američkih vojnih i strateških kapaciteta. Međutim, višedecenijsko, racionalno opravdano oslanjanje na Ameriku proizvelo je strukturnu zavisnost Evropljana. Evropa se navikla ne samo na američku zaštitu već i na američku stratešku inicijativu. Evropska strateška vizija ostala je gordijevim čvorom vezana za geopolitičke interese Bele kuće, dok je privrženost institucijama, očekivanjima i strateškim navikama unipolarne ere vremenom poprimila gotovo nostalgičan karakter.

Ipak, evropski odnos prema ratu u Ukrajini ne bi trebalo svoditi na sentimentalnu reakciju izazvanu žaljenjem za prošlim vremenima i prevaziđenim geopolitičkim konstelacijama. Rusija je pred Brisel postavila stvaran i neposredan bezbednosni i politički izazov. Evropski odgovor, međutim, dobio je svoj puni oblik tek pošto je Amerika ponovo preuzela stvar u svoje ruke. Pod Bajdenovom administracijom, Sjedinjene Države pomogle su da se organizuje vojna pomoć Ukrajini, revitalizuje NATO, usklade sankcije i očuva politička kohezija među saveznicima. Švedska i Finska pristupile su NATO-u, evropski izdaci za odbranu porasli su, a transatlantski savez povratio je osećaj zajedničke svrhe koji mu je godinama nedostajao.

U takvim okolnostima evropsko šlepanje ponovo je počelo da podseća na ono iz devedesetih godina. Delovalo je više nego racionalno i – makar na prvi pogled – obećavajuće delotvorno.

Međutim, iza prividne delotvornosti ove unipolarne reprize krio se ozbiljan politički feler: jedinstvo Evrope nije nužno značilo i postojanje autonomne evropske strategije. Upravo suprotno – Bajdenov pro-ukrajinski ekspres omogućio je Briselu da još neko vreme izbegava preuzimanje odgovornosti za lomove u sopstvenom dvorištu. Sjedinjene Države nisu obezbeđivale samo neophodne vojne kapacitete već i osnovni strateški okvir unutar kojeg su evropske odluke donošene. Vašington je u velikoj meri definisao pretnju, organizovao odgovor i obezbedio ključna sredstva za njegovo održavanje. Pravac je bio jasan: lokomotiva je vukla napred, a evropski vagoni poslušno su je sledili.

Povratak Donalda Trampa u Belu kuću izložio je čitav ovaj aranžman temeljnom stres-testu. Rekalibracija američke politike prema Ukrajini i evropskoj bezbednosti pokazala je u kojoj meri strateška koherentnost Evrope zavisi od kontinuiteta američkih spoljnopolitičkih prioriteta. Onog trenutka kada je Vašington počeo da preispituje obim sopstvenog angažmana, željeni ishod rata i raspodelu troškova unutar NATO-a, Evropa se suočila sa pitanjima na koja nikada nije samostalno odgovorila:

Da li je strateški cilj poraz Rusije, njeno dugoročno obuzdavanje ili postizanje sporazumnog rešenja? Koliko dugo treba podržavati Ukrajinu, kojim sredstvima i radi kakvog ostvarivog političkog ishoda? Ko Ukrajini može pružiti kredibilne bezbednosne garancije?

I, što je najvažnije, može li Evropa da nastavi dosadašnjim putem ukoliko Sjedinjene Države više ne žele da na njemu istrajavaju?

Naš izbor

Evropa gleda Rusiji u leđa: Kako su propali svi pokušaji sloma ruske ekonomije

To što Evropa i dalje nema jasne i zajedničke odgovore na ova pitanja nije samo posledica političkih razlika među njenim članicama. Reč je o simptomu znatno dubljeg problema: Evropska unija poseduje brojne instrumente za sprovođenje politike, ali nema odgovarajući mehanizam za samostalno stvaranje strategije. Razlozi za to su institucionalni, politički i materijalni.

Prvi problem je institucionalne prirode. Evropska unija je dobro osposobljena za štancovanje propisa, finansijskih instrumenata, sankcija i kompromisa među državama članicama. Mnogo je manje prilagođena brzom definisanju ratnih ciljeva, uspostavljanju političkih prioriteta i prihvatanju rizika koje ostvarivanje tih ciljeva podrazumeva.

Drugi problem predstavlja odsustvo zajedničke strateške kulture. Francuska tradicionalno govori jezikom evropske strateške autonomije. Poljska i baltičke države snažno američko prisustvo smatraju nezamenljivim temeljom evropske bezbednosti. Nemačka je znatno povećala svoja izdvajanja za odbranu, ali i dalje okleva da preuzme geopolitičko vođstvo koje bi odgovaralo njenoj ekonomskoj snazi. Mađarska, sa druge strane, uporno dovodi u pitanje zajedničku evropsku poziciju prema Rusiji i Ukrajini. Dok jedni žele samostalniju Evropu, drugi traže još čvršću vezu sa Vašingtonom, a treći pokušavaju da sačuvaju sopstvene kanale prema Moskvi.

Zašto unipolarnost nije postala "poredak", nego je bila "trenutak"

Treći problem predstavlja materijalna i operativna zavisnost. Evropske države i dalje se u velikoj meri oslanjaju na Sjedinjene Države kada je reč o nuklearnom odvraćanju, obaveštajnim i satelitskim kapacitetima, strateškom transportu, komandovanju i kontroli, kao i o nizu ključnih sistema naoružanja. Ova zavisnost nije nastala slučajno. Tokom unipolarnog perioda stvaranje evropskih duplikata američkih kapaciteta odbrane delovalo je skupo i nepotrebno. Ali ono što je bilo ekonomski racionalno u stabilnom poretku pod američkim vođstvom postalo je strateški ograničavajuće onog trenutka kada su pouzdanost i prioriteti vodeće sile postali neizvesni. Dublji evropski problem zato nije samo nedostatak naoružanja. Unipolarnost je Evropi u nasleđe ostavila deficit strateške subjektivnosti: ona raspolaže značajnim resursima, ali još nije razvila političku volju i sposobnost da samostalno odredi čemu ti resursi treba da služe.

Ipak, inicijativa Evropske unije "Spremnost 2030" i rast nacionalnih odbrambenih budžeta pokazuju da evropske vlade konačno prepoznaju razmere problema. Članice NATO-a takođe su prihvatile znatno zahtevnije dugoročne obaveze u pogledu izdvajanja za odbranu. Ove promene jesu značajne i ne treba ih potcenjivati. Pa ipak, ponovno naoružavanje nije isto što i strateška autonomija. Budžet za odbranu nije strategija, baš kao što ni gomilanje oružja samo po sebi ne proizvodi političku volju da se ono upotrebi.

Vojna ulaganja mogu odgovoriti na pitanje kojim instrumentima Evropa raspolaže. Ona, međutim, ne određuju automatski svrhu u koju će ti instrumenti biti upotrebljeni, politički autoritet koji će njima upravljati niti rizike koje su evropska društva spremna da prihvate. Evropa, dakle, mobiliše dodatne resurse, ali resursi sami po sebi ne proizvode stratešku sposobnost delovanja. Oni joj mogu omogućiti da postane bolje naoružana – ali ne nužno i strateški samostalnija.

Džefri Saks: Srbija treba da bude deo mudre Evrope koja to sada nije

Upravo se u tome sastoji evropski strateški paradoks. Evropa ne može beskonačno ostati zaglavljena između strateške zavisnosti i strateške autonomije, a da istovremeno očekuje da će postati uistinu samostalna. Za sada je ona sve samo ne post-američka: zarobljena je između poretka predvođenog Amerikom, koji više ne funkcioniše kao nekada, i multipolarnog poretka za koji nikada nije bila dizajnirana. Zato Evropska unija sve više podseća na strateški relikt unipolarnosti – sposobna da se svrsta, sve sposobnija da se naoruža, ali i dalje nesigurna u pogledu sopstvenog strateškog pravca.

I još nešto: ukoliko američka lokomotiva odluči da više ne vuče, nijedan evropski vagon neće zbog toga automatski postati nova lokomotiva. Naprotiv, evropska kompozicija nastaviće da se po inerciji kreće nasleđenim šinama – sve dok konačno ne iskoči iz njih.