Došli, videli, zatrli: Petnaest godina od ubistva Gadafija

"Došli smo, videli smo, umro je".

Bila je to verzija Cezarovog "Dođoh, videh, pobedih", prilagođena vremenu u kojem su se američke pobede merile padom tuđih režima. Izgovorila ju je pred kamerama, cerekajući se samozadovoljno, tadašnja državna sekretarka Hilari Klinton, 20. oktobra 2011. godine, na vest da je ubijen lider Libijske Arapske Džamahirije Moamer el Gadafi.

Tako je američka državna sekretarka, dva milenijuma kasnije, ponudila svetu izmenjenu verziju antičkog trijumfa: pobeda se više ne meri osvojenim teritorijama, već mrtvim vladarima i ruševinama njihovih država. Samo što u Libiji, sada je jasno, pobede nije bilo. Bar ne za Libijce.

Jer petnaest godina kasnije, zemlja koja je nekada bila među najbogatijima u Africi i dalje traži državu koju je tada izgubila. Umesto obećane demokratije dobila je suparničke vlade, umesto slobode dobila je naoružane milicije i krijumčare ljudi, a umesto stabilnosti političare koji ne mogu da se dogovore ni o tome kada će biti održani izbori.

A Hilari Klinton? Njen osmeh ostao je sačuvan na snimku kao jedan od najneprijatnijih dokumenata epohe u kojoj se rušenje tuđih režima nazivalo humanitarnom intervencijom, a ubistvo vladara – uspešnim okončanjem misije. 

Gadafi, poslednji dan

Poslednji čin Gadafijeve vladavine odigrao se u Sirtu, na obali Sredozemnog mora, u gradu koji je od malog naselja prerastao u jedno od političkih središta njegove Džamahirije.

Nekadašnji libijski gospodar, čovek koji je decenijama dočekivao svetske državnike pod beduinskim šatorima, koji je nosio raskošne uniforme, neobične odore i tamne naočare, više nije imao ni prestonicu ni vojsku sposobnu da ga odbrani. Tripoli je pao u avgustu, a pobunjenici su zauzeli njegovu rezidenciju Bab el Azizija, dok su televizijske kamere beležile kako se nekadašnjim simbolima moći podsmevaju ljudi koji su im se do juče klanjali.

Gadafi se povukao u Sirt, među preostale lojaliste, uverene da se rat još može nastaviti. Ali grad je bio opkoljen, a njegovi branioci izloženi neprestanim napadima. U jutro 20. oktobra, kada je postalo jasno da je otpor slomljen, Gadafi je sa saradnicima pokušao da napusti grad u konvoju vozila. Nije stigao daleko, a njegovu kolonu napale su snage NATO-a, tačnije američki "predatori" i francuski "miraži". Vozila su uništena, a preživeli su potražili zaklon pored puta.

Gadafi, čovek koji je 42 godine vladao zemljom od Sredozemnog mora do Sahare, sakrio se u betonsku odvodnu cev i baš tu su ga pronašli pobunjenici.

Poslednje trenutke čoveka koji je 42 godine vladao Libijom pobunjenici su pretvorili u jezivi spektakl. Dok su ga jedni vukli, šutirali i udarali, drugi su se gurali da sve to zabeleže kamerama mobilnih telefona. Umesto da zarobljenika zaštite, nadmetali su se ko će mu zadati udarac i ko će uhvatiti bolji kadar. Na mutnim snimcima smenjivali su se Gadafijevo krvavo lice, podignute pesnice i lica mladića opijenih osvetom. 

Nekoliko sati kasnije Gadafi je bio mrtav, a njegovo telo, položeno na dušek, izloženo je u hladnjači u Misrati. Građani su dolazili da vide posmrtne ostatke čoveka čiji su portreti decenijama visili u školama, kancelarijama i na fasadama državnih zgrada. Bila je to neobična izložba nove libijske slobode.

Okolnosti ubistva nikada nisu do kraja razjašnjene. Pobunjeničke vlasti tvrdile su da je Gadafi poginuo u razmeni vatre, ali su snimci njegovog zarobljavanja ukazivali na mogućnost da je ubijen nakon što je već bio savladan. Tada je ubijen i njegov sin Mutasim, kao i ministar odbrane Abu Bakr Junis Džaber.

Međunarodne organizacije tražile su istragu, govorilo se o ratnim zločinima, Ženevskim konvencijama i obavezi da se zarobljenici zaštite od pogubljenja. Epilog je takav da petnaest godina kasnije, za Gadafijevo ubistvo niko nije pravosnažno osuđen.

Bombe kao humanitarna pomoć

Sve je počelo u februaru 2011. godine, kada su protesti protiv Gadafijeve vlasti, podstaknuti talasom Arapskog proleća, prerasli u oružani sukob. Libija je bila zemlja u kojoj je politička opozicija decenijama bila potiskivana, a vlast počivala na neobičnoj mešavini revolucionarne ideologije, plemenskih savezništava i ličnog autoriteta jednog čoveka.

Nezadovoljstva je bilo, ali umesto političkog raspleta, usledio je građanski rat u koji su se uključile zapadne sile. Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1973, kojom je odobrena zaštita civila i uspostavljanje zone zabrane letova nad Libijom. Dvanaest godina pošto je NATO, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, bombardovao Jugoslaviju, isti vojni savez ponovo je nastupio u ulozi zaštitnika civila, ovoga puta u Libiji, čiji je lider Gadafi svojevremeno oštro osuđivao bombardovanje Srbije.

Ubrzo se pokazalo da NATO tu rezoluciju tumači mnogo šire od njenog prvobitnog humanitarnog obrazloženja. Zapadni avioni bombardovali su libijske vojne položaje, komandne centre i infrastrukturu, dok su pobunjenici napredovali na zemlji. Formalno, cilj je bio zaštita stanovništva, a u stvarnosti, vojna intervencija postala je jedan od odlučujućih faktora u rušenju Gadafijevog režima. 

"Dan uveče" o Gadafijevoj kletvi: Sarkozi i Gadafi, kad savezništvo postane smrtna presuda

U zapadnim prestonicama govorilo se o istorijskoj pobedi: tadašnji francuski predsednik Nikola Sarkozi bio je među zapadnim političarima koji su u septembru posetili Tripoli. Dočekan kao oslobodilac, sigurno mu ni na kraj pameti nije bilo da će zbog Gadafija otići u zatvor. A 2025. godine osuđen je na pet godina zatvora jer je od Gadafija dobio novac za kampanju kako bi obezbedio sebi pobedu na izborima 2007. godine.

U oktobru 2011. izgledalo je kao da je dovoljno ukloniti jednog čoveka i da će demokratija sama niknuti na njegovom mestu. Ali ispostavilo se da je rušenje države znatno lakše od njenog ponovnog sastavljanja.

Kakva je bila Gadafijeva Libija?

Libija pod Gadafijem nije bila zemlja koja bi mogla da posluži kao udžbenički primer za ono što nazivamo demokratskim državama, a ni njen lider nije bio blagonakloni pustinjski patrijarh kakvom dioptrijom su ga gledali njegovi poklonici. Politički protivnici završavali su u zatvorima, nezavisne institucije bile su slabe, a o najvažnijim pitanjima odlučivao je čovek koji je formalno odbijao titulu predsednika, ali je u stvarnosti bio i predsednik, i vrhovni arbitar i poslednja instanca vlasti. U Džamahiriji, koja je sebe nazivala državom narodnih masa, poslednju reč je imao jedan čovek. 

Ipak, ta Libija imala je nešto što njenim naslednicima već petnaest godina izmiče: funkcionalnu centralnu vlast. Obrazovanje i zdravstvo bili su besplatni, država je ulagala u infrastrukturu i socijalne programe, zahvaljujući nafti Libija je bila među ekonomski najrazvijenijim zemljama Afrike, a očekivani životni vek i pismenost bili su znatno iznad afričkog proseka.

U zemlji pustinja i oaza, Gadafi je pokrenuo i izgradnju Velikog veštačkog rečnog sistema. Od naftnih prihoda finansirao je jedan od najambicioznijih infrastrukturnih poduhvata u Africi, kojim je voda iz dubina Sahare dovedena do libijskih gradova. U zemlji u kojoj je pustinje bilo napretek, a vode premalo, naftno bogatstvo pretvarano je u nešto dragocenije od crnog zlata – pitku vodu.

Posle 2011. godine, Libijci su dobili mogućnost da osnivaju političke stranke, ali su ubrzo otkrili da je to sve. I da pravo na političko nadmetanje ne znači mnogo u zemlji u kojoj naoružane grupe mogu da nadjačaju institucije.

Od Džamahirije do zemlje suparničkih vlasti

Pobunjeničke grupe koje su zajedno ratovale protiv Gadafija nisu dugo ostale saveznici: počela je borba za gradove, naftna postrojenja, luke i državnu kasu. Oružje koje je trebalo da donese slobodu postalo je sredstvo za podelu vlasti.

Libija je vremenom dobila suparničke centre moći na istoku i zapadu zemlje, vojne formacije koje kontrolišu pojedine oblasti i političke institucije čiji se legitimitet neprestano osporava. Strane sile, koje su 2011. godine učestvovale u rušenju Gadafija, nastavile su da se nadmeću za uticaj, samo podržavajući različite libijske aktere.

Umesto da postane ono što su obećali – uzor demokratske tranzicije, zemlja je postala jedna od glavnih migrantskih ruta ka Evropi, sa mrežama krijumčara, ilegalnim zatvorima i trgovinom ljudima.

Naš izbor

Poslednji Gadafi – metak kojim je dovršen projekat rušenja Libije

Ni petnaest godina posle Gadafijeve smrti, Libija nema trajno ujedinjenu vlast. Izbori zakazani za decembar 2021. godine nisu održani, a međunarodni posrednici i dalje pokušavaju da pronađu formulu o kojoj bi se dogovorili suparnički politički centri.

Uprkos naftnom bogatstvu, Libijci se danas suočavaju sa inflacijom, slabljenjem valute i nepouzdanim javnim uslugama.

Zemlja, koju je Zapad optuživao, da ima problema sa slobodom, danas ima problema i sa slobodom i sa državom. 

Libija je ostala da živi među ruševinama pobede koju su drugi proglasili u njeno ime.