Slučaj Martens i zgaženi "Barbikin svet"

Jedan od najstarijih engleskih nedeljnika, "Mančester gardijan", osnovan 1821, a od 1855. transformisan u dnevni list, proslavio se poslovično tačnim i blagovremenim izveštavanjem s obe strane fronta francusko‑pruskog rata 1870. godine.

Dugogodišnji urednik lista bio je Čarls Prestvič Skot (Charles Prestwich Scott) koji ga je uređivao od 1872. do 1929. godine – pedeset sedam godina, što je najduže vođenje jednog nacionalnog dnevnika igde u svetu. U uvodniku "A Hundred Years" (100 godina), objavljenom 5. maja 1921. povodom stogodišnjice lista, zapisao je rečenicu koju novinari i danas ponavljaju širom sveta: "Činjenice su svete, a komentar slobodan."

To su bili slavni dani slobode štampe. Danas su zapadni mediji daleko od tih ideala. Kako izgleda kada se istina "zamuti", videli smo nedavno u Beogradu. Mihael Martens, dopisnik Frankfurter algemajne cajtunga, upitao je Vladimira Zelenskog šta bi Evropljani još mogli da urade kako bi pomogli "da ubije više Rusa". Reakcije su bile burne. Jeste ubijanje vojnika u ratu uobičajeno; "Izvan 'Barbikinog sveta' ratovi se tako i vode", branio se Martens. Izjava je u prvobitnom obliku, sa naglašenim "mi" (Evropljani) i isticanjem "Rusa", razgolitila ne samo krvoločnost novinara, nego i insistiranje na kolektivnoj krivici i odsustvo empatije.

Portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova podsetila je tim povodom da je Martensov deda Hans‑Herman Martens bio član nacističke partije i visoki oficir u vrhovnoj komandi Vermahta pod Alfredom Jodlom – što donekle objašnjava njegovu žudnju za osvetom. Fakat je da njegovo "pitanje", smišljeno da ugodi Zelenskom i raspali antirusko raspoloženje, posle pet godina rata i huškačke propagande u zapadnim medijima, mnoge i nije naročito iznenadila. Ali jeste iznenađenje njegova trivijalizacija rata, neistina o suštini sukoba zamaskirana u pitanje i jezivo ubeđenje da je "mir" nadohvat ruke – samo ako "više ne bude Rusa". To jest "ruskih vojnika", kako se naknadno ispravio.

Slično banalno shvatanje konflikta šire i jastrebovi na najvišim pozicijama u Evropskoj uniji, poput Kaje Kalas, Ursule fon der Lajen i njima slični. Do Martensa očito nikada nije doprla, na primer, procena Džona Miršajmera, profesora Univerziteta u Čikagu, da je ovaj rat "egzistencijalni" za Rusiju i da sve zemlje u sličnom položaju "idu veoma daleko" kako bi odbranile svoje vitalne interese.

U svom poznatom eseju "Osuđeni na poraz" iz 2023., profesor Miršajmer naglašava da rat iscrpljivanja ima tri ravnoteže: stanovništvo, artiljeriju i odlučnost. Što se tiče prve, Rusija je imala 3,5 puta veću prednost uoči rata, a oko 5:1 posle izbegličke krize. Miršajmer podvlači da zapadna elita i Kijev nisu shvatili da u dugom ratu iscrpljivanja pobeđuje onaj sa većom demografskom bazom, industrijom i – što je ključno – većom odlučnošću, jer je po sredi egzistencijalni sukob.

Kako je moguće da su novinari Martensovog kova toliko zaslepljeni životom u "Barbi svetu" da stvarno veruju da će nuklearna sila naprosto odustati od borbe jer će joj ponestati vojnika u ratu sa zemljom koju druga supersila – Amerika – zloupotrebljava protiv nje kao svog vazala i plaćenika?!

Istovremeno, sam Martens nije dokučio relevantnost podataka sa ratišta koji pokazuju da Ukrajinci, posebno vojnici, u ovom ratu ginu u većem broju nego ruski. Martensova teza pada čak i ukoliko počiva na podacima analitičara na koje se poziva sam Zapad. Janis Kluge iz berlinskog instituta SWP, na Zapadu među najcitiranijim istraživačima ruske regrutacije, procenjuje da je u 2026. godini ginulo oko 9.000 ruskih vojnika, mesečno — što je otprilike trećina broja novih regruta. Radi se o preteranoj brojci, ali hajde da se pretvaramo da je tačna.

Nesporno je da Rusija mesečno regrutuje oko 30.000 ljudi, što je dovoljno za nadoknađivanje gubitaka, pa čak i za postepeno povećanje brojčanog sastava vojske. Zaključak do kojeg su došli i zapadni analitičari glasi: na tom nivou Rusiji ne treba mobilizacija da bi rat održavala u sadašnjem tempu.

Drugim rečima, da bi Martensovi mokri snovi postali java, Ukrajina bi morala da ubije oko tri puta više ruskih vojnika nego sada — i to pre nego što Rusija posegne za onim što još nije upotrebila. A koliko bi to koštalo Ukrajinu, čija je demografska baza višestruko manja, Martens ne zbori, niti ga zanima. Ukratko, to je brutalna "separacija" novinara od – činjenica.

Čak je i na Zapadu cenjeni institut Kato u svojoj analizi mirovnog procesa (2025) ukazao na apsurdnost fantazije da se može dobiti rat protiv Rusije. Kritičari koji se protive diplomatiji, kaže Kato, nude "bekstvo od stvarnosti, a ne državništvo". Portal UnHerd je podsetio na reči Kaje Kalas, šefice diplomatije EU, koja rado ponavlja istu glupost kao Martens; portal ocenjuje da je to "loše informisano ratno huškanje bez ikakvog strateškog sadržaja".

Martensova u pitanje zakamuflirana tvrdnja – "kada Rusima ponestane vojnika, biće mir" – može se testirati u stvarnosti. A ta stvarnost je već jeziva – ali za Ukrajinu. Otuda je višak cinizma izjava kojom je pokušao da ublaži skandalozno pitanje upućeno Zelenskom – "ovako se vode ratovi van 'Barbikinog sveta'"; to može da izjavi samo neko ko nije izračunao cenu rata, već o njemu odmalena sanja, zadojen porodičnim nacističkim nasleđem.

"Barbikin svet" nije mesto gde iko tvrdi da ubijanje mora da prestane. U "Barbi svetu" je uvreženo uverenje da će dovoljno ubijanja samo po sebi doneti mir, a da se pri tome uopšte ne razume (ili ne želi da razume) kakvi su pravi uzroci tog rata. Tu je Martens sličan Kaji Kalas. Oboje – novinar i političarka – izvlače zaključke na bazi pogrešne pretpostavke da je rat posledica iracionalne "ruske agresije", a ne širenja NATO pakta i politike Zapada koja je ugrozila vitalne interese Rusije.

Da Martens ima problem sa činjenicama ukazuje i poznati američki analitičar, nekadašnji inspektor UN Skot Riter.

"Martens je čovek koji nema nikakvog iskustva u veštini ratovanja i ubijanju koje je u ratu nužno. Njegovo najbliže iskustvo sa bilo čim što podseća na stvarnu smrt u ratu je mit o Jozefu Šulcu, nemačkom vojniku koji je služio u 714. pešadijskoj diviziji i koji je, prema legendi, odbio da učestvuje u egzekuciji 16 partizana u gradu Smederevska Palanka, Jugoslavija, 20. jula 1941. godine. Zbog ovog čina moralne jasnoće, sam Šulc je osuđen na smrt od strane istog streljačkog voda. Martens je pomogao u propagiranju ovog mita u svojoj knjizi iz 2011. godine 'U potrazi za herojima. Priča o vojniku koji je odbio da ubija'."

Priča je, međutim, lažna; Šulc je ubijen u sukobima sa partizanima dan pre pogubljenja srpskih partizana. Izmišljotinu o "plemenitoj žrtvi u borbi protiv zla" koja je izgrađena oko Šulca širili su oni koji su želeli da stvore i hrane mitologiju o "plemenitom nemačkom vojniku" koji nije programiran da ubija, već je suočen sa strašnim izborom: da izvrši strašna naređenja koja su mu data ili da se suoči sa neizbežnom smrću, ocenjuje Skot Riter u komentaru objavljenom na platformi "Substek".

Martens je, dakle, i u svojoj knjizi – propagirao laž. Nije jedini. Drugo je pitanje kada je širenje lažnih narativa postalo sveobuhvatna praksa u vodećim zapadnim medijima. Kada se odustalo od maksime "objektivnosti po svaku cenu" koju je zagovarao i britanski "Gardijan"?

Odgovor, oko kojeg su složni mnogi "realisti" iz domena međunarodnih odnosa, nije nepoznat: od 1990. godine pa nadalje, kada je nastupio "unipolarni momenat" i kada je Amerika, uverena da je to "kraj istorije", pokrenula krvave "humanitarne intervencije" širom sveta. Sve to pronicljivo analizira knjiga "Kada štampa zakaže: Politička moć i mediji, od Iraka do Katrine" koja je izašla 2007. godine. Autori (V. Lens Benet, Redžina G. Lorens i Stiven Livingston) otkrivaju kako su američki mediji izdali svoje poslanstvo nezavisnog čuvarkuće tokom administracije Džordža V. Buša — posebno tokom priprema za rat u Iraku i razornih posledica uragana Katrina.

Centralna teza knjige je da su američki mediji prestali da pružaju otpor nesuvislim saopštenjima vlasti, već su ih pasivno reprodukovali u javnosti. To je bio rezultat oslanjanja isključivo na zvanične izvore, dvostranačku "kulturu konsenzusa", ali i straha i samocenzure. U klimi posle 11. septembra, novinari koji bi postavljali neugodna pitanja žigosani su kao "nepatriotski", bezmalo izdajnici. Urednici su odbacivali priče koje su dovodile u pitanje zvaničnu verziju. "Vodeće američke medijske organizacije postale su komunikacioni kanali vlasti", pišu autori. To je najbrutalnija ocena stanja u američkim medijima posle 2001.

Autori tvrde da su vodeći američki mediji napustili rolu "watch doga" i postali puki prenosioci poruka vlasti. Prema potonjem priznanju i Vašington posta — u tekstu njegovog medijskog kritičara Hauarda Kurca iz 2004. godine — list je od avgusta 2002. do marta 2003. objavio na naslovnoj strani više od 140 tekstova koji su prenosili argumente tadašnje američke administracije u prilog rata, dok su tekstovi koji su te argumente problematizovali i negirali – završavali na manje čitanim stranicama...

Vratimo se počecima kada su činjenice bile svete, a komentar slobodan. Redosled je u engleskom originalu zapravo obrnut – "Comment is free, but facts are sacred". Zato Čarls Prestvič Skot u svom eseju ističe da "pravo da im se čuje glas imaju i protivnici, a ne samo prijatelji".

Čarls Prestvič Skot upozorava da je prva dužnost medija prikupljanje vesti i da taj tok mora ostati neokaljan: "Ni u onome što daje, ni u onome što ne daje, ni u načinu predstavljanja, ne sme da strada nepomućeni lik istine."

A potom sledi ključna misao, koja se na Zapadu gotovo nikada ne pominje — da je "propaganda, sprovedena upravo tim sredstvima, odvratna". Čarls Prestvič Skot nije definisao propagandu kao laganje, već kao "selekciju činjenica i njihovu prezentaciju". To je ono što Martens i drugi propagandisti rade. Većina njih ne laže direktno, već "samo" izostavljaju važne činjenice, predstavljaju samo jednu stranu priče — i tako iskrivljuju istinu.

Ali Martens je otišao i korak dalje. Laž je uspeo da podmetne – čak i u pitanje. Novinar Frankfurter Algemajne Cajtunga koji je bez zazora širio laž o "nemačkom heroju", lažnom spasiocu srpskih partizana, sada koristi sofisticiraniju taktiku, pa svojim pitanjem usred Beograda širi obmane o posredničkom ratu Zapada protiv Rusije. Kroz svoje pitanje je ujedno infantilno prikrio prave vinovnike ukrajinskog rata među kojima su i vodeći političari iz njegove zemlje, trivijalizujući sukob Ukrajine i Rusije kao borbu dobra protiv zla koja će se okončati kada Zapad obori Rusiju na kolena.

Novinarski martensi širom Zapada nemaju, međutim, hrabrosti da "počiste ispred sopstvenog praga", da se suprotstave domaćim ratnohuškačkim političarima i postave im teška pitanja. Ne, radije se ulizuju ukrajinskom autokrati odgovornom za smrt na hiljade ljudi, među njima i novinara.

Gazeći "svetost činjenica", Martens i njegovi satrapi u zapadnim medijima, hiljade njih, svakodnevno rade u "mejnstrim" medijima. Svi oni žive u "Barbikinom svetu". Zato od Riterovog zahteva da uvek moraju da se čuju glasovi i protivnika i prijatelja, u delovanju Martensa i njemu sličnih nema ni traga ni glasa. To se ogleda i u činjenici da su brojni ruski mediji na tzv. Zapadu – zabranjeni. I zato rat koji bi Martens i slični navodno želeli da zaustave, a zapravo ga podstiču svojim lažima – i dalje traje.