Da li su Rusi i Kinezi konačno osujetili stari američki antisrpski plan?

Amerika je još 2000. jasno stavila do znanja da Srbija mora trajno da bude isključena iz evropskog razvoja
Da li su Rusi i Kinezi konačno osujetili stari američki antisrpski plan?Getty © Santiago Urquijo

Još su na bezbednosnoj konferenciji u Bratislavi krajem aprila 2000. godine (u organizaciji Stejt departmenta i Američkog instituta za preduzetništvo) visoki američki zvaničnici jasno izneli svoje planove za Srbiju – između ostalog, da ona "trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja".

Za ta saznanja vezana za pozadinu NATO agresije na našu zemlju neizmerno smo zahvalni Viliju Vimeru (bivšem državnom sekretaru Ministarstva odbrane Nemačke, poslaniku u Bundestagu i potpredsedniku Parlamentarne skupštine OEBS-a), koji je prisustvovao pomenutoj konferenciji i pisao o tome tadašnjem nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu.

Ovo pismo je, zahvaljujući tadašnjem NIN-u, njegovom glavnom uredniku Slobodanu Reljiću i novinaru Nikoli Živkoviću, dospelo do srpske javnosti nekih osam godina kasnije. I ko god ga je tada pročitao i shvatio ozbiljno znao je da od EU integracija Srbije nema ništa. I da će svaki ustupak u tom pravcu biti nužno jednostran i utoliko još štetniji po srpski državni i nacionalni interes.

Zašto Vimerovo pismo nije ozbiljno shvaćeno od post-petooktobarske medijsko-političko-ekspertske klase je posebna priča. Neki verovatno nisu hteli da veruju u njega na sličan način na koji je teško članovima neke sekte da poveruju da postoji istina izvan sektinih ideoloških zidina. Drugi su bili dobro plaćeni da se prave naivnim i neobaveštenim. Treći jednostavno nisu bili dovoljno kompetentni – što je takođe očigledno bila svojevrsna preporuka i ulaznica u novu klasu.

A istinitost pisma, odnosno opisa američkih budućih planova za Srbiju ogleda se ne samo u dvodecenijskoj uzaludnosti i štetnosti srpskog "evropskog puta" i pratećih žrtvi pravljenih zarad njega, već i tačnosti u predočavanju budućih dešavanja na evropskom kontinentu izvan same Srbije. Pogledajmo nekoliko ključnih tački:

    1. Organizatori Konferencije su zahtevali da se u krugu savezničkih država što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo.

To se i desilo nekih 8 godina kasnije.

    6. Ne umanjujući važnost naknadne legalističke interpretacije Evropljana, da je, naime, kod širenja zadataka NATO-a preko granica zakonski dogovorenog područja uratu protiv Jugoslavije bila reč samo o izuzetku, ipak je jasno da je u pitanju presedan, na koji se u svako doba svako može pozvati, i tako će mnogi ubuduće i da postupaju.

Na ovaj presedan su se najpre SAD kasnije više puta pozivale kao opravdanje za "humanitarne intervencije" širom sveta.

    7. Valjalo bi da se prilikom sadašnjeg širenja NATO-a ponovo uspostavi teritorijalna situacija od Baltičkog mora do Anadolije, kakva je postojala u vreme Rimskog carstva, kad je ono bilo na vrhuncu moći i zauzimalo najveće teritorijalno prostranstvo.

    8. Zbog toga Poljska mora da bude okružena sa severa i sa juga demokratskim državama kao susedima, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom. Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja.

Već četiri godine kasnije, odnosno 2004. godine, sledeći talas proširenja NATO je obuhvatio Slovačku, Rumuniju i Bugarsku, čime je uspostavljen neprekinuti kopneni most između Baltika i Crnog Mora, odnosno novi "sanitarni kordon" prema Rusiji. A iza tog kordona, trajno pacifikovana Srbija je trebalo da bude osuđena na status permanentne američke vojne kolonije, nerazvijene i osuđene na tiho odumiranje.

    9. Severno od Poljske treba da se ostvari potpuna kontrola nad prilazima Sankt Peterburga Baltičkom moru.

Ovaj deo zadatka je konačno izvršen kada su Finska (2023) i Švedska (2024) pozvane a zatim i primljene u NATO članstvo posle početka ruske Specijalne vojne operacije u Ukrajini, koristeći izmišljeni bauk "ruske agresije" kao sredstvo ubrzanog i praktično bespogovornog prijema ove dve nekada neutralne zemlje u najagresivniji vojni savez sadašnjice.

Dakle, ispada da se proročanstva sadržana u Vimerovom pismu nisu u potpunosti ostvarila jedino kada je reč o Srbiji.

Istina, Srbija je isključena iz "evropskog razvoja" kada je reč o EU članstvu. Međutim, zahvaljujući najpre ruskim diplomatskim naporima, koji su dosledno sprečavali prijem lažne države Kosovo u UN, rasparčavanje Srbije nije međunarodno ozakonjeno, čime je Srbija kao država "ostala u igri" na međunarodnoj diplomatskoj pozornici, što joj je uveliko olakšalo odlučnije otvaranje ka (nezapadnom) ostatku sveta kao kredibilnom partneru.

Takav status je olakšalo i kasniji kineski izbor Srbije kao njenog "najvažnijeg partnera na Balkanu i u Jugoistočnoj Evropi", kao važne karike kineskog globalnog projekta "Pojas i put" i kao jedne od samo nekoliko zemalja na svetu s kojim je Kina zvanično uspostavila "zajednicu za zajedničku budućnost". A nedavna poseta kineskog predsednika Srbiji je praktično ozvaničila krah američke politike izolacije Srbije najavljene u Vimerovom pismu.

Naravno da smo kao narod i država dužnici i Rusiji i Kini što su nam pomogle da osujetimo ovaj opasan i krajnje neprijateljski plan američke globalističke duboke države. Međutim, red je da i sebe pomalo potapšemo po ramenu. I drugi narodi i države su mogli, mnogo lakše od nas, da izbegnu usisavanje u američki-kontrolisanu EU superdržavu i u prateći američki projekat remilitarizacije Evrope i pravljenja nove blokovske podele na evroazijskom prostoru. Ali nisu.

U tom smislu, Srbija i Srbi su ponovo "remetilački faktor". Isprečili smo se ponovo na putu novih imperijalista, naslednika ne samo starog Rima, već i Napoleona i Hitlera, i ponovo stali na pravu stranu istorije.

Tačno je da smo u Rusiji i Kini stekli moćne i dobre saveznike, odnosno partnere. Ali je ne manje tačno to da smo ih i sami zaslužili.

image