Plijen ovaca

"Pljuni Bože na moje veselje,
Ručak raštan a večera zelje!" pevalo se u malom selu čije ime ne zna kaža a ni pamtiše.
U vrtačama gde su u sepetima nosili zemlju da naprave njivice glavna hrana je bio raštan, divlji kupus što ne glaviča.

Omiljena hrana crnogorskih glavara bio je raštan sa "kaštradinom". Kaštradina je suva ovčetina, ovča stelja.
Kad se približi jesen baba Miluša bi izašla sa puškom kremenjačom na sred sela i viknula:
"Ha ko je vitez u četu da se udari na ovce. Ako nećte dalj mi žene oružje pašemo".

Sve je u jezku. Nikad niko nije rekao krađa ovaca, nego udar na ovce i plijen konja. Tako počinju sve plemenske guslarske pesme. Udar na ovce ili plijen konja. Ovih ili onih.

Četa se brzo skupljala a onda put planina. Dovodili su ovce na koje prve naiđu. Brdske, hercegovačke, turske, arnautske.

I u tom selu se rodi Milica lepota devojka, lepša od snahe Milonića Bana čiju je lepotu vladika Rade u zavetnoj knjizi "Gorski vijenac" opisao.

Crno jagnje

Braća hajduci su je vodili po crkvenim saborima po Hercevini i Crnoj Gori. Tražeći priliku.

Dadoše je u Doljane u Hercegovini u bogatu kuću što je trista ovaca imala.

Nadali su se hajduci da će od bogatog zeta dobijat koju ovcu da raštan bez mesa ne jedu.
Prođe godina, pet, osam a zet se tazbine i njihove gladi ne seća.

"Da se zetove ovce plijene", zavika Miluša koja je vazda nosila kuburu za pasom i njome ubijala miše.
I krenu četa put Doljana.

Naiđoše na stado od dvesta ovca i dva dečaka, bliznad, kraj ovaca. Plijene ovce ali i dečake povedu sa sobom da ne bi otrčali u selo i potera krenula za njima. Kad su dobrano odmakli i kad se više nisu plašili potere, zavezaše
dečake za bukve. Sad će potera pa će ih odvezat.

I stignu u selo sa plenom.

Pade mrak a u Miličinoj i zetovoj kući nema ni dece ni ovaca.
"To su moja braća plijenila ovce. Ovce prežalite a đecu su odveli da od njih prave hajduke a ne pastire".
I ne krenu potera.

Prođe godina.
I opet Miluša sa kuburom sred sela. Nestalo ovčetine.
Vični četovanju skupiše se brzo.
Krenu istim putem.

Za bukve nađoše ujaci zavezana dva kostura od dva sestrića.
Pokupiše kosti i bez ovaca vratiše se u selo.
Sahranili su ih u porti seoske kamene omalečke crkve.

I pade proklestvo na selo.
Uskoro se i raseli.
Njihovi potomci naseliše se u cetinjskom Donjem Polju ali se četovanja i plijena ovaca ne ostaviše.
Ostalo je zapisano da su Svetom Petru Cetinjskom plijenili ovce i da je morao zbog njih da sa Cetinja beži.