Kolumne i intervjui
Zašto unipolarnost nije postala "poredak", nego je bila "trenutak"
SAD su prokockale priliku da mudro, dalekovido, kao hladnoratovski pobednik brojnim merama na ekonomskom, geopolitičkom i drugom planu bipolarizam preoblikuju u hijerarhizovani multipolarizam pod svojim neprikosnovenim liderstvom. Nisu kapitalizovale pobedu tako što su ojačale ranije i formirali nove, savremene poluge svoje dominacije. A mogle su
Odavno je i najzagriženijim amerikanofilima sasvim jasno da je doba unipolarnosti prošlo i da je svet duboko zagazio u proces multipolarizacije. Neko vreme se u vojno-bezbednosnim, političko-diplomatskim, medijskim i naučnim krugovima govorilo o unipolarnosti kao poretku (novom svetskom).
A onda je sve više počelo da preovlađuje mišljenje da se ipak radi o jednom prelaznom, relativno kratkom periodu bez ključnih pokazatelja poretka – o unipolarnosti kao trenutku.
Unipolarnost bi uslovno mogla da se shvati, u stvari, kao globalna hegemonija, "jednostožernost". Odnosno, kao takav oblik geopolitičkog stanja i odnosa moći gde jedna sila izrazito, gotovo neprikosnoveno dominira svetom u političkom, ekonomsko-finansijskom, vojnom, obaveštajnom, propagandnom, kulturno-civilizacijskom, tehnološkom i drugom smislu. A da bi svetski poslovi imali svojstvo poretka trebalo bi da to bude stanje u kome su države, organizacije i drugi činioci uređeni shodno nekom održivom sistemu i hijerarhiji koji počivaju na utvrđenim i kako-tako poštovanim pravilima.
Dakle, u unipolarnosti postoji samo jedna u tolikoj meri nadmoćna država da može da nameće sopstvenu volju, interese i promenljiva, ad hoc, samo njoj odgovarajuća (kvazi)pravila, te ni jedna druga niti grupa suparničkih zemalja nemaju dovoljnu snagu da ugroze tu dominaciju i promene međunarodne odnose. U unipolarnosti svetske i regionalne institucije su podređene i (zlo)upotrebljene od te jedne globalne sile koja ih koristi kada joj to odgovara ili ih kao "smokvin list" za unilateralno delovanje.
Unipolarnost praktično inklinira: globalizmu u ideološkom, svetskoj vladi u upravljačkom, globalnoj državi ("globalnom selu") u pravno-političkom, neoliberalizmu u ekonomskom, planetarnom neoimperijalnom ekspanzionizmu u geopolitičkom i ekumenizmu kao "svejeresi" (Prepodobni Justin Ćelijski) u (pseudo)duhovnom smislu. Stoga, unipolarnost podrazumeva da bi sadašnje države bile daleko i sve dalje od suverenosti, odnosno imale ograničen suverenitet, čije bi elemente, navodno svojom voljom prenosile (čitaj: bile bi im oduzimane) u korist nadnacionalnih globalnih struktura "Imperije". U stvari, države bi postale neki vid različito rangiranih i zavisnih polu-federalnih jedinica – "mesnih zajednica" ili "zaselaka"/"mahala" u "globalnom selu".
Unipolarnost, koja je nastala posle rušenja Berlinskog zida, gašenja Istočnog bloka i implozije njegove vodeće države, supersile, Sovjetskog Saveza, može se poistovetiti sa vesternizmom – tačnije, sa amerikanizmom. Kada je jedna sila postala toliko nadmoćna kao što su tada to bile SAD, onda je ona u planetarnim razmerama počela da vlada gotovo razobručeno, bez kontra-tega na globalnim terazijama moći.
To znači da Amerikanci: (a) nisu poštovali ranija pravila već su nametali svoja, po potrebi, od slučaja do slučaja, da je (b) kakva-takva hijerarhija prestala da postoji i da se o poziciji drugih "igrača" na "velikoj šahovskoj tabli" odlučivalo u Vašingtonu, te da se (v) dotadašnji svetski sistem urušio, ali ne sam od sebe, već su to sistematski činile SAD podređujući međunarodne institucije sebi.
Da li je onda unipolarnost bila, u stvari, sinonim za globalnu anarhiju?
Pre bi se moglo reći da se radilo o besporetku. S obzirom na njegovu relativnu kratkotrajnost, koju je čovečanstvo doživljavalo kao "ubrzanje istorije", dolazi se do (raz)rešenja enigme – nije to bio unipolarni poredak, već unipolarni trenutak. Njegov paradigmatičan vrhunac, a možda će geopolitička istorija zaključiti i "labudova pesma", predstavljala je ritualna agresija NATO pod američkim vođstvom na SRJ 1999. godine.
Američka izgradnja globalne pozicije
Koreni savremene unipolarnosti su duboki. Američka premoć na globalnom planu dugo, uporno, sistematski i beskrupulozno je građena, a teorijsko-koncepcijski je utemeljena na postavkama korifeja anglo-američke geopolitike. Presudan iskorak nastao je onda kada su SAD okončale realizaciju Monroove doktrine širenja "po meridijan", tj. kada su privele kraju epohu dominacije na američkom kopnu.
Suočene sa maksimumom teritorijalnog razvoja na telurokratskoj osnovi, posle koje neminovno sledi prvo stagnacija, potom opadanje, unutrašnje protivrečnosti i dezintegracija, povukle su potez strategijskih, globalnih razmera – krajem 19. veka prešle su u talasokratsku fazu.
Tako najpre Atlantik i Pacifik, a potom čitav svetski okean postaju medijum za širenje američkog uticaja "po paraleli" i planetarnu sveprisutnost. Uporedo, efikasno se koristi "zamor materijala" i sve izraženiji, međusobno iscrpljujući antagonizam evropskih sila. Krupnim koracima SAD stupaju na svetsku pozornicu uključivanjem u Prvi i naročito Drugi svetski rat.
Budući da su 1945. imale relativno malo ljudskih i materijalnih gubitaka, da nisu ratovale na svom tlu i pretrpele razaranja, te da su ostvarile brojne nedostižne ekonomske, geopolitičke i geostrategijske akvizicije, SAD mogu da se smatraju jedinim, pravim ratnim pobednikom. Ostali, naročito budući takmac SSSR sa 27 miliona žrtava, bili su Pirovi pobednici.
Amerikanci kao "ratni profiteri" obezbedili su najbolju posleratnu startnu poziciju i privilegovan status. Tako je Bretonvudskim sporazumom (sistemom) ustanovljenim jula 1944. u Nju Hempširu (SAD) uspostavljen temelj američke monetarno-finansijske hegemonije, sa polugama u vidu tada osnovanog Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Shodno odavno ustanovljenoj geopolitičkoj logici da Evroazija – najveće, najmnogoljudnije, resursima najbogatije i civilizacijski najvažnije svetsko kopno – predstavlja ključ vladanja svetom, SAD su preduzele korake za njeno držanje pod kontrolom.
To je značilo opkoliti Rusiju Rimland-om, stiskati je "Strategijom anakonde" i "Obuzdavati" je unutar Heartland-a, onako kako su teorijsko-koncepcijski osmislili Mehen, Mekinder, Spajkmen, Kenan…
U praksi se zamisao ostvarivala iskrcavanjem u Normandiji i prodorom do centralne Evrope, tj. do kontakta sa Rusima, koji su već bili označeni kao budući planetarni suparnik. Tako je nastao jedan, transatlantski američki makro-mostobran (beachhead) na zapadu Evroazije. Drugi, transpacifički makro-mostobran, SAD su formirale pobedom nad Japanom na Pacifiku i atomskim bombama na Hirošimu i Nagasaki radi pokoravanja japanskog imperijalnog duha.
Potom se širenje nastavilo podrškom Tajvanu, uspostavljanjem "poluostrvskog doka" u Južnoj Koreji, ratom u Vijetnamu…
SAD: bipolarizmom ka unipolarizmu
Na taj način je opkoljena Evroazija:
- Uhvaćena je geopolitičkim i geostrategijskim klještima sa istočnog i zapadnog pročelja, što međutim, ni izdaleka nije bilo dovoljno za njenu potpunu kontrolu. Stoga je na istoku okupiran Japan, a na zapadu, na specifičan način, znatan deo Evrope tako što je ubrzo po okončanju Drugog svetskog rata i otpočinjanja Hladnog rata sprovođen Maršalov plan i osnovan NATO 1949. (i njegovo ekonomsko-političko krilo EZUČ 1950, preteča današnje EU)
- Duž evroazijskog oboda, tj. Rimland-a, sklopljen je čitav niz bilateralnih i multilateralnih savezništava. U tom poduhvatu, koji se obično naziva paktomanija, ključni paktovi bili su ANZUS 1951, SEATO 1954. i CENTO 1955, svi formirani PRE osnivanja Varšavskog ugovora, te se ne mogu formalno opravdavati pretnjom suparničkog saveza.
- Preostale "rupe u Rimland-u" popunili su osnivači i ključne zemlje nesvrstanih, vezujući za sebe dekolonizovane zemlje Afrike i Azije kako ne bi po principu suprotnog otklona klatna otišle u naručje Moskve. Treba li podsetiti da je u tome jedna od glavnih uloga geopolitičke i geostrategijske "karike" bila dodeljena Titovoj Jugoslavije posle "istorijskog NE" 1948?
Dakle, formulom "klješta+ paktomanija+ nesvrstani =kontrola Evroazije" Amerikanci su ne samo postigli nedostižnu prednost nad bipolarnim suparnikom, nego i preduslove za globalno liderstvo tokom kasnije unipolarnosti, sve do današnjeg dana.
Njihovi "pipci" obuhvatili su čitavu Zemlju, vremenom se umnožavajući i umrežavajući. Radi dominacije "punog spektra" u posleratnom periodu SAD su osnovale niz organizacija pod svojom kontrolom, a maskiranih kao međunarodne, humanitarne, altruističke, medijske, demokratske, nevladine…, što je paralelno sa jačanjem "tvrde" značilo i izgradnju "meke" moći.
Sovjetski Savez, hladnoratovski američki suparnik, iscrpljivao se sistematski i gotovo po svim pokazateljima zaostajao u nadmetanju dve super-sile. Pored sovjetskog nuklearnog arsenala, praktično jedini razlog za strah SAD bila je mogućnost stvaranja "osovine" ideološki sličnih Moskve i Pekinga, što bi potpuno "pomrsilo konce" Vašingtonu.
Da se to ne dogodi pobrinuo se 1970-ih "stari lisac" Henri Kisindžer, koji je "Strateškom triangulacijom" učinio da SSSR i Kina postanu pojedinačno bliskiji sa SAD nego međusobno.
Ostalo je bilo manje-više rutina – SAD su nastavile da grade svoj trijumfalni hladnoratovski epilog, da bi se rušenje Berlinskog zida pretvorilo u nešto mnogo više od simbolike, a Istočni blok i SSSR "šap’tom pali". Samo na prvi pogled.
Unipolarni američki izazov: "globalna dominacija" ili "globalno vođstvo"
SAD nisu uspele da odole samozadovoljstvu razobručenog postbipolarnog trijumfalizma i globalnom hegemonističkom nagonu. Možda je to bilo shvatljivo, ali ne i dugoročno isplativo. Takođe, SAD se nisu odlučile da posle sloma VU i SEV, te implozije Sovjetskog Saveza, po inerciji nastave sa destrukcijom Rusije, da je rasparčaju i dotuku, nego su se tih famoznih devedesetih zadržale u "balkanskom blatu".
Tek su se strateški tromo, korak-po-korak primicale zapadnim granicama Rusije i zadovoljavale se ogovaranjima Gorbačova i podsmevanjima Jeljcinu.
Drugim rečima, SAD su prokockale priliku da mudro, dalekovido, kao hladnoratovski pobednik, brojnim merama na ekonomskom, geopolitičkom i drugom planu bipolarizam preoblikuju u hijerarhizovani multipolarizam pod svojim neprikosnovenim liderstvom.
Nisu kapitalizovale pobedu tako što su ojačale ranije i formirali nove, savremene poluge svoje superiornosti. A mogle su. Shodno ideji Z. Bžežinskog, umesto "globalne dominacije" koju nisu mogle da zadrže, trebalo je da same kreiraju "globalno vođstvo", Međutim, opijenost pobedom bila je jača od tipičnog zapadnog pragmatizma. Učinile su upravo suprotno – na sve strane su ulazile u konfrontaciju i postepeno zapale u nerešivu poziciju – prenapregnutost.
Pravi pokazatelj kontraproduktivne arogancije SAD bila je ekspanzija na istok Evrope posredstvom NATO i EU, što Rusija nikako nije mogla drugačije da protumači nego kao pretnju. Kako bi rekao američki geopolitički teoretičar S. Koen – umesto da centralnu i istočnu Evropu izgrade kao "region-kapiju" za miroljubivu političko-ekonomsko-civilizacijsku vezu sa Rusijom, SAD su napravile nestabilan, barijerni "konfliktni pojas" koji je u Moskvi opravdano upalio alarm.
Dakle, umesto da unipolarnost pretvore u poredak u kome bi svet uredile po svom ukusu i obezbedile svoj dugoročni primat, Amerikanci i čitav Zapad uživali su u varljivom, kratkotrajnom trenutku svemoći.
Uostalom, promena iz bipolarnosti u unipolarnost nije usledila velikim ratom svetskih ili (trans)kontinentalnih razmera (ako se Hladni rat ne računa u "pravi" rat) kako obično stari poredak bude zamenjen novim. I ta činjenica može da posluži kao argument da unipolarnost može da se smatra prelaznim stanjem svetskog sistema.
Istina – vođeni su i još se vode brojni tranzicioni ratovi u više osetljivih regiona sveta međunarodnog i unutardržavnog nivoa, a građanskog, međunacionalnog, verskog, secesionog i drugog karaktera, koji se zbirno mogu slobodnije definisati kao svetski rat. To ukazuje da se radi o procesu: o procesu multipolarizacije. Preoblikovanju od apsolutnog ka relativizovanom i potom multipolarnom unipolarizmu, te unipolarnom multipolarizmu i hijerarhizovanom multipolarizmu.
Ne radi se o igri reči(ma), već o nijansiranim, teško uočljivim, ali ipak suštinskim razlikama.
Budući da mnogi teoretičari svetskog poretka smatraju da jedino dve sile približnih moći donose kakvu-takvu ravnotežu, faza postmultipolarnosti po svoj prilici će prerasti u neobipolarizam. Kakav će on biti i ko će biti na dva tasa svetskih terazija? Hoće li one ipak prevagnuti na jednu stranu i vratiti svet u unipolarnost – od Pax Americana na Pah Sinica, na primer?
Da li će se, onda, "varvari udružiti" protiv "Imperije" Kine umesto protiv "Imperije" SAD, kao što je to danas?
A do tada, SAD su i dalje "najjači pas u gradu" (M. Olbrajt). Ako ništa drugo, o tome svedoči njihov vojni budžet, koji je prema zvaničnim, javno dostupnim podacima za 2025. bio tri puta veći od kineskog i pet puta veći od ruskog. Tome bi trebalo pridružiti i gotovo 800 "pravih" vojnih baza širom sveta, da bi taj broj sa ostalim vojnim instalacijama porastao za još nekoliko stotina. Logično – najgušći razmeštaj je duž istočne i zapadne "fasade" Evroazije. Toliko o još uvek žilavoj američkoj "tvrdoj" (nad)moći, a o onoj "mekoj" da se i ne govori.
Ipak, američka globalna supremacija je u padu – mada još uvek ne strmoglavom. Globalni prestiž je temeljno i nepopravljivo uzdrman. Na multipolarizaciju se iz Vašingtona još uvek gleda kroz samozavaravajuću unipolarnu prizmu – da će se iz neprikosnovenosti u neomonroističkoj Američkoj pan-oblasti (Anglo- i Latinska Amerika) transatlantskim vektorima zadržati primat u većem delu Evrope, te Bliskom i Srednjem Istoku, a transpacifičkim vektorima kontrola ako ne do kineskog "Prvog", onda barem do "Drugog niza ostrva".
Međutim, u pokušaju da sa unipolarizmom budu "jedine", sa odmicanjem multipolarizacije SAD neće ostati ni "vodeće".
Live
