Slabosti našeg modela u nevreme

Velika je verovatnoća da ćemo za odbranu kursa dinara u ovoj godini potrošiti pet ili čak i više milijardi evra deviznih rezervi zemlje. O tome govorim u ovom tekstu. I, naravno, o posledicama koje slede ukoliko se predviđanja ostvare.

Prema izveštajima za prvi kvartal ove godine, izgleda da će spoljnotrgovinski deficit Srbije u ovoj godini  biti oko 7 milijardi evra, konzervativno procenjeno (ako bismo prosto iskazani deficit iz prvog kvartala pomnožili sa 4 dobili bismo deficit od oko 9 milijardi evra).

Da bi se održao fiksni kurs dinara prema evru (117-118 dinara za 1 evro) na tržištu mora da se pojavi ta količina deviza. Ona je do sada uglavnom obezbeđivana doznakama, oko 3,5-4 milijarde, i stranim investicijama 3,5-5 milijardi godišnje.

Problem u modelu u kome se neprekidno očekuje visok nivo stranih investicija je u tome što one mogu da izostanu. I drugo, dođe se do tačke u kojoj stranci više iznose deviza iz Srbije, na ime profita (dobiti, ili zatvaranja fabrika i odlaska iz Srbije), nego što se strani investitori odluče da investiraju u Srbiju.

Dva su destimulišuća ključna faktora za oklevanje investitora da ulažu u Srbiju ove godine. Kriza izazvana napadom SAD i Izraela na Iran, i visoka cena radne snage u Srbiji.

Napad na Iran je ne samo postavio pitanje energetske stabilnosti Srbije, a bez toga nema održivog investicionog projekta (zato što, ako dođe do masovne razmene raketnih udara, energenata ni u Evropi ni u Srbiji naprosto neće biti), nego je razvio strah od recesije i depresije u kojoj svi investitori smatraju da je bolje imati pare na računu nego ostvarivati razvojne projekte i ostati bez para za namirenje nepredviđenih troškova.

U oba slučaja je posledica ista – investicije se odlažu.

Drugi element je važan za fiksni kurs. Pošto vlast mora da povećava plate makar na nivou inflacije, onda je za stranog investitora, zbog fiksnog kursa, srpski radnik sve skuplji i skuplji u odnosu na radnika u konkurentskoj mogućoj drugoj destinaciji.

Onog trenutka kada se iscrpe efekti dodeljenog besplatnog zemljišta stranom investitoru, infrastrukturno opremljenog o trošku Srbije, subvencija za plate i u nekim slučajevima i za doprinose, on se spakuje i ode. A onda sledeći investitor traži još veće subvencije zato što je plata srpskog radnika u međuvremenu zbog inflacije porasla (a jednim manjim delom je i realno porasla), što su zahtevi koji dodatno opterećuju budžet.

I zbog toga se sada Srbija može obraćati samo onim investitorima koji planiraju da proizvedu robe i usluge veće dodate vrednosti. Samo taj proizvod još uvek, uz subvencije, može da izdrži povećane plate i troškove. Ali je takvih investitora naravno manje u odnosu na period kada su plate u evrima bile niže i kada su svi imali interesa da investiraju u Srbiju.

Otuda će obim stranih investicija u ovoj godini biti znatno manji nego u prethodnoj. A istovremeno će iznošenje deviza, što kroz ostvarenu dobit, što zbog zatvaranja fabrika i odlaska iz Srbije, biti veća.

U pogledu odbrane fiksnog kursa dinara strane investicije neće moći uopšte da se koriste  za tu svrhu, zato što će odliv biti veći od priliva. Drugim rečima, pored spoljnotrgovinskog deficita, sada će i odliv deviza u korist stranih investitora povećati "glad" za devizama za dodatnih milijardu ili čak i nešto više evra, na već pretpostavljenih 7 milijardi.

To znači da ukupni manjak deviza od najmanje 8 milijardi evra treba pokriti iz prihoda koji se ostvari na ime doznaka.

Ne samo da to nije moguće, nego će zbog verovatne recesije u EU i te doznake naših sugrađana koji žive i rade u inostranstvu ove godine biti manje nego prethodne. Njima samima će ostajati manje para zbog recesije na Zapadu. Ako doznake pređu 3 milijarde evra, dobro je.

Preostalih oko 5 milijardi evra koje nedostaju, ako se želi odbrana fiksnog kursa, može se obezbediti samo iz deviznih rezervi.

Naše operativne devizne rezerve (neto rezerve) su između 23-24 milijarde evra. Smanjenje tih rezervi za 5 milijardi u jednoj godini je izvodljivo, ali bi posledice bile bolne.

Sve rejting agencije bi sasvim sigurno naprasno "otkrile" značajne rizike u privrednom modelu Srbije (ovi rizici naravno postoje od same ideje precenjenog dinara, a to je period 2001-2012, a apsolutno su prisutni od perioda fiksnog kursa u poslednjih 12-13 godina), zbog čega bi nam smanjile kreditni rejting i time uticali na povećanje kamata za nova zaduživanja. To povećanje kamata bi se dodalo inače povećanim kamatama zbog inflacije koju podstiče iranska kriza.

Kako je sadašnji plan do 2035. godine zasnovan na istoj ideji masivnog daljeg zaduživanja Srbije za dodatnih 20 milijardi evra, to će Srbija morati da ponudi u kratkom roku još veće kamate nego što to zahtevaju i inače povećane kamate na svetskom tržištu, uvećane za nove rizike zbog naglog topljenja deviznih rezervi koje onda jasno signaliziraju da je čitav model zasnovan na fiksnom kursu neodrživ.

Toj novoj tražnji za dodatnih 20 milijardi za državne investicije treba dodati i potrebu za zaduživanjem radi isplate dugova koji će doći na naplatu. Pošto uložena sredstva ne donose profit iz koga bi se otplaćivali dugovi. Podsećanja radi, Petrohemija je u drugoj polovini 1980-tih godina izgrađena iz kredita i sama je iz svog profita otplatila u celini komercijalni kredit  kojim je cela investicija finansirana. Toga sada nema.

Sve to će povećati kamate na nova zaduženja do nivoa koji je finansijski neodrživ i vodi državu u dužničko ropstvo, pa u bankrotstvo.

Nije reč o tome da li ste pesimista ili optimista, ili realan čovek. Brojke su neumoljive.

Ideja koju sada čujemo i od Vučića i od drugih predstavnika vladajuće grupacije, da treba preći na model sopstvenog razvoja kompanija, ne može da se realizuje u ovom privrednom sistemu napravljenom pod dirigentskom palicom zapadnih neokolonizatora.

Za tako nešto je potrebna monetarna politika kojom ne upravlja MMF, za to su potrebne banke koje žele da budu u funkciji razvoja domaćih kompanija koje 90 odsto nemamo, potreban je obrazovni sistem koji smo razorili, potrebna je fiskalna politika koja podstiče domaću privredu, potrebno je dodeljivanje besplatnih stanova kadrovima koji su nam potrebni i sve drugo što za proteklih četvrt veka ne da nije izgrađeno, nego je razgrađivano.

Odlično je ako grešim. Ali ako ne grešim, da li vidimo neku ideju, osim da se potroši 5 milijardi evra deviznih rezervi na odbranu kursa dinara, kako da se devizni platni bilans uravnoteži?

Nama su potrebni strateški dogovori o povoljnijem kreditiranju, a to je moguće samo sa Rusijom i Kinom. Potrebno nam je da se zahvalimo MMF-u i preuzmemo monetarnu politiku u svoje ruke i time relaksiramo potrebu za komercijalnim zaduživanjem u značajnoj meri, i potreban nam je plan izlaska iz zamke fiksnog kursa.

Nema lakih rešenja, a svakako ih nema oslanjanjem na zapadne države i zapadne finansijske centre. Najvažnije je, ipak, da rešenja ima.