Hladni rat zapravo nije završen

Sukob na teritoriji Ukrajine nije samo specijalna vojna operacija čiji cilj predstavljaju denacifikacija i demilitarizacija Ukrajine. U pitanju je mnogo kompleksniji događaj. Radi se o promeni geopolitičke slike sveta, o čemu svedoče brojni događaji koji svakim danom sustižu jedan drugi.

Novi, posthegemonijalni svet prevashodno podrazumeva istinsku dekolonizaciju i vraćanje izvornim principima i ciljevima Povelje Ujedinjenih nacija. Ne priznaje se više "izuzetna" nacija, već strogo poštovanje međunarodnog prava i Povelje UN kao najboljih garanta svetskog mira.

U tom smislu pravedniji međunarodni odnosi treba da budu zasnovani na principima poštovanja suvereniteta, teritorijalnog integriteta, nemešanja u unutrašnje stvari država, očuvanju nacionalnog identiteta i civilizacijske raznolikosti.

Međunarodno pravo, ako je uopšte pravo, treba da ima univerzalni karakter, što znači da praksa dvostrukih ili višestrukih standarda mora da bude isključena. Nametanje svoje volje prisilnim putem, tzv. humanitarnim intervencijama i sankcijama drugim državama koje nisu zasnovane na međunarodnom pravu, tj. na odlukama Saveta bezbednosti UN, obesmišljava svetski poredak zasnovan na Povelji UN.

Sve ovo potpuno je suprotno težnjama Sjedinjenih Američkih Država koje su posle tzv. pobede u Hladnom ratu 1991. godine sve učinile da se uspostavi globalna hegemonija jedne sile kao izuzetne nacije kojoj bi sve druge bile podređene. Skoro 30 godina na delu su bili hegemonijalna globalizacija i tzv. humanitarni intervencionizam koji su ograničavali svaki suverenitet i ravnopravnost u međunarodnim odnosima.

Danas se, međutim, povremeno ističe da je Rusija 1992. i sama glasala za nepravedne prinudne sankcije Saveznoj Republici Jugoslaviji, dakle, da je i sama činila ono što danas kritikuje. U skladu sa tim, argumentuje se kako bi i Srbija danas trebalo da se priključi zapadnim sankcijama protiv Rusije, sledeći svoje interese. Ovo, međutim, predstavlja klasičan primer pogrešne argumentacije i zamene teza.

Naime, Rusija je te 1992. godine bila "na kolenima" uz pretnju dezintegracije. Predsednik je bio Boris Jeljcin, a ekonomske reforme koje su podrazumevale "šok terapiju" tj. privatizaciju, liberalizaciju cena i sve drugo što Srbija tada nije htela da prihvati, sprovodili su mladi ruski ekonomski liberali E. Gajdar i A. Čubajs – dečaci u ružičastim pantalonama i žutim cipelama, kako ih je nazivao potpredsednik Vrhovnog Sovjeta RS FSR Aleksandar Ruckoj.

Vetrovi rata

Međutim, političkim i ekonomskim procesima u Rusiji upravljao je Džefri Saks sa svojim savetnicima koji su prethodno "radili" u Poljskoj. Spoljnom politikom "rukovodio" je Andrej Kozirjev, izrazito američki nastrojen političar koji je situaciju u Jugoslaviji opisivao stavom da "vetrovi rata" duvaju iz Beograda. Danas živi u Majamiju, a "vetrovi rata" prema njegovim rečima duvaju iz Kremlja (kako piše u svom tekstu u "Njujork tajmsu"). Da bi Srbija uvela sankcije Rusiji, potrebno je, dakle, da na njeno čelo dođu neki „Jeljcin“ i „Kozirjev“.

Opšte je prihvaćeno stanovište da je Zapad pobedio u Hladnom ratu, kao što je to slavodobitno uskliknuo Džordž Buš Stariji. Tako piše čak i Aleksandar Dugin: "Pobeda Zapada u Hladnom ratu konceptualno označava okončanje bipolarnog i početak unipolarnog sveta". Geopolitički pobednici, kako piše Dugin, imaju danas nesporno preimućstvo i stratešku inicijativu, sa postavljenim ciljem da na planeti pre ili kasnije treba da se uspostavi univerzalizam zapadnog tipa. Drugim rečima, atlantistička talasokratija sistema vrednosti treba da postane dominantna svuda na svetu.

Međutim, iako je suštinski tačno, takvo viđenje može da se u određenom smislu, pre svega terminološkom, donekle koriguje. Kao prvo, termin "multipolarnost" nije sasvim primeren, pošto latinska reč "polaritas" podrazumeva dvojinu, tj. da nečega ima dva, pa ne treba upotrebljavati reč "multus" u spoju sa njom, isto kao ni "unus". Može se govoriti o polovima kao centrima moći, samo ako ih ima dva. Tada bi svet bio polarizovan. Ako se smatra da ih ima više, bilo bi bolje upotrebljavati izraz multicentrični ili policentrični svet.

U drugoj polovini 20. veka taj izraz nije bio u upotrebi. Umesto toga koristio se izraz blokovska podela sveta. Jedan blok su činile zapadne kapitalističke zemlje predvođene Sjedinjenim Američkim Državama, a drugi je bio socijalistički blok predvođen Sovjetskim Savezom. Međutim, ne bi bilo ispravno ni taj period odrediti kao polarizovan, tj. podeljen na dva, s obzirom na postojanje veoma jakog Pokreta nesvrstanih zemalja, tzv. Trećeg sveta koji je predvodila socijalistička Jugoslavija. Značaj tog pokreta vidi se i po tome što je svojevremeno imao većinu u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija.

Sa druge strane, moglo bi da se kaže da Hladni rat zapravo nije završen 1991. godine, već da njegovu novu fazu doživljamo danas kroz vojni sukob na teritoriji Ukrajine i kroz izgradnju novog i pravednijeg, policentričnog sveta.