Minobacačlija

Već u godinama Milunka je ostala samdruga.
Čudilo se i podgurkivalo selo.
Rodila je Miletu.

Mileta je rastao uz starog oca i mater ali nekako nečemuran.
Pazili su ga kao jedvačeka.
Zaludu. Velike glave i kosa čela bio je najmanji među vršnjacima.
Ali je zato bi vrijedan da mu ravna bilo nije. Išao je sa drvosječama u šumu, izvlačio balvane, kosio.

U školi za tri koplja bolji od ostalih. Sve je predmete polagao sa odlikom.
Dali su ga u vojnu gimnaziju. Iako je samo za santimetar prelazio propisanu mjeru.
Kad je završio upisao za inžinjera. U roku diplomirao. Sledovalo ga je unapređenje i čin.
Tad je pukao. Srušio se na vježbi a na usta mu je krenula bala. Penzionisan vratio se u selo. Kažu- epilepsija.
Tada je počeo rat.

Nije bilo boljeg minobacačlije na Romaniji.
Pričalo se da u odžak ubacuje. Obučavao bistre seoske momke.
Umro mu je otac a ubrzo majka pala u krevet.

"O, Mileta, nemoj me žalit. Nisam ti ja majka no baba. Majka ti je najstarija sestra. Čuvala ovce sa bratom od strica i zaigrala se đeca. Zanijela. Poslali smo je u Srbiju da rodi, a ja crne jastuke pod robom nosila. Pravila se trudna".

Više se nikad nije vratio na minobacače.
Spustio se u Sarajevo i zadužio ručni bacač. Nije htio ni u jednu jedinicu. A i nije bio obaveznik.
Išao je od linije do linije raspalim jugom punim mina.

Kad bi počela borba, izlazio je dvesta metara ispred rova sa samarom mina na leđima i rušio sve pred sobom.
Znali su ga svi od Grbavice, Vogošće, Ilijaša, Neđarića...

Kad bi potrošio mine odlazio je po druge.
Metak ga nije hteo.

Majkl, dečak iz Bradine

Tamo gde drugi ne bi stavili nogu on je svoju obrijanu glavu postavljao.
Niko ga ništa nije pitao. A i ko je onda koga u šeher Sarajevu pitao.

Svi su znali da neku muku nosi. A ko nije. Kad bi dobio napad vozili su ga na neuropsihijatriju u Sokolac.
Gde je trebalo obučit minobacačlije uvek je bio tu.
Pročuli su se njegovi đaci.

Sam je sebi komandovao i bio uvek gde treba i kad treba.
Odlikovanje nije hteo da primi.

"Dajte amputircima. Meni ne treba".

Poslednju minu iz ručnog bacačaca ispalio je na dan potpisivanja Dejtona.
Onda se vratio u opustelu kuću.
Sestra- majka je odavno bila u Njemačkoj.

Tuđio se od ljudi.
Volio je konje.
Pet konja je Mileta imao.
Svaki bolji od boljega.
Binjikao ih je sve praznijom Romanijom.

Na sastanke boraca nije išao. Nije slušao radio. Ni imao televizor.
Samo sa konjima je pričao.
Daleko od ljudi. A na jesen se znalo -neuropsihijatrija Sokolac.

Našli su ga trećeg dana. Da prikrije samoubistvo, da prokletstvo na kuću ne ostane napravio je salatu i u nju umesto sirćeta sipao esenciju.

A onda popio punu flašu esencije. Umro je zajedno sa svojom mukom. Misleći da niko ne zna.

"Zašto ne stavi bombu za vrat, pobratime?", jeknuo je lelečući ga Ratko, njegov najbolji đak.

Konji su se pridružili poludivljoj ergeli koja luta Romanijom. Samo je Putalj, njegov omiljeni konj, ostao sam da luta oko groblja.

Da kopitom grob raskopava.