Reinkarnacija Ostapa Bendera u Silicijumskoj dolini

Spaljivanje knjiga više nije u modi. Bilo je spaljivača, i lomača, na svim meridijanima i u raznim vremenima, ali u evropskoj istoriji se kao poslednje velike vatre pamte – one nacističke iz 1933. Najveći plamenovi zabeleženi su na Opernplacu u Berlinu. 

Spaljene su misli oko 2.500 autora koji su se nacistima činili kao subverzivni, a među njima i zbirka pesama Hajnriha Hajnea iz 1822. u kojoj bejaše i stih: Tamo gde spaljuju knjige na kraju će spaljivati i ljude. 

(Zlobnici tvrde da u rekordna evropska dostignuća spada i hrvatski "knjigocid" iz 1990-ih kad je gorelo oko 2,8 miliona knjiga, mahom ćiriličnih. Ali to je u Evropi uzimano kao pravo strane u građanskom ratu da izbriše iz istorijskog sećanja mrske Srbe, pokvarene komuniste, i nikoga nije uzbuđivalo)

IZA KINESKOG ZIDA: Spaljivanje knjiga je uvek udar na slobodu mišljenja. Nepoželjne misli i ideje pretvaraju su u dim s nadom da se podanici nikad više neće susretati s njima. Naravno, nikad se nije moglo spaliti svo subverzivno ljudsko znanje. Knjige su ostajale u sivim zonama, iza polica, u podrumima i ponovo oživljavale kad je istorija likvidatore ispraćala na smetlišta.

Libricidi su pamćeni i istorijski prezirani – od cara Đin Ši Huanga, prvog iz dinastije Ćin (213. p.n.e) koji nije podnosio konfučijanska usmeravanja Kineza, pa do Adolfa Hitlera i njegovog marša preko Marksa, Frojda, Ajnštajna, Brehta...

(O onom kineskom spaljivaču ostao je i zapis Borhesa: "Pročitao sam, ovih dana, da je čovek koji je naredio izgradnju gotovo beskonačnog kineskog zida bio prvi car, po imenu Ćin Ši Huang, i da je on takođe naredio i da se spale sve knjige napisane do trenutka njegovog rođenja. To što su ova dva velika poduhvata – pet ili šest stotina milja kamena podignutog protiv varvara i nemilosrdno ukidanje istorije, to jest prošlosti – potekla od jedne iste osobe i bila na neki način njeni atributi, neopisivo me je obradilo i, istovremeno, uznemirilo.")

Posla ovako podugog uvoda – evo nas kod teme: Javnost je ovih dana suočena s delanjem Algoritama čije uništavanje knjiga deluje besprizornije, a pretnja je neuhvatljiva, jer tu nije glavni radnik ljudska inteligencija nego – veštačka inteligencija. Kajanje je kod ljudi prirodno, a kod AI nemoguće. I uvek su se kod spaljivanja pojavljivale pukotine u tim operacijama kroz koje su ispadale knjige, a koje su neke pameti i neke nedisciplinovane ruke sklanjale.

Totalitarnost se završavala na granicama neke države. Algoritamsko poništavanje knjiga je – globalistički napor. Mračnjaštvo koje se širi iz Silicijumske doline, Kalifornija, mamonski je kosenkventno. Anthropic, jedan od tih mračnjaka, spletom okolnosti je priznao da je poslednjih godina delao na "uništavanju miliona knjiga".

TAMNI KORIDORI KNjIGE: To ide otprilike ovako. Da bi investitori od veštačke inteligencije napravili upotrebljivo sredstvo preko je potrebno da ona uči reči, gramatiku i sintaksu, da obogaćuje znanja i poboljšava razumevanja sveta oko nje – to oni zovu: da se izvodi "obuka". To se radi skeniranjem knjiga, enciklopedija, istraživačkih članaka, tehničke dokumentacije, baza podataka, računarskog koda, i onlajn foruma...

I tako je u februaru 2024, uzdignuti "Antropik" odlučio da zaposli Toma Tervija koji je nekad obavljao skeniranje knjiga za Gugl knjige. Rečeno mu je, besprizorno – kako to IT-industrija praktikuje – da nabavi "sve knjige na svetu, uz minimiziranje pravnih prepreka i komplikacija". Sve, sve, sve!

Tervi je u početku kontaktirao nekoliko velikih izdavačkih kuća kako bi potencijalno postigao ugovore o licenciranju koji bi omogućili modelima "Antropika" da se obučavaju na njihovim delima... "Ali od ovih razgovora se odustalo", navodi se u dokumentu.

Onda se Tervi obratio prodavcima i distributerima da kupi "milione štampanih knjiga", "često polovnih". Prema Vašington postu, brojni prodavci knjiga u Holandiji, Nemačkoj, Švajcarskoj i Španiji prijavili su da su primali neobične porudžbine, ponekad usred noći, za potpuno nepoznate ili čak trivijalne knjige. Neke od ovih knjiga su bile retke  ili rasprodate, a ponovno štampanje od strane izdavača nije zagarantovano. Porudžbine nikad nisu stizale od "Antropika", već od posrednika koji nisu prijavljivali za koga rade.

PROJEKAT PANAMA: "Antropik" je spremio gigantsku hidrauličnu mašinu za sečenje poveza knjiga, pa da se onda  istovremeno ubaci hiljade stranica u brze skenere. Za šest meseci, moglo je biti skenirano između 500.000 i dva miliona knjiga. Papir je potom recikliran. (Tako se zovu "obrađene" knjige.) Ova operacija je nazvana "Projekat Panama". U internom dopisu, u koji je uvid imao Vašington post, stoji: "Projekat Panama nam omogućava da destruktivno skeniramo sve knjige na svetu; ne želimo da ovo izađe u javnost." Direktno i jasno.

Malo zaposlenih u "Antropiku" je znalo za taj posao "Nijedna druga kompanija za veštačku inteligenciju ne koristi ovaj pristup... Otkrivanje ovog projekta bi omogućilo konkurentima da ga kopiraju... i moglo bi umanjiti vrednost poslovnih tajni Antropika."

Pošto nema savršenog zločina, AI se okliznula na autorskim pravima. Neki pisci su 2024. uočili da im kompanija uzima dela bez konsultovanja, dali to na sud – te je ovih dana suma neplaćanja prava dostigla 1,5 milijardu dolara hiljadama autora, a prvi na listi je Blumsberi, izdavač knjige "Hari Poter i kamen mudrosti".

To je pokrenulo, bar na tren, raspravu koja se kretala od konstatacije "veštačka inteligencija je neizbežna, ali trošite svoj novac na kompanije koje čine dobro, a ne na one koje čine zlo" do opomena da je "to najgora moguća praksa jer je nepovratna". Jer, skenirani snimci knjiga više nisu dostupni javnosti: oni se unose u internu biblioteku kompanije "Antropik", kojom upravlja njena veštačka inteligencija. Jedan od ciljeva je svakako i to – naučićemo AI svemu i svačemu, ali ono hiljadugodišnje nasleđe nagurano u knjige biće u data-centrima ili kako će se to već nazvati, Silicijumskih vladara svetom. A oni mogu da ti daju, a mogu i da ti ne daju da čitaš. Nisu oni Narodne biblioteke.

OBNOVA FARENHAJTA 451: Neki su se tu setili filma "Farenhajt 451" (2018), a još bolje – knjige tog naslova Reja Bredberija iz 1953. Pre više od sedam decenija čovek je pisao da američka budućnost ide ka tome da će se knjige – uništavati. Iako, je to izgledalo cinično – da će državom marširati vatrogasci zaduženi da spaljuju knjigu – danas to nikome nije smešno. Vatrogasne horde iz Silicijumske doline ne vide šta je tu uopšte – distopijsko.

U jednom stanju u kome ono što se zove – internet, digitalna sfera, IT-industrija, a u ovoj etapi veštačka inteligencija, dela iznad društva, iznad pravne regulacije i iznad uvida u radove koji se sprovode – Bredberi je zabavljač koji može biti upotrebljavan da se ljudska prava (mislim ovde na elementarno pravo ljudskog bića da zna u kakvom društvu živi i da država služi tome da kako tako štiti opšti društveni interes) ismevaju kao usmrćena iluzija.

Rej Bredberi je uočavao da televizija uništava interes za čitanjem i vodi ka tome da se "na znanje gleda kao na skup faktoida i poluinformacija izvučenih iz konteksta". Ekran je tada tek osvajao ljudske umove i bilo je nezamislivo da će to stići do ovih razmera.

Kad ljudski svet postaje svet ekranoida. A ljudi lete na tu plavičastu svetlost kao komarci i bube na sijalice u noći.

Stvar je još gora i ekranoidne horde postaju besprizornije jer, realno, rizik njihovog opstanka se uvećava nekontrolisano. Iza sve ove buke dešava se drama. Egzistencijalna,

MIT PROPASTI: Francuski kritički mislilac Frederik Lordon podseća na dva ogromna mehura – berzanski gde se AI diže u nebo i kreditni koji neće moći da prati projekcije koje očigledno nemaju pokriće. "Niko ne zna tačne razmere preuzetih obaveza, jer ni Antropik ni OpenAI još nisu javno kotirane kompanije. Znamo samo brojke iz poslednjih rundi prikupljanja sredstava: 95 milijardi dolara za Antropik u ovoj godini i 122 milijarde dolara za OpenAI, što ostavlja zjapeću rupu u finansijskoj konstrukciji. O samofinansiranju nema ni govora, jer obe kompanije trenutno posluju sa ogromnim gubicima."

To nije realno sagledan posao. To je mit. Ali mitovi ne žive na gomilama novca nego na ljudskoj veri u priče. Frederik Lordon konstatuje da je ovo dovelo "do mobilizacije kapitala kakva se ne pamti u istoriji kapitalizma. Američkim kapitalistima se mora priznati da znaju nešto o tome kako se servira dobra priča – to jest, podstiče verski zanos".

Međutim, stvar je toliko ozbiljna da se AI-investitori moraju suočiti sa strahotom "egzistencijalnih rizika koje njihov proizvod nosi". Šef "Antropika" Dario Amodei kao mamonski prorok preti:

1) Veštačka inteligencija je izvor velike opasnosti, alat neviđene moći i zato morate pažljivo da me saslušate;

2) Stvorio sam čudovište, ali pošto sam to priznao savest mi je čista (ako kupite kod mene, zajedno sa smrtonosnim oružjem koje sam proizveo dobićete i zrnce moje vrline);

3) Vladari slobodnog sveta su obavešteni da naše strašno oružje nikako ne sme pasti u ruke pogrešnim ljudima – Kinezima možda? Strašno! Što se mojih ruku tiče, one su, kao što sam već rekao, čiste;

4) S obzirom na epohalni značaj našeg proizvoda, u slučaju finansijskih problema ne smete dopustiti da završimo kao oni nesrećnici iz Liman Bradersa.

"To je savršena priča: odlučuje se o budućnosti čovečanstva, a tu su i zlotvori koji bi da se dokopaju našeg blaga", kaže Lordon, ali: "Priča, naravno, nije poslovni model."

ILjF I PETROV U AMERICI: Na Zapadu nikad nisu s dužnom pažnjom čitali Iljfa i Petrova i njihov znani roman Zlatno tele, jer da jesu, bilo bi prepoznato da je na čelu Antropika reinkarnirani (i dorađeni) Ostap Bender. Benderov biznis se zasnivao na čuvenoj misli: "Ideje naše, benzin vaš." Vi ćete dati pare i resurse a mi ćemo već da smislimo kako ćemo to da potrošimo. Ostap Bender još nije znao za Silicijumsku dolinu, koja je njegovu genijalnost digla do neslućeni visina. Ne samo da ćemo potrošiti vaše pare, nego ćemo i vladati vama kao stokom. (To je američki dorađena punarjanma iz indijskih religija. Duhovna ideja da se duša ili svest ponovo rađa u novom telu nakon smrti)

Silicijumska dolina je vrhunac onoga što je Harold Pinter, koji nas je upozoravao na prekookeanske radove, uočio: "Moramo priznati Americi. Vršila je krajnje preciznu manipulaciju moći širom sveta prerušena u silu opšteg dobra. Bio je to sjajan, čak duhovit, izuzetno uspešan čin hipnoze."

Rekli su nam to razni i pre. Recimo Tomas Man. Toliko smo ga citirali oko nacizma, a tako odbacivali njegova zapažanja o amerikanizmu. Iako su mu Amerikanci kao beguncu dali da predaje u Prinstonu, kad se 1952. vratio u Švajcarsku Man je ostao odan pravu na slobodno sagledavanje najkompleksnijih odnosa sveta.

Za Amerikance je rekao: "Oni se prema Evropi, kolevci zapadne kulture, odnose kao prema koloniji, korisnom strateškom uporištu za svoj sukob sa Rusijom, kao prema grupi nacija kojima oni diktiraju unutrašnju politiku, koje plaćaju i naoružavaju da se bore za njih." Čista misao. Vazda aktuelna.

Kako tada, tako i sad, samo što su baloni koje duvaju Amerikanci sve veći. I oni se nadaju da će to platiti neko. Evropa, najpre. A posle i svet. Za takav cilj su knjige ne samo nepotrebne, nego i neuhvatljivo subverzivne. Jedine subverzivne od modernih masovnih medija.