Srbija i "sanitarni kordon" oko Rusije

Izraz "sanitarni kordon" (fr. cordon sanitaire) ili "zdravstveni pojas", kao što i sama reč kaže, izvorno ima medicinsko-zdravstvenu konotaciju.

Za razliku od karantina koji, po pravilu, predstavlja privremenu prisilnu izolaciju ljudi i životinja koji dolaze iz područja koje je zahvaćeno nekom zarazom, sanitarni kordon predstavlja totalnu blokadu zaraženog područja.

Zanimljivo je da su karantin prvi koristili Dubrovčani 1377. godine zbog epidemije "crne smrti" odnosno kuge, (o čemu je pisao i Njujork tajms). Izolovani su obično boravili četrdeset dana (odatle i naziv karantin) na mestima koji su nazivani lazareti.

Prvi filozof koji je opisao sopstveno iskustvo boravka u lazaretu, bio je Žan-Žak Ruso (Vidi: Jean-Jacque Rousseau, Les Confession, 1782). U ovom delu, "literarno izvrsnim stilom", kako navodi Đ. Malavrazić, Ruso piše kako je 1743. godine brod kojim je plovio prema Veneciji bio prinuđen da se zbog epidemije kuge zadrži tri nedelje u izolaciji u Đenovi. Jedini on od svih članova posade i putnika odlučio je da ne bude na brodu u izolaciji, već da se useli u lazaret na obali. (Vidi o tome: Đorđe Malavrazić, "Lazaret kao metafora", u: Patriotizam u doba pandemije, zbornik radova, Institut za političke studije, Srpsko filozofsko društvo, Beograd, 2022).

Izraz "sanitarni kordon" ima i svoje preneseno geopolitičko značenje.

Najčešće se koristi u pogledu odnosa Zapada prema Rusiji i odražava različite neprijateljske akcije u prošlosti, ali i u naše vreme. One mogu da imaju različite motive, ali njihova priroda ostala je nepromenjena – napraviti zaštitni pojas oko Rusije kako bi se sprečio njen bilo kakav značajan uticaj u Evropi. Taj pojas činile su različite države koje se prostiru od Baltika na severu do Crnog mora na jugu, u zavisnosti od istorijskih okolnosti.

Na taj način govorio je čak i predsednik Vlade Francuske Žorž Klemanso posle Velikog rata kada je tražio da se napravi zaštitni "sanitarni kordon" oko Rusije kako bi se sprečila "komunistička zaraza".

Ideja "sanitarnog kordona" i danas je veoma aktuelna.

Glavnu ulogu u uspostavljanju tog kordona prema Rusiji ima NATO, a u okviru te alijanse svakako Sjedinjene Američke Države i posebno Britanija posle dolaska Trampa po drugi put na vlast. Važan zadatak u tom pogledu imaju bivše baltičke sovjetske republike, Poljska, Moldavija, Rumunija, Bugarska i Gruzija. U Gruziji i Moldaviji upravo iz tog razloga je vrlo nestabilna politička situacija, a u Gruziji je 2009. godine NATO neuspešno započeo proksi rat protiv Rusije.

Rumunija, sa druge strane, iako je u toku Velikog rata do 1916. godine bila neutralna, a onda poražena i praktično nije učestvovala u ratu, dobila je posle rata Transilvaniju, Besarabiju i Bukovinu. Iako je u toku Drugog svetskog rata bila jedan od najodanijih Hitlerovih saveznika sve do 1944. godine, ipak je posle rata zadržala Transilvaniju. Rumunija je lako je primljena u NATO (2004) i Evropsku uniju (2007).

Danas je na liniji vatre u okviru "sanitarnog kordona" prema Rusiji. Značaj Rumunije za atlantiste vidljiv je i po tome što je sudskim putem praktično poništena izborna pobeda na predsedničkim izborima Kalinu Đorđeskuu na predsedničkim izborima 2025. godine, a za koga se na Zapadu tvrdi da je proruski kandidat.

Logistički je možda najvažnija Poljska, međutim, bez Ukrajine ovaj kordon danas nije dovoljno jak, što i sami ukrajinski zvaničnici veoma često ističu. Uloga Ukrajine slična je ulozi koju je obnovljena poljska država, na čelu sa Jozefom Pilsudskim, imala posle Velikog rata.

Poljska je 1919. godine napala Sovjetski Savez sa ciljem da, između ostalog, veliki deo današnje Ukrajine pripoji tzv. Velikoj Poljskoj koja bi tako izlazila na dva mora. Zanimljivo je da je Pilsudski u početku bio na strani Nemačke i centralnih sila, da bi pred kraj rata prešao na stranu Antante. Tada su Poljsku zdušno pomagale Sjedinjene Države i Francuska, šaljući joj velike količine naoružanja, kao što to Zapad danas radi sa Ukrajinom.

Na Zapadu se o ovom poljsko-sovjetskom ratu 1919-1921. godine uglavnom govori kao o odbrani od boljševika, a skoro potpuno zanemaruju barem dve činjenice: Prva je već pomenuti Klemansoov (ali i drugih zapadnih vođa) zahtev za "sanitarnim kordonom" prema Rusiji, a druga – da je Poljska izazvala ovaj rat.

Takođe, Poljska je jedva uspela da odbrani Varšavu 1920. godine kada je posle poljske ofanzive na Kijev, sovjetska armija krenula u kontraofanzivu. Odbrana Varšave na Zapadu se opisuje kao "čudo na Visli" i objašnjava "genijalnošću" maršala Pilsudskog.

Međutim, to "čudo na Visli" ne bi bilo moguće da nije bilo zapadnog oružja i vojnih savetnika, pre svega iz Francuske. Jedan od francuskih vojnih savetnika koji je tada boravio u Poljskoj bio je i Šarl de Gol.

Maršal Pilsudski bio je sa prekidima na vlasti u Poljskoj do svoje smrti 1935. godine. Kralj Aleksandar Karađorđević odlikovao ga je Ordenom Karađorđeve zvezde prvog stepena 1922. godine, o čemu je izvestila i Politika 5. jula iste godine.

Nešto pre toga, Pilsudski je odlikovao kralja Aleksandra ordenom belog orla, najvišim tadašnjim poljskim odlikovanjem. Kako u istom članku piše Politika "ovom izmenom odlikovanja između našega kralja i šefa poljske države prijateljski odnosi između naše kraljevine i Poljske biće još jednom više obeleženi kao srdačniji no što se to moglo reći pre godinu dana".

Dakle, dve versajske tvorevine – Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca i Poljska, obe deo "sanitarnog kordona" prema Rusiji, razvijaju "intimne političke i ekonomske" odnose, kako takođe tada navodi Politika.

Takva politička intimizacija, iako deluje paradoksalno da se jedna rusofobna država kao što je Poljska, politički intimizuje sa Karađorđevićima koji su rusofilni, bila je moguća upravo zbog politike "sanitarnog kordona" prema Rusiji. Poljska je protiv svake Rusije, a Karađorđevići protiv tadašnje sovjetske Rusije.

U pozadini je verovatno stajao uticaj Francuske koja je u to vreme bila politički bliska i sa Pilsudskim i sa kraljem Aleksandrom, a u isto vreme neprijateljski nastrojena prema sovjetskoj Rusiji. Uticaj Francuske vidljiv je u tom pogledu i u obaveštajnom sektoru. Na sastanku u Rigi 1925. godine sastali su se vojni predstavnici Letonije, Estonije, Poljske i Rumunije, a bili su prisutni i oficiri francuske obaveštajne službe koji su verovatno delovali kao neka vrsta koordinatora. Cilj tog sastanka bio je organizovanje obaveštajnog rada u Sovjetskom Savezu.

I prva i druga Jugoslavija bile su deo "sanitarnog kordona" prema Rusiji, samo na različite načine.

Od Srbije i Srba atlantistički Zapad i danas traži isto. Tzv. evropski put, iliti evrounijske integracije Srbije znače pre svega to da bude deo tog zaštitnog "higijenskog" pojasa prema Rusiji. Zato se na Zapadu često govori o "malignom" uticaju Rusije.

Tzv. evrointegracije nisu dobrovoljne, već nametnute i podrazumevaju da Rusija na našem prostoru ne sme da bude značajnije prisutna ni na koji način, a zvanično odricanje proizvelo bi reperkusije.

Kada je legalno izabrani predsednik Ukrajine Viktor Janukovič krajem 2013. godine odložio potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, tj. nije pristao da Ukrajina bude u "sanitarnom kordonu", već početkom 2014. godine dobio je oružanu pobunu i Majdan. Svrgnut je sa vlasti uz svesrdnu podršku Zapada.

Srpski faktor najpre je oslabljen kroz razbijanje socijalističke Jugoslavije, zatim kroz sankcije UN iz 1992, agresiju na SRJ 1999, secesiju Crne Gore 2006. i potom kroz priznavanje nezavisnosti tzv. Kosova 2008. godine.

Sa druge strane, Hrvatska je najpre priznata kao nezavisna država u avnojevskim granicama 1992. godine, a primljena u Evropsku uniju 2013. godine, iako se nikada nije pokajala zbog genocida nad Srbima iz doba Nezavisne Države Hrvatske 1941-1945. i iako je iz sadašnje neovisne Hrvatske etnički počišćeno oko 500 hiljada Srba, a ubijeno na hiljade civila. Evropska unija ne reaguje na Tompsonove koncerte koji ideološki mobilišu pola milijuna potencijalnih budućih vojnika. Nije teško pretpostaviti protiv koga.

Umesto osude genocida nad Srbima, radi se suprotno kroz delegitimizovanje Republike Srpske kao "genocidne tvorevine" i posredno označavanja Srba kao genocidnog naroda. Britanija je 2016. godine podnela Savetu bezbednosti rezoluciju o genocidu u Srebrenici koja je propala pošto je Rusija stavila veto. Nemačka i Ruanda podnele su 2024. godine sličnu rezoluciju Generalnoj skupštini UN koja je "usvojena" manjinom od 84 glasa.

Odnos prema Rusiji – u tome je suština svih naših problema sa atlantističkim Zapadom. Sve drugo, pa i status Kosova i Metohije, proizlazi iz toga. Međutim, odricanjem od Ruskog sveta, odrekli bismo se i svog identiteta, svoje istorije, vere i običajnosti uopšte. Ima Srba koji su to već učinili.