Kolumna
Kolumne i intervjui
Majkl, dečak iz Bradine
Imao je trideset šest godina kad je odlučio da vidi Bradinu. Zaludu ga je bilo odgovarati od puta. Sa neke memorijske kuke pojavio se fajl sa slikama iz detinjstva. Morao je da ode
Ustaše su napale u selo u kojem nije bilo vojske. Ubijali su redom i palili kuće.
Mirko je čuvao jagnjad u šumi kad je video kuće kako gore. Umesto da beži privukao se kroz kukuruz ka kući.
Oca su tukli kundacima, a majku i sestru silovali. Komšija Tomislav, Hrvat, srbosjekom je presekao grkljan ocu.
Olizao nož.
Sve je to gledao šestogodišnji dečak.
Onda su zaklali majku i sestru.
Ubili Zeljova, Mirkovog psa, šarplaninca. Upregnut u sanke vukao ga je po snegu. Kad su ubili Zeljova, Mirko je hteo da iskoči iz skloništa i ujede ustašu.
Pili su rakiju i pevali.
"Mi, Hrvati, ne pijemo vina,
već pijemo krvi od Srbina."
Izveli su vola Galonju iz štale, odrali i pekli na žaru kuće koja je dogorevala.
Pijani, od meke rakije pune metila, naždrani od nedopečenog mesa, pospali su po dvorištu zapaljene kuće.
Tek tada Mirko se izvukao iz kukuruza i potrčao prema šumi. Trčao je cele noći, a kad je svanulo nastavio.
Niko nikad neće saznati kako je iz Bradine stigao do srpske vojske.
Komandir ga je stavio u puha i odveo na Pale. Smestili su ga kod porodice koja je imala petoro dece.
Kolumna
U Bradini su ustaše ubile osamdeset Srba.
Radovan i Marija Medenica su živeli u Geri Indijani kod Čikaga. Skupili su pomoć za pogorelce u Srpskoj i došli preko Beča na Pale. Svega su imali. I svoju firmu i kuću sa bazenom, samo dece nisu imali.
Došli su sa nadom da će naći neko siroče da usvoje.
U Vladi na Palama neko se setio Mirka, dečaka iz Bradine. Papire su završili brzo, i malenić je sa njima odleteo put Amerike. Učinili su sve da zaboravi Bradinu. Da zaboravi na zlo što mu se desilo. Uzeli mu učitelja engleskog, kupili psa, ponija da jaše po imanju.
I dečak se oporavljao. Bradinu nije pominjao. I on je zavoleo njih.
Nije bilo želje koju nisu bili spremni da ispune.
Navikao se da ih zove mum and dad.
Učio je dobro. Odlično. Dali su ga u najbolje škole.
Postao inženjer informatike. Doktorirao. Osnovao svoju firmu.
Godine su prolazile. Bradinu, porodicu, Zeljova nikad nije pominjao, niti oni pred njim.
U tridesetoj se oženio sa Selin, hrišćankom iz Bejruta. Lepoticom duge crne kose i zelenih očiju. Sreli su se na fakultetu i više se nisu razdvajali.
Niti je on nju pitao o Bejrutu niti ona njega o Hercegovini. Dobili blizance. Dečaka i devojčicu.
Medenice su bili presrećni.
Imao je trideset šest godina kad je odlučio da vidi Bradinu. Zaludu ga je bilo odgovarati od puta. Sa neke memorijske kuke pojavio se fajl sa slikama iz detinjstva. Morao je da ode.
U Bradinu je stigao u sumrak. Pronašao preživele rođake. Slušao priče. Dao prilog za crkvu i spomenik, a onda zaćutao.
Prvim letom se vratio nazad.
Izljubio je decu i otišao u kancelariju na desetom spratu u zgradi u centru.
Nije se vratio kući te noći. Nije jeo, nije spavao. Nije progovorio ni reč. Zaposlene je poslao na odmor.
Šest dana je samo pušio i kao kurjak u kavezu hodao po kancelariji. U zoru dana sedmog otvorio je prozor i zakoračio u nigdinu.
Live
