Kineska bačena rukavica neoliberalnoj džungli

Od 1. jula 2024. je u Narodnoj Republici Kini na snagu stupio Revidirani zakon o preduzećima koji predviđa radničku participaciju u kineskim privrednim društvima. Prema članu 17(2) zakona "skupština predstavnika zaposlenih će biti osnovni oblik sistema demokratskog korporativnog upravljanja, i to će se odnositi na sve kompanije" bez obzira da li su privatne ili državne, društva sa ograničenom odgovornošću ili akcionarska društva. Dakle, po prvi put će demokratsko korporativno upravljanje postati zakonska obaveza za sva preduzeća u Kini.

Preduzeća sa 100 ili više zaposlenih će biti obavezna da konstituišu skupštinu predstavnika zaposlenih, dok će ona sa manje od 100 zaposlenih morati da konstituišu skupštinu svih zaposlenih. Među predstavnicima zaposlenih, menadžeri ili upravljači srednjeg i višeg nivoa neće smeti da budu zastupljeni sa više od 20 odsto ukupnog broja predstavnika.

Ključne odluke vezane za preduzeća više neće moći da budu donošene mimo glasa i učešća zaposlenih. Po novom zakonu, sva preduzeća sa 300 ili više zaposlenih će morati da uključe predstavnike zaposlenih u svoje upravne odbore.

Da li se to Kina okreće kod nas ozloglašenom samoupravljanju? Ili samo teži da kodifikuje, kao socijalno-orijentisana država sa veoma uspešnom tržišnom privredom, ideološke razlike između nje i današnjeg Zapada koji je pao pod potpunu prevlast tzv. neoliberalnog političko-ekonomskog modela, gde je privatni profit na prvom mestu, iznad svih drugih društvenih vrednosti i interesa?

Dva nedavno objavljena teksta u publikacijama lociranim u Hong Kongu – Asia Times i South China Morning Post – dodatno upotpunjuju sliku kineskog distanciranja od darvinističkog neoliberalnog ekonomskog modela koji, umesto da bude sve efikasniji u distribuiranju koristi slobodnog tržišta što većem broju ljudi – što je zapravo trebalo da bude i krajnji ishod "nevidljive ruke" slobodnog tržišta kojeg je zagovarao Adam Smit – donosi ekonomsku nejednakost bez presedana u ljudskoj istoriji, koncentraciju kapitala u sve manjem broju ljudskih ruku i sve dublje recesije ekonomijama do skoro ekonomski neprikosnovenog političkog Zapada.

Tekst u "Ežija tajmsu" govori o tome kako kinesko subvencionisanje visokotehnoloških firmi zapravo koristi i donosi vrednost celom društvu, a ne samo vlasnicima tih firmi i njihovim basnoslovno plaćenim direktorima i menadžerima. Kineska država obilato finansira i subvencioniše sve moguće firme koje razvijaju nove tehnologije i nude ih tržištu. To je dovelo ne samo do podsticanja kineskog tehnološkog napretka u celini već i do nižih cena za potrošače.

Kako? Tako što kineska država podržava ne samo tehnološki razvoj već i konkurenciju, i to brutalnu, između tih firmi. Mnoge od njih neće opstati, ali će u međusobnoj tržišnoj borbi i konkurenciji doneti niže cene kineskim potrošačima, što će im u krajnjoj instanci ostaviti više raspoloživog novca za kupovinu drugih proizvoda. A to će, opet, koristiti celokupnoj privredi. Dodatno, to će one firme koje opstanu činiti još konkurentnijim na međunarodnom tržištu – što će posledično dodatno povećati kineski izvoz i tako doneti dodatne beneficije kineskoj privredi u celini. Najbolji primeri su kineske korporacije koje dominiraju tržištem električnih vozila i solarnih panela.

Dakle, umesto da putem tzv. deregulacije finansijskih tržišta podstiče proizvodnju novih tehno-milijardera – od kojih mnogi nemaju veze sa proizvodnjom i pronalaženjem tehnologija već samo sa analitikom i predviđanjem kretanja berzanskih cena i/ili njihovom manipulacijom – kineska država podstiče proizvodnju najnaprednijih tehnologija. One i njihovi izumitelji i proizvođači su tu zbog društva, a ne obrnuto.

Tekst u izdanju South China Morning Post, pak, govori o naporima kineske države da ukroti finansijski sektor kako se ne bi pretvorio u ono u šta se pretvorio zapadni, a najpre anglo-američki: distopijski matriks unutar kojeg je sve posvećeno maksimalizaciji profita korporativnih i finansijskih monopolista. Na zgražavanje čopora "vukova sa Vol strita", skoro trećina vodećih kineskih bankara su sada članovi komunističke partije, što znači da sada podležu i partijskoj disciplini. A to opet znači da je slepo trčanje za profitom na uštrb narodnog i nacionalnog interesa, što se njih tiče, isključeno. Dodatnu uzbunu na alarm za zapadne bankare donela je vest da je najviši upravljački sloj u kineskim bankama morao da pristane na smanjenje plata u iznosu do 25 posto.

Kinezi jednostavno nemaju nameru da gaje model poput današnjeg američkog, u kojem se jaz između bogatih i siromašnih povećava na dnevnom nivou, i sve je podređeno još većem bogaćenju onih 0,1 posto na vrhu.

Sad su još razumljiviji sve otvoreniji strah i neprijateljstvo prema svemu kineskom koje ispoljavaju zapadne vladajuće oligarhije, odnosno "močvara". Jedna od tajni zapadnog posthladnoratovskog uspeha ležala je u mekoj moći koju je "pobednički Zapad" stekao pobedom nad komunističkim blokom nakon pada Berlinskog zida. Vešto je ukomponovana priča da je, u stvari, model besomučnog trčanja za profitom i "boljim životom" neprikosnoven, da "nema alternativu", da je čak i "moralan" i da, stoga, treba da ga prihvati ceo svet. A oni koji se opiru su etiketirani kao "neprijatelji" slobode, tržišnog kapitalizma, pa i same demokratije. Kao što je poznato, za to se ili dobijaju sankcije ili bombe. Ili i jedno i drugo.

I onda se pojavljuje kineski ekonomski džin koji, gle čuda, pokazuje da se može biti i bogat i pravedan, i konkurentan i društveno odgovoran. Pokazuje da recept za materijalni uspeh ne mora da bude zasnovan na sebičnosti i bezobzirnosti prema višem državnom i nacionalnom interesu. Ako bi se taj "virus" proširio – Goodbye Wall Street. Odnosno zbogom kupljenim političarima, vojno-industrijskim kompleksima koji izazivaju ratove i milione žrtava zarad čistog interesa i profita, zbogom raznim "agendama" Davosa koje nisu u funkciji većeg blagostanja društva već u funkciji veće, u krajnjoj instanci totalitarne kontrole nad društvom, duhom i svešću pojedinaca. A i zbogom novopečenim "uspešnim biznismenima" i njihovim "kombinacijama".

Umesto Fukujaminog kraja istorije – odnosno permanentnog zacarivanja neoliberalnog modela – dobićemo krah Fukujame. I to je razlog zašto kineski ekonomski model, uz rusko državno i duhovno buđenje, egzistencijalno plaši samoproklamovane zapadne "gospodare univerzuma". On ih ugrožava ne samo materijalno i geopolitički, već udara u same temelje njihovog legitimiteta, možda najbolje artikulisanog 1987. na početku uspona neoliberalizma, iz usta Gordona Geka, negativca paradigmatičnog holivudskog filma "Vol strit", rečenicom – "Pohlepa je dobra".

Naravno, ona ne samo da nije dobra nego, kako kineska alternativa pokazuje, nije čak ni efikasna.