Rusija, Kina, Amerika i mit o novom velikom dogovoru

Ovog maja će se mnogo govoriti o takozvanom "strateškom trouglu" Rusije, Kine i Sjedinjenih Država.

Očekuje se da će američki predsednik Donald Tramp prvo doći u Peking, a zatim će ruski predsednik Vladimir Putin posetiti svog kineskog kolegu Si Đinpinga. Kad god se lideri tri najuticajnije sile sastanu, neizbežno slede spekulacije. Šta ako postignu neki veliki dogovor? Šta ako svet iznenada postane uređeniji?

Takva očekivanja su pogrešna, piše za RT internešenel Fjodor Lukjanov, istraživački direktor Valdaj kluba.

Kina odbacila američke sankcije naftnim kompanijama: Nezakonito i nerelevantno

Restrukturiranje globalnog sistema je već u toku i to nije proces koji se može zaustaviti ili preokrenuti diplomatijom samita. Čak i tako, prekretnice u istoriji mogu se odvijati na različite načine - pažljivo upravljane ili nesmotreno ubrzane. To je ono što predstojeće sastanke čini značajnim.

I Rusija i Sjedinjene Države su sada duboko uključene u velike vojne sukobe. Značaj ovih sukoba ne leži samo u njihovom obimu, već i u njihovim širim posledicama po međunarodni sistem. Kina se, nasuprot tome, istorijski držala distance od takvih zapleta. Ipak, u Pekingu postaje sve jasnije da ne mogu ostati izolovani od njihovih efekata. Diskusije na nedavnoj konferenciji Valdaj kluba u Šangaju sugerisale su da Kina preispituje svoju poziciju.

U središtu ovog preispitivanja je jednostavno pitanje: šta je, ako išta, još uvek moguće u odnosima sa Vašingtonom?

Decenijama je uspon Kine bio usko povezan sa njenim ekonomskim odnosima sa Sjedinjenim Državama. Aranžman koji se ponekad opisuje kao "Kimerika", američki kapital i tehnologija u kombinaciji sa kineskom radnom snagom i proizvodnjom činili su okosnicu globalizacije.

Nije to bilo ravnopravno partnerstvo, ali je bilo obostrano korisno. Dugo se činilo da će osnovni ekonomski interes sprečiti bilo koju stranu da ga potkopa.

Ta pretpostavka je sada propala.

Do kraja 2000-ih, nezadovoljstvo u Vašingtonu je već bilo očigledno. Sjedinjene Države su sve više posmatrale aranžman ne kao izvor zajedničkih dobitaka, već kao strukturnu neravnotežu. Vremenom je akumulacija tenzija, ekonomskih i strateških, dostigla tačku gde postepena prilagođavanja više nisu bila dovoljna. Ono što je usledilo bio je kvalitativni pomak u samom sistemu.

Trampove lego pobede

Nekoliko decenija, globalni poredak je uglavnom funkcionisao u interesu Sjedinjenih Država kao lidera zapadnog bloka. Njegova postepena erozija sada ugrožava te prednosti. Odgovor Vašingtona je bio da iskoristi trenutni period tranzicije kako bi obezbedio što veću prednost za budućnost.

Donald Tramp je postao najvidljivije oličenje ovog pristupa. Njegova retorika, otvoreno transakciona, pa čak i hvalisava, može delovati nekonvencionalno, ali osnovna logika prethodi njemu. Cilj je jasan: maksimizirati neposredne dobitke i što brže izgraditi nacionalne kapacitete. Zatim iskoristiti tu akumuliranu snagu da dominirate u sledećoj fazi globalne konkurencije.

Ovo predstavlja oštro odstupanje od ranije američke strategije, koja je davala prioritet dugoročnim investicijama u međunarodni sistem. Te investicije nisu uvek donosile trenutne povraćaje, ali su ojačale okvir koji je na kraju koristio Sjedinjenim Državama više nego bilo kome drugom. Danas je naglasak pomeren ka kratkoročnoj prednosti, čak i po cenu dugoročne nestabilnosti.

Da li će ova strategija uspeti ostaje neizvesno. Početna faza je već proizvela zastoje. Ali malo je verovatno da će se širi pravac promeniti. Buduće administracije mogu usvojiti drugačiji ton, ali će delovati u okviru istih ograničenja. Liberalni međunarodni poredak se neće vratiti, ne zbog Trampa, već zato što uslovi koji su ga održavali više ne postoje.

Za druge velike sile, uključujući Kinu, ovo ima duboke implikacije. Ideja o sveobuhvatnom "velikom dogovoru" sa Sjedinjenim Državama, onom koji stabilizuje globalni sistem u godinama koje dolaze, efikasno je postala nerealna.

Trampova česta upotreba reči "dogovor" otkriva mnogo. U njegovom rečniku, to je više od pukog strateškog koncepta, već komercijalnog. Dogovor je "veliki" ne zato što je trajan ili sveobuhvatan, već zbog obima neposredne dobiti koju donosi. I kao i svaka komercijalna transakcija, može se napustiti ako se ukaže poželjnija prilika.

U takvim uslovima, dugoročni sporazumi o strukturi svetskog poretka su nemogući. Vašington verovatno neće prihvatiti bilo kakav aranžman koji ograničava njegovu fleksibilnost pre nego što obezbedi ono što smatra dovoljnom prednošću.

Ovo nije nužno proizvod zlobe ili arogancije. To je, na svoj način, racionalan odgovor na period ekstremne neizvesnosti. Sjedinjene Države nastoje da očuvaju temelje svoje buduće dominacije odlučnim delovanjem u sadašnjosti.

Ali racionalnost sa jedne strane primorava na prilagođavanje sa druge strane.

Ako ključni igrači zaključe da stabilni sporazumi sa Vašingtonom nisu dostižni, njihovo ponašanje se menja. Vojni kapaciteti postaju važniji kao zaštita od pritiska. Istovremeno, raste interesovanje za alternativne oblike saradnje. To jest, okvire koji funkcionišu nezavisno od Sjedinjenih Država i izolovane su od njihovog uticaja.

Ova logika nije nova, ali dobija na hitnosti. Rusija se već nekoliko godina zalaže za takve aranžmane. Kina je, nasuprot tome, pristupila toj ideji sa oprezom, nadajući se umesto toga da će sačuvati neki oblik obostrano korisnog odnosa sa Sjedinjenim Državama. Čini se da ta nada sada bledi.

Dmitrijev: Sukob na Bliskom istoku jača ekonomske pozicije Rusije, EU čeka težak period

Predstojeće posete Pekingu pružiće koristan pokazatelj koliko je ova promena napredovala.

Sastanak između Trampa i Sija će verovatno definisati granice privremenog sporazuma između dve sile koje ostaju ekonomski isprepletene, ali sve više nepoverljive jedna prema drugoj. Pitanje više nije da li je moguć sveobuhvatni sporazum, već kakvi se uski, kratkoročni aranžmani mogu postići i koliko će dugo trajati.

Putinovi kasniji razgovori sa Sijem baviće se drugim pitanjem: stepenom u kojem su Rusija i Kina spremne da razviju mehanizme saradnje koji potpuno zaobilaze Sjedinjene Države. Moskva se već neko vreme kreće u tom pravcu. Peking sada izgleda razmatra da li mora da sledi taj primer.

Maj neće doneti veliki dogovor. Ali bi mogao da pokaže, jasnije nego ranije, kako se svet prilagođava odsustvu istog.