Nisu zajedno bežali

U vreme kada je feldmaršal Kajtel potpisao kapitulaciju ispred nacističke Nemačke, a maršal Žukov ratifikovao dokument ispred vodeće sile antifašističke koalicije – što će kasnije postati praznik Dana pobede, 9. maj – u Jugoslaviji su se još vodile borbe na život i smrt. U njima su jugoslovenski komunisti morali da vojnički poraze svoje unutrašnje neprijatelje, i to na dva fronta: u Sloveniji i u Bosni.

U Sloveniji, to su bile brojčano jače, ali raznolike formacije hrvatskih, slovenačkih i srpskih kolaboracionista. Kolaboracionista samo zbirno, dok se u praksi radilo o vojskama i pokretima sa suštinski drugačijim ideologijama i politikama.

Tamo su i slovenački "beli" i hrvatske oružane snage sa ustašama kao svojim tvrdokornim jezgrom, crnogorski separatisti sa pridruženim ostacima četničkih jedinica iz Crne Gore, srpski dobrovoljci, tzv. ljotićevci sa svojim liderom. Sve njih je u jedan front spojio pre svega antikomunizam, i ideja da će sa severozapada zemlje biti moguće da se pokrene ofanziva protiv novih vlasti koje su se već učvrstile u Beogradu.

U Bosni su pak preostale desetkovane, ali i dalje relativno brojne, snage JVuO pod komandom generala Dragoljuba Draže Mihailovića.

One koje su, kao i njihov komandant, odbile da idu u Sloveniju i uđu u jedinstven antikomunistički front. Radilo se o nekih 10-12.000 ljudi, nevezano za jedinice koje su ostale na svojim terenima, a koje su pod Mihailovićevom komandom pokušavale da se probiju u Srbiju. Zemlju za koju je general od maja 1941. bio vezan, pokazaće se fatalno, i gde je neprestano očekivao opšti ustanak protiv komunista.

Prvih dana maja 1945. ove jedinice bile su neprestano gonjene od svežih snaga koje su iz partizanske gerile prerasle u Jugoslovensku armiju, a posebno i od Ozne zadužene da istrebi "narodne neprijatelje". Sve je bilo mobilisano u cilju da se onemogući njihov povratak u Srbiju, ujedno i da se JVuO konačno vojno porazi.

Već iscrpljenu dugim i skoro besciljnim planinskim maršom kroz Bosnu, kolonu JVuO tih dana tuče i avijacija Jugoslovenske armije, ali je posebno demorališe kada iz aviona budu bačeni leci – kao neka vrsta blanko "propusnice" do amnestije. U tim lecima pisalo je otprilike da je rat završen, da su četnici izgubili rat i da ih njihove vođe vode u pogibiju, a da oni koji nisu počinili zločine treba da se predaju najbližoj partizanskoj komandi. Koja će im potom obezbediti miran put do kuće i porodice koja ih očekuje.

"Veliki broj nosio je propusnice koje su iz aviona bacane i predavao se našim borcima", zapisao je o svojim protivnicima general Blažo Đuričić, narodni heroj i tadašnji komandant Trećeg korpusa Jugoslovenske armije.

No između bacanja letaka i masovne predaja, odigrala se presudna bitka u građanskom ratu. Malo poznata – druga Sutjeska. Istorijskim usudom, u maju 1945. poraz četnika odigrao se maltene na istom terenu gde su u maju 1943. o koncu izbegli poraz – partizani.

Nakon nekoliko dana neprekidnih borbi, sa vrhuncem 12-13. maja, uz nekoliko hiljada mrtvih, među kojima je bio i veliki broj oficira na čelu sa komandantom Srbije generalom Miroslavom Trifunovićem, moglo bi se reći da su četnici bili zvanično poraženi. Onda je usledilo i Mihailovićevo naređenje ostacima njegovih korpusa o deljenju na manje grupe i "osipanje u gerilu". Sve to ne bi li lakše, po etapama, i na taj način pokušali da se probiju u Srbiju.

Postali su samo lakša "lovina" za gonioce iz Ozne i partizanske 3. proleterske sandžačke brigade koji su doslovno krenuli u lov na njih. Jedna za drugom, grupe su bile zarobljavane i streljane po kratkom postupku. Sa sve "propusnicama" i obećanom amnestijom. Među njima je gro vojnika, izvesno ima i pojedinaca koji su u ratu uzeli učešća u zločinima, ali ima i mobilisanih, ima idealista iz pozadine, pa i civila.

Deo njih biva likvidiran odmah na licu mesta, a deo odveden u improvizovane logore u Foči i Sarajevu. I tamo se likvidacije nastavljaju. Nema sačuvanih tragova o eventualnim saslušanjima, ispitivanjima, kao ni bilo kakvih, pa makar i improvizovanih suđenja. Zarobljenici se odvode na udaljena mesta ili na lokacije gde postoje jame i likvidiraju i bacaju u bezdane ili planinske reke koje vode ka Drini.

Komandanti partizanskih jedinica koje su učestvovale u operacijama, od kojih su nekima ovo bile važne zasluge i za sticanje zvanja narodnih heroja, sve ubijene predstavljaju kao "uništene u borbi". Član najužeg komunističkog rukovodstva, ali i kasniji disident Milovan Đilas, zapitao se u svojim memoarima "ko je potpisao, ko je izdao naredbu za to uništavanje". I odgovorio: "Ja to ne znam. Držim da pismena naredba nije ni postojala. Prema strukturi i hijerarhiji – tako nešto nije mogao izvršiti niko bez odobrenja vrha. Već pre toga se sazdavala atmosfera odmazde i obračuna. (…) Ubijati bez ispita, kolektivno – ne, to nema smisla, to je suprotno našem učenju, našoj veri u ljude. Ali u ovom slučaju – ne, dosta je bilo! Svak je imao vremena da vidi, da shvati i napusti."

O ubistvima zarobljenika posle bitke na Zelengori govore i neki sačuvani dokumenti 3. sandžačke brigade. U izveštaju ove jedinice komandi 37. divizije od 18. maja 1945. navodi se da ona ima jako mali broj zarobljenih – tek nešto više od 300.

"Ovde navedeni broj kako zarobljenika, tako i mrtvih je sasvim mali, jer tačno je da je bilo i zarobljenika kao i mrtvih mnogo više, a koji nisu došli niti u Štab brigade, niti u štab bataljona, a bilo je slučajeva da čak ni zarobljeni četnici nisu dolazili u ruke ni do komande čete, jer pohvatane bande su ubijani, klati i bacati u Drinu, o kojima se ništa i ne zna."

U izveštaju iste jedinice od 19. maja piše da je JVuO u poslednjim borbama sa njom imala 415 mrtvih i 372 zarobljena, "koji su obično svi streljani".

Narodni heroj Čedo Drulović, tadašnji komandant 37. divizije, ključne jedinice koja se suprotstavljala nadiranju na Zelengori, ocenio je gubitke protivnika: "Na prostoriji Sutjeska–Goražde–Foča–Glasinac–Kalinovik–Zelengora jedinice 37. divizije su od 10. do 20. maja vodile borbu protiv glavne četničke grupacije i ubile i zarobile oko 2.700 četnika i njihovih starešina. Razbijena je grupacija od oko 10.000 četnika. Ostatke te grupacije uništavao je kasnije KNOJ i Narodna milicija."

Ako je od 10.000 ravnogoraca tokom borbi ubijeno njih 2.700, postavlja se pitanje šta je bila sudbina preko 7.000 pripadnika te grupacije i na koji način i u kom obimu su ih komunističke snage "uništavale"? General Drulović se o tome nije izjasnio.

O mestu najveće egzekucije zarobljenih ravnogoraca u Bosni dugo se govorilo krišom: jama Ponor u selu Donji Budanj kraj Miljevine ostala je u usmenoj tradiciji meštana tog kraja kao "kosturnica teška i porazom slavna". Čini se da je arhivska građa o ovim događajima dosta temeljno uništena; za sad se ne raspolaže dokumentima koji bi dali precizne odgovore na ključna pitanja o organizaciji i obimu zločina.

Događaj je datovan u dane neposredno posle bitke na Zelengori, do 20. maja 1945. godine. Jedan od nekadašnjih boraca 3. sandžačke brigade, Nikola Knežević, dao je o njemu sledeće podatke: "Pred jamu, kasnije sam čuo da se zvala Ponor, su dovođeni, neke grupe i po danu, a noću su se čuli pucnji. To je bilo sasvim blizu našeg položaja. Još jednom sam naišao pored jame. Nekih pedeset šajkača je bilo oko te rupe, a zamisli koliko je sa šajkačama moglo dolje da ode. Kamenje okolo je bilo krvavo. Kud god kreneš oko bučvara, čukara, vidiš samo leševe."

Kneževićeva izjava je značajna i po tvrdnji da su borci njegove brigade od svojih rukovodilaca dobili naređenje da zarobljenike ne privode u štab, već da ih odmah likvidiraju – na licu mesta, što govori i da ih je, pored Ponora, veći broj ubijen i na drugim lokacijama.

Fočanski sveštenik Novak Stanojević, kao očevidac, bio je saglasan oko nenadano brutalnog prizora: "U Miljevini je bila jedna jama u koju su bacili dosta četnika. Zove se Ponornica ili Ponor. Nalazi se tik pored puta i prošao sam pored nje odmah posle 20. maja. Okolo je sve bilo krvavo, a iz bezdana su se čuli jauci. Jednom sam posle u nju bacio kamen. Dugo je trebalo da udari o dno. Ta jama je neispitana. I Drina je bila puna leševa. Dugo su plovili i niko ih nije uklanjao. Tako je bilo i drugog jula kada sam je poslednji put prešao: po vodi su se lelujale čitave lese povezanih leševa. Deca su se bila navikla na leševe, pa su ih kukama dovlačila do obale."

Postoji i nekoliko zapisa i svedočenja savremenika sa terena koja bi mogla da se prihvate kao kredibilna. Gavrilo Simović, učitelj i partijski funkcioner u Foči, u svojim sećanjima se osvrnuo i na ove zločine: "Druga kolona je našla smrt nad Ponorom, u Miljevini, tom poznatom ljudskom klanicom, gdje se stropoštalo dosta i živih ljudi jer su ih za sobom povlačili mrtvi pošto su bili zajedno povezani. Prije toga su primoravani da igraju kolo uz harmoniku. Nekoliko dana čuli su se krici i jauci iz dubine Ponora, a voda ponornica je potekla krvava do čiste i bijele Bistrice. Grotlo Ponora su kasnije zemljom zatrpali buldožeri mrkog uglja kako bi se sakrilo mjesto i zaboravila priča o velikoj pogibiji srpskih sinova."

Simovićevo svedočanstvo je posebno značajno jer, pored toga što je "sa druge strane", govori i o docnijem prikrivanju mesta zločina u jami Ponor; zaista je sled događaja bio onakav kako ih je on opisao. Situacija se nije promenila ni osam decenija kasnije.

Čak i ako bi se najniže procene o broju ubijenih u jami Ponor, koje se mere u stotinama, pokazale kao istinite, ta jama bila bi jedno od najstradalnijih mesta (i najveće neobeleženo stratište) u Drugom svetskom ratu na teritoriji BiH i Republike Srpske. A vrlo je verovatno i da se broj ubijenih zarobljenika meri u hiljadama.

Ovi događaji moraju se iznova isticati i imati na umu kada se tumači kraj Drugog svetskog rata u Jugoslaviji. Oni imaju politički odjek do naših dana i da bi njihova interpretacija bila potpuna – mora se zaći i u te rukavce.

Pre svega, ovo su događaji koji su pomutili srpsku sabornost oko Dana pobede. Jugoslavija ga, kao što je poznato, upravo iz ovog razloga, nije praznovala 9. već 15. maja.

Jugoslovenska pobeda odnosila se zapravo na unutrašnjeg neprijatelja: Sremski front bio je probijen još u aprilu, a Beograd zauzet još u oktobru prethodne godine. Vest o porazu rojalista i ravnogoraca u maju 1945. bila je u Srbiji primljena dvojako, baš kao što se i do nedavno reagovalo na praznik, sve negde do pojave Besmrtnog puka. Tada su na ulice izašli praunuci i srpskih crvenih i srpskih belih, sa slikama svojih predaka koji su 1941. podigli opštenarodni ustanak protiv okupatora. Pa nakon građanskog rata završili na različitim stranama.

Ovde su pomireni u nesvakidašnjem ali logičnom epilogu: mi Srbi 9. maja slavimo to što su Rusi porazili Nemce! Ni manje ni više, to je naš nacionalni praznik. Pogotovo kada se uzme u obzir da je sa kapitulacijom Berlina definitivno nestalo i njegovih balkanskih satelita, pogotovo NDH, gde je Zagreb, setimo se, "pao" bezmalo u dan kada i srce nacizma.

A neka ustaška uporišta, poput Odžaka u Bosni, pružala otpor bezmalo još mesec dana posle Berlina…

Eto, to mi slavimo 9. maja i zato nam je dovoljno da ruska pobeda ujedno bude i naša. Uz još nekoliko važnih napomena. Iz gore pokazanog vidi se da reaktuelizovani slogan "Ustaše i četnici zajedno ste bežali" u osnovi nije tačan. Oni ne samo da su imali odvojene maršrute, već su rat završili u dva kraja Jugoslavije: jedni na slovenačko-austrijskoj granici, a drugi na hercegovačko-crnogorskoj granici. Dakle udaljeni jedni od drugih nekoliko stotina kilometara.

Naravno da hrvatski istoričari znaju ove notorne činjenice.

No ipak, kao da se svesno utapaju u politički narativ koji ima za cilj neodržive paralele, u kojima će za svaku rehabilitaciju ustaša moći da odgovore: pa i vi ste rehabilitovali Dražu. Jer, u krajnjoj liniji, ako Srbiji oduzmete Dražu Mihailovića i njegov pokret otpora, šta u njoj ostaje u vreme okupacije?

Partizani su iz Srbije otišli krajem 1941. i u nju se vratili potkraj 1944. godine.

Za te tri godine, dakle, ona se utopila u more kolaboracije. Sledstveno takvoj obrnutoj logici, antifašizam je nadalje vezan samo za teritoriju NDH. A gde partizani održavaju prvo i drugo zasedanje Avnoja? U Bihaću i Jajcu. A u čijim se granicama nakon Dejtona nalaze ti gradovi? Ni manje ni više no muslimansko-hrvatske federacije. Takva konstrukcija vodi ka zaključku koji se danas tamo ponavlja kao sa pokvarenog gramofona: Sarajevo-Jajce-Bihać, ta to je bedem antifašizma. Izvan toga, genocidna i na fašističkom nasleđu utemeljena "Republika Šumska"?!

Tako se muslimani, kao narod koji je uz Albance u ratu dao najviše boraca upravo Hitlerovoj strani, danas predstavljaju kao baštinici oslobodilačkih tradicija. A uz njih i Hrvati, koji, ako već nemaju kontinuitet takve borbe, bar nemaju srama da ga izmaštaju.

Setimo se samo one naslovnice knjige "Hrvati u borbi protiv Trećeg rajha", gde partizansku kolonu sačinjavaju sve sami mladići u šajkačama i opancima… za koje bi i najtežom majeutikom bilo teško dokazati da su bili purgeri. Ali su u Zagrebu na vreme shvatili da im je antifašizam danas neophodan kao legitimacija pred demokratskim (i multipolarnim) svetom. Pa će za spoljašnju potrebu imati proslavu 9. maja, a za unutrašnju potrebu Tompsona i slične neoustaške manifestacije.

A šta je činiti nama?

Pa, trebalo bi sačuvati sećanje na dve bitke na Sutjesci. Istorija im možda nije tek pukom slučajnošću izmešala kosti. I svečano obeležavati 9. maj. Sa sve mestom đenerala Draže u njemu. Bez mnogo natezanja, samo da dopustimo da istorijske činjenice konačno slegnu u svoj zglob.