Stari kontinent se 2027. suočava sa spektakularnim izbornim maratonom: Evropa korača desno(m)

U atmosferi usključalog i eksplozivnog gneva mladih ljudi u jednom (sve većem) broju evropskih država, Stari kontinent se suočava sa retko viđenim izbornim maratonom. Kao da će sav biti na nogama i pred biračkim kutijama.

"Fajnenšel tajms" u tekstu (objavljenom polovinom oktobra) pod naslovom "Izbori koji bi mogli da promene lice Evrope" konstatuje kako je reč o izbornom ciklusu kakav "Evropa nije videla čitavu jednu generaciju".

Tolika koncentracija parlamentarnih i predsedničkih izbora, u samo dvanaest meseci, na evropskom tlu nije, međutim, zabeležena u vremenskom ciklusu većem i dužem od jedne generacije.

Lista koja sledi, a počinje 29. novembra izlaskom španskih građana na birališta, govori zaista o neviđenom izbornom maratonu. A veoma je duga: Španija, Francuska (predsednički izbori), Poljska, Italija, Nemačka (pet pokrajina, uključujući i najmnogoljudniju, Severna Rajna Vestfalija, Šlezvig Holštajn, Sar, Bremen, Donja Saksonija), Estonija, Finska, Grčka, Crna Gora, Slovenija (predsednički izbori) Andora…

Sto pedeset miliona glasača

Sveznajuća veštačka inteligencija (ili, po Trampu: super inteligencija) procenjuje da bi ukupan broj Evropljana koji će u narednih dvanaest meseci izaći na birališta mogao da iznosi između 140 i 150 miliona.

Na četiri najmnogoljudnije (ostavljajući, za ovu priliku, pokrajinske – njih pet – u Nemačkoj) u kojima se glasa, odlazi najveći procenat: Španija (38–39), Francuska (38, predsednički izbori, dva kruga, 10. april – 2. maj 2027). Italija (30), Poljska (22).

Ukazivanje na podatak da se izborni maraton odvija u vreme masovnog sve masovnijeg i eruptivnijeg gneva na ulicama evropskih gradova učinjen je "s predumišljajem": koliko bi to usključalo nezadovoljstvo zaista moglo da, politički i ideološki – ono čega se "Fajnenšel tajms" pribojava – "promeni lice Evrope".

Odgovor na (upozoravajuće, davno) pitanje čuvenog ruskog (proleterskog) pesnika Vladimira Majakovskog u stihu "Ko to tamo desnom korača..." (pesma "Levi marš"), kad je Evropa u pitanju, dat je i pre izbora koji predstoje: Evropa uveliko korača (maršuje) desno(m).

Mogući kraj ovakve EU

Nekim od sagovornika uticajnog britanskog (poslovnog) lista taj (gotovo frontalni i nezaustavljivi) desničarski evropski marš bio je povod za sumorna predskazanja kad je u pitanju sudbina Evropske unije.

Tako Natali Toči, predstavljena kao profesorka Škole za napredne međunarodne studije Univerziteta Džon Hopkins u Bolonji, konstatuje kako "nije preterano reći da bi to bio kraj Evropske unije" ukoliko bi "nacionalistička desnica istovremeno došla na vlast u Španiji, Francuskoj, Poljskoj i Italiji".

A da će desničari, nacionalno ili "nacionalistički" orijentisani, ostvariti pobedu, u ovim zemljama, istovremeno ili ne, u to (gotovo) niko više i ne sumnja. Čak bi to moglo da se dogodi i na usamljenom španskom politički levičarskom "ostrvu".

Posle osam godina vladavine socijalista, s Pedrom Sančezom na čelu, glasači bi (i) u Španiji mogli da se pridruže "desničarskom talasu". I to onoj krajnje desnoj struji. Istraživanja javnog mnjenja kazuju, naime, da bi konzervativna Narodna partija (PP), uz pomoć "nacionalističkog i populističkog" Voksa, mogla da osvoji većinu.

Pitanje je i da li će se u "političkom sedlu" održati poljski premijer, "centrista" Donald Tusk. Nekad moćna, i vladajuća (od 2015. do 2023) konzervativna i nacionalistička stranka Pravo i pravda (PiS) jeste politički oslabljena (pocepala se u dve frakcije) ali su ojačale dve (ortodoksnije) desničarske stranke, Konfederacija i Konfederacija poljske krune. Poslednja istraživanja su pokazala da bi te četiri (računajući dve frakcije nastale iz stranke Pravo i pravda) mogle zajedno da osvoje (impozantnih) 47 odsto glasova!

Povratak Melonijeve – sebi!

Na verovatno najvažnijim izborima za buduću sudbinu Evropske unije (pa i Evrope), onim u Francuskoj, situacija je još preglednija i izvesnija: Marin le Pen, liderka Nacionalnog okupljanja je ubedljivi favorit i nezadrživo maršira ka Jelisejskoj palati. Verovatno već 2. maja, posle drugog kruga predsedničkih izbora.

Velike izglede da produži premijerski mandat ima Đorđa Meloni. Uz uslov da u koaliciju uključi njenog oštrog kritičara, bivšeg generala Roberta Venačija, lidera (još desnije) stranke Nacionalna budućnost.

Okvalifikovan u zapadnim medijima kao "proruski", general u izbornu arenu ulazi kao oštar kritičar Melonijeve: njenom "umivenom" (korigovanom) politikom po stupanju na premijersku dužnost izdala je, konstatuje general, politiku koja ju je dovela na premijerski  položaj.

Ako želi da pobedi, Melonijeva će morati, (pr)ocenjuju analitičari, da se vrati na "stare staze". I s manje obzira (oštrije) razgovara s Briselom. Briselska centrala gubi jaku kartu uticaja na Rim: okončava se uskoro program vredan 200 milijardi evra koji je dodeljen Italiji za oporavak od pandemije…

Gubitnički Brisel

Centristički i centralizovani Brisel bi, i da se ne ostvare ona katastrofična predskazanja profesorke Natali Toči o "kraju Evropske unije kakvu poznajemo", mogao postati najveći gubitnik i žrtva desnog (desničarskog) talasa predstojećeg izbornog maratona.

Mnogo je razloga za ovakav (radikalan) zaokret. Previše i za temeljniju studiju, a kamo li za jedan novinarski osvrt. Jedno je međutim sigurno: krivicu za to (ako se uopšte može govoriti o krivici) velikim delom snosi sam Brisel. I politički model dugo praktikovan u Evropskoj uniji.

Dok su dugo (i predugo) vladali politički centristi, svejedno da li malo levo ili malo desno, klatno se previše pomerilo ka (birokratizovanim) nadnacionalnim institucijama bez demokratskog legitimiteta, nauštrb realnih interesa građana i nacionalnih suvereniteta.

S erozijom političkog centra i gotovo dramatičnim sunovratom nekad moćnih stranaka koje su ga činile (čak i u Nemačkoj, gde su se dosta dugo "držale") uzdrman je, u novim uslovima i iskušenjima, čitav sistem koji su uspostavile i činile. Malo toga mogu (više) da ponude. Ili nimalo.

Shvatio je to (napokon) i nemački kancelar Fridrih Merc. Posle drastičnih izbornih septembarskih poraza u tri pokrajine na istoku zemlje njegove (vladajuće) stranke, Hrišćansko demokratske unije (CDU) priznao je, misleći na sopstvenu stranku, koja je najduže vladala zemljom, od Konrada Adenauera do njega, da njegova (još vladajuća) stranka više nema "zadovoljavajuće odgovore na previše pitanja..."