O Srbima koje su Srbi bacili u Savu

U junu 1941. godine, šabački sveštenik (a kasnije i poznati dečiji pisac) Grigorije Gliša Babović zapisao je u svoj dnevnik detalje o strašnoj slici: kako rekom Savom plivaju leševi Srba ubijenih već pri samom nastajanju NDH.

"Ove nedelje toplo. Zabranjeno kupanje na Savi, jer se posvednevno vide leševi koji plove Savom. To su pobijeni Srbi iz Hrvatske i Bosne", piše sveštenik.

Nisu zajedno bežali

Nije mnogo prošlo, a i Šabac, poznat kao "srpski Verden" iz prethodnog rata, ponovo je izložen stradanju. "Sto za jednoga", to je bila krvava nemačka kvota odmazde, propisana samo za Srbiju u čitavom Hitlerovom carstvu – okupiranoj Evropi. Primenjena prvo u Mačvi i okolini Šapca, u vreme kada su nemački generali pisali podređenim oficirima da se ovde ne bore samo protiv gerilaca, već i protiv čitave jedne "devijantne kulture".

Tako da se stradanje iz 1914. ponovilo i 1941. godine. A surov, represivni režim, nije popuštao sve do kraja rata. Pored "krvavog marša", jednog od najbestijalnijih nacističkih zločina u okupiranoj Srbiji, ovaj grad zapamtio je i masovna logorisanja srpskih civila. Procene govore da je preko 30.000 ljudi prošlo kroz nemačke logore u Šapcu, što je otprilike predstavljalo tri četvrtine predratne populacije ovog grada.

Zato je sloboda, koja je upravo u ove dane stigla u grad na Savi, dočekana sa oduševljenjem. U oktobru 1944. u okolini Šapca vode se borbe, a dva dana nakon oslobođenja Beograda, i iz ovog mesta povlače se nemačke jedinice. Za njima, ulaze partizani 12. udarnog korpusa NOVJ, pomažući da se ubrzano formiraju nove vlasti i ustanove u gradu prepunom ožiljaka.

Kolumna

U slavu Srpske Vojvodine

Ipak, radost zbog odlaska srpskog arhineprijatelja HH stoleća kratko je trajala. "Po gradu se vrzma svet ovamo-onamo, ali pesme ni veselja nema. Iako su svi odahnuli dušom, što su mrske Švabe otišle, opet nema velike radosti u narodu, jer ne zna šta mu oslobodilačka vojska donosi", piše sveštenik Babović, isti onaj letopisac koji je 1941. posvedočio o žrtvama koje su nosili talasi Save. Slično su zabeležili i drugi savremenici.

Svedok prvi: "Oktobar mesec. Jesen, a kao da je leto. Sedimo ja, otac i mati, sestra i brat ispod naše kruške. Mlađa sestra u krilu majke, a ja u krilu oca. Njih dvoje razgovaraju, a mene otac polako češlja. (…) U jednom momentu u našu avliju ulaze dva čoveka u vojnim uniformama. Stadoše ispred nas, a jedan od njih dvojice će: 'Hajde Miloše, pođi sa nama da nam predaš opštinski magacin.' Ja zaplakah, a on me poljubi u kosu i blago reče: 'Ne boj se, Mico, tata će se brzo vratiti.' I ode sa onim nepoznatim vojnicima. Vratio se nekoliko dana kasnije, smrskane lobanje i sav u modricama. Majka nam nije dala da ga vidimo."

Svedok drugi: "Noćas i danas uhapšen je veći broj građana, jer su osumnjičeni da su radili sa okupatorom. Među njima uhapšen je i prota-paroh šabački Paun Protić i katiheta učiteljske škole Voja Pavlović i biće privedeni pred 'narodni sud' – Odeljenje za zaštitu naroda (Ozna) da se ustanovi njihova krivica."

Svedok treći: "Iznad nas, u sobi, lupalo je tupim predmetom. Ti udarci su delovali na naše osetljive živce. Ravnomerno su padali jedan iza drugog, a posle nekoliko udaraca čuo se poslednji jauk koji je ježio kožu, stvarao strah u nama koji je i tako ušao u naše telo, u svaki kut našega života, izazivao treperenje i pojačavao u nama jedno ledeno, nemilo osećanje od koga se ni momenta nismo oslobodili."

Izdajnici, osvetnici i vladika Joanikije

Na ovaj način, neki od preživelih – tačnije jedna lekarka, jedan sveštenik i kći jednog seoskog četovođe – opisali su prve akcije novih vlasti u Mačvi sa ciljem eliminisanja političkih i klasnih neprijatelja u okolini. Započela su masovna hapšenja, a nedugo potom i likvidacije takozvanih narodnih neprijatelja. U Šapcu su revolucionari to činili sa posebnom strašću, budući da je grad bio okarakterisan kao uporište "reakcije": zajedno sa osvedočenim pomagačima okupatora i saučesnicima u ratnim zločinima počinjenim tokom građanskog rata, pobijeni su i brojni sveštenici, profesori, bankari, imućniji seljaci…

To nije bila posebnost Šapca u jesen 1944, jer je isti scenario sprovođen u svakom gradu u Srbiji. Zato su događaji oko oslobođenja i dan danas kontroverzni i predstavljaju tačku sporenja – jer su zatamnjeni masovnim vansudskim likvidacijama u momentima kada su pobednici imali u rukama sve mehanizme da odgovorne procesuiraju.

Međutim, Šabac je u odnosu na druge gradove imao jednu posebnost. Pre svega, jer je za kratko vreme ovde ubijeno više stotina (neki svedoci tvrde i više) osoba za koje bi se zaista moglo reći da su predstavljali cvet ondašnjeg građanstva. Zatim, i po načinu na koja su ta smaknuća izvršena; kažemo smaknuća jer se nije radilo samo o streljanjima. Šapčani lakonski optuženi da su bili "kolaboranti", "četnici" ili "nedićevci" bili su u jesen 1944. dovođeni na stari železnički most na Savi, inače prekinut nakon nemačkog miniranja, i potom tu ubijani vatrenim i hladnim oružjem. I onda bacani u reku. Valjda da bi se na taj način uklonili svi tragovi zločina.

Ovih dana podsetili smo se kratkih, ali doslovno srceparajućih poruka streljanih u Šumaricama 1941. godine. Bez potrebe za bilo kakvim poređenjima, njima kada govorimo o dubini srpske tragedije, ljudskosti radi, treba pribrojati i šabačke iz 1944. godine. Žandarmerijski narednik Josip Lovrin, Slovenac, obraća se supruzi kratkom ćiriličnom porukom: "Šalji manje jela da biste ti i slatka deca imali."

Dok traju masovna pogubljenja na šabačkom mostu, u kampanji podsticanja Ozne angažuje se i lokalni list. Zvao se Glas Podrinja i bio je osnovan krajem 1944, upravo da bi tercirao novim vlastima i učvrstio ih u vremenu kada je to bio i jedini medij dostupan građanstvu.

"Ko se, bilo iz prljavih pobuda bilo iz kukavičluka, svejedno, stavio na stranu neprijatelja, on se sam izlučio iz svog naroda i on je za nas isto što i Nemac. Sa tim se mora biti načisto, jer je to i dug prema svetlim žrtvama naše oslobodilačke borbe i uslov naše srećnije budućnosti", stajalo je u uvodniku prvog broja ovog lista. "Narodni zahtev za odmazdom, zahtev je za pravdom, da na sud narodni dođu svi oni, koji su se ogrešili o dužnosti prema zemlji i narodu. Taj sud narodni nema obzira ni sentimentalnosti, ne trpi apele na osećanja i milost", piše već u uvodniku narednog broja. A na samom kraju 1944. godine objavljeno je i obaveštenje da će nove vlasti u borbi protiv neprijatelja čak preslikati model okupatora; izdajnici će biti "kažnjeni za sve zločine nad našim narodom koje ste sa toliko umetnosti vršili po potocima i šumama, po podzemnim mučilištima vaše policijske jazbine i raskošnim kancelarijama nemačko-vašim. Tako ćemo i mi raditi…"

Ovaj tekst pisan je sa ciljem da se upoznamo ili podsetimo nevinih žrtava revolucionarnog terora u Šapcu iz 1944. godine. Ali je pisan i sa još jednim motivom, koji ne treba prikrivati: da pokaže ostrašćenu retoriku, snagu propagande, a onda i pogubnost dela koja su nastupila na kraju građanskog rata. Neki ih još uvek nazivaju oslobođenjem, ne ukazujući na naličje slobode čije posledice još uvek živimo.

Postoji li još pitomina među Srbima?

Osam decenija posle tragičnih događaja u Šapcu i Mačvi, u najstradalnijim selima sa rute nekadašnje nemačke kaznene ekspedicije, moderni okupator planira da izgradi jalovišta kompanije Rio Tinto. Ko u to ne veruje, neka samo u pretraživačima unese ime sela Korenita, i neka pročita šta se tamo zbilo 1941, a šta se planira 2026. godine. Zlonameran bi se zapitao je li to nastavak borbe protiv "devijantne kulture", novim metodima u novim okolnostima.

Iz građanskog rata, nečojstveni pobednici poznati po svojim floskulama nisu smogli snage da izvuku samo jednu potrebnu poruku: "Nikad više brat na brata!" Da li bi takvo naravoučenije, u zemlji ispunjenoj novim potresima, moglo da se čuje, shvati i primeni? Jesu li Srbi definitivno odustali od ideja da političke neistomišljenike bacaju u Savu?