Kako su Amerikanci osvežili svetski fudbal

Pasionirani ljubitelji fudbala širom sveta lako će vam odrecitovati odgovor na pitanje ko ima najviše titula svetskog šampiona – Brazil ima pet, Italija, Nemačka po četiri, Argentina tri..

U zemlji glavnog organizatora svetskog prvenstva bi već imali veliku dilemu – ako se računaju sva prvenstva, najviše titula svetskog šampiona – čak 13, imaju "fudbaleri" Grin bej pekersa, ali ako se uzima istorija fudbala od ustanovljenja "super boula" onda vode Pitsburg stilersi koji su samo šest puta bili svetski šampioni u fudbalu.

I dok je ostatak planete očekivao veliko finale i najgledaniji sportski događaj poslednjih godina u nedelju 19.jula, Amerikanci su još u februaru dobili novog svetskog šampiona koji se za sezonu 2025-2026 zovu Sijetli Sihoksi.

"Super boul" nije samo najgledaniji sportski događaj, već ubedljivo najznačajniji medijski događaj – čitav estradni biznis trese se godinu dana od dileme koja će zvezda nastupati u pauzi utakmice . Tako je portorikanski izvođač Bed Bani dobio devet nominacija EMI jer je pevao na poluvremenu, a gosti na njegovih 30 minuta slave su mu bili Lejdi Gaga i Riki Martin.       

Zbog osećaja da su licencirani čuvari svetske civilizacije, Amerikancima je prirodno da je neko ko je najbolji u zemlji, u bilo čemu vrednom, istovremeno bude i svetski šampion. Ima neke logike da Majkl Džordan bude sedam puta svetski šampion sa Čikago bulsima, jer jeste bio najbolji igrač u košarci, mada imamo neko uverenje da smo sa pet titula mi imali najviše uspeha na svetskim prvenstvima.

Nisu se ni plasirali, ali su pobedili: Kako je Kina postala šampion Mundijala

Ali, nema baš nikakve logike da FIFA u roku od 32 godine po drugi put poveri organizaciju svetskog prvenstva u fudbalu zemlji u kojoj se fudbal ne zove fudbal. Čuveni "montipajtonovac" Džon Kliz čak je napravio skeč u kojem Amerikancima objašnjava da je reč fudbal nastala jednostavnim spajanjem dve reče lopta i stopalo. "Šta je vama, zašto onda uporno ragbi zovete fudbalom kada se u njemu stopalo koristi samo u incidentnim situacijama".      

 Istini za volju, ravnopravni domaćini prvenstva bili su i Kanada i Meksiko, ali se nekako dogodilo da se sve utakmice četvrtfinala, polufinala i finala odigraju u SAD.  I ne treba ovo prvenstvo gledati kroz sočiva novog hladnog rata – na njemu su sve utakmice igrane pred punim stadionima, igrao se odličan, napadački fudbal, u kojem su svoje šanse imale i zemlje koje šanse na uspeh ili ravnopravnost nemaju nigde van terena.

Tako su Zelenortska ostrva mogla da pobede svetskog šampiona Argentinu, Paragvaj je izbacio Nemce, a Maroko Holanđane. Ta višenedeljna lekovita iluzija da su svi ravnopravni mogla je da se dogodi samo u sportu u kojem neko može da postane legenda a da na početku nije imao ni patike, ni trenere, ni teren. Tu nedopustivu, anahronu propagandu o jednakosti na zelenoj travi nije mogao da istrpi Donald Tramp, koji se pohvalio da je pozvao predsednika FIFA Đanija Infantina da zatraži da se poništi crveni karton glavnom američkom igraču u fudbalu ili sokeru, što je FIFA ekspresno i uradila.

Šta nam je to poručio Novak Đoković?

FIFA i UEFA ne trpe nikakvo mešanje politike u sport, pa je Zvezda bila kažnjena jer su njeni navijači imali veliku zastavu Svetog Simeona, ali ovaj Trampov poziv bila je svakako samo prijateljska sugestija. A Infantino nije bio detinjast – možda u SAD fudbal ne zovu fudbalom, ali FBI i druge službe nemaju lingvističke dileme kada je reč o kriminalu ili pranju novca u fudbalskom biznisu. Što su i dokazali tako što su čitavu galeriju fudbalskih legendi iz vrha te dve organizacije poslale u zatvor.

Kada je reč o biznisu, nekako neosetno se na ovom prvenstvu fudbalska utakmica podelila na četiri četvrtine jer se na polovini poluvremena uselila već famozna pauza za osveženje za igrače. Kao što to biva sa američkom demokratijom, u centru te novine je bila plemenita briga za ljudska prava fudbalera, jer se nikako ne sme  dozvoliti da neko od vrućine padne u nesvest ili dobije sunčanicu.

Ako se desi da temperatura bude svega 11 ili 13 stepeni, kao što se dešavalo u nekim severnim gradovima, igrači će se svejedno osvežavati, jer bi to bilo odvratno negiranje ljudskih prava.

I dok je trajala briga o  zdravlju fudbalera, stručnjaci za marketing su već izračunali da su do četvrtfinala dve televizijske kuće sa ekskluzivnim pravom prenosa utakmica na pauzama za osvežavanje uspele da zarade 850 milionadolara od reklama. Iako eksperti za fudbal tvrde da će već na svetskom prvenstvu utakmice imati samo prvo i drugo poluvreme, prava igrača, "Koka-kole", auto kuća, pivara i kladionica, moraju biti zaštićena.  Ta tiha neozvaničena pobeda američke biznis-politike nad fudbalskom hijerarhijom nije se videla samo u Trampovoj kritici na račun engleskog selektora Tuhela, kojeg je ovog puta, umesto britanskog premijera optužio za kukavički pristup borbi. To se videlo u meču Engleske i Francuske za treće mesto koji je već delovao kao trijumf novog američkog shvatanja fudbala – odlično organizovani cirkus u kojoj je odbrana suvišna, dok se uloga trenera svodi na dodavanje flašica sa vodom ili koka-kolom.     

Kolumna

Dupla greška Janika Sinera, ili: Može li se biti malo dopingovan

Stariji ljudi sećaju se da je nekada i košarka imala dva poluvremena, ali je nekako neosetno podeljena na četiri četvrtine, a sada je postao obavezan i televizijski tajmaut u kojem se, izgleda, režiseri i kamermani dogovaraju kako da prenose utakmicu. Ti tajmauti, kojih ima sve više na sve većem broju utakmica, dovode i do toga da je najtalentovaniji mladi košarkaš Evrope Kvin Elis dobio 4,6 miliona dolara da bi godinu dana učio na koledžu Sent Džons. Roditelji 99 odsto ostale dece koje slabo barataju sa loptama moraju da plate bogatstvo ili založe kuće, stanove da bi im dete stiglo do koledža. Ta monetizacija sporta je slična i kod nas – nezaboravno pojačanje Partizana Džabari Parker je za 285 minuta provedenih u dresu crno-belih šampiona zaradio više nego dve legende, Kićanović i Dalipagić, za vreme čitave karijere.       

Na prvom svetskom prvenstvu glavni igrač i kapiten Urugvaja Obdulio Varela pristao je da igra tek kada je u njegovu udžericu došao predsednik države i obećao mu da će posle prvenstva dobiti posao u državnoj službi. Kada su postali prvaci, dobio je od bogatih sponzora polovni "ford" koji je prodao i novac podelio sa saigračima. Njegov saigrač Giđa koji je doneo pobedu nad Brazilom pred 200 hiljada navijača kasnije je govorio – samo su tri osobe u istoriji uspele da utišaju Marakanu – papa, Frenk Sinatra i ja, ali vođa te ekipe je noć posle pobede proveo u druženju i tešenju očajnih Brazilaca, govoreći da je to samo sport. Možda je zato i umro u siromaštvu.

"Da li se vi šalite? Želite da finansiramo uvođenje sporta u kojem treba da dovedemo desetine hiljade gledalaca, prodamo im skupe karte za meč koji će se završiti sa rezultatom 0 prema 0", tako je izgledao razgovor kada je legendarni direktor Crvene Zvezde doktor Aca Obradović početkom sedamdesetih radio na uspostavljanju prvenstva SAD u fudbalu, tj. sokeru.

Potencijalni sponzori predlagali su da se ukine mogućnost nerešenog rezultata, jer to ne postoji ni u jednom sportu, kao i da se poveća obim golova kako bi utakmice bile efikasnije. Taj prvi pokušaj nije uspeo.

Par godina kasnije su u Ameriku, poput plaćenih Kolumba sa loptom, počele da stižu legende Pele, Krojf, Bekenbauer da tu zarade novac koji nisu stigli kada su bili na vrhuncu karijere. Punili su stadione, prodavali dresove, grickalice, pileća krilca, pivo i sokove, ali ni to nije trajalo dugo. Sa ovom generacijom predvođenom genijalnim Mesijem već imaju ozbiljan uspeh. U samom fudbalu tj. sokeru, oni su i dalje drugorazredna zemlja, ali u uticaju na fudbal su već postali nezvanični šampioni.