Postoji li još pitomina među Srbima?

Divan je ulaz u manastir Duži. Svakom čulu prija.

Oku, umornom od gradske behaton estetike – čitav pejzaž Trebinjske šume i kutak u koji je svetinja prosto ušuškana. Nosu koji od cveta redovno miriše još samo ambroziju – sve one sadnice u porti i oko nje, dok od Dubrovnika još vetar donosi i nagoveštaj mora i Mediterana. I uhu naviklom da oko sebe posvednevno čuje zvuk brusilica i krampa – da oseti tišinu i njenu snagu.

Kao i u drugim krajevima, i ovde hram posvećen Pokrovu Presvete Bogorodice svedoči o sudbini celog naroda; ona je u ovim krajevima stradalna od Venecijanaca, koji su gospodarili primorjem u 18. stoleću, preko Austrije, pakla NDH, pa sve do poslednjih dana i hrvatskih granatiranja i paljevine iz 1990-ih godina.

Iz građanskog rata 1941. kao ožiljak kod Duži ostaje i grobnica ruskih kaluđera: čak ovde su se skrasili bežeći od crvene revolucije u njihovoj otadžbini, a onda ih je dvadeset i kusur godina kasnije sustigla produžena crvena ruka, i bačeni su u jamu u jeku ''lijevih skretanja''.

Lepota obnovljene svetinje i mir koji se širi okolinom kao iz nekog gigantskog kandila sa upaljenim tamjanom, potiru sve tegobne i mučne priče. Iako se tu ne primećuje nikakva posebna raskoš, od samog ulaza u hram svaki kutak pleni lepotom. Od svećnjaka iz 18. veka, do freske koja prikazuje čudesno isceljenje zavičajca, samo jedno od takvih koje je detaljno opisano i dokumentovano. A na samom ulazu, ispisane su, jedne spram drugih, hrišćanske vrline i gresi. Jednostavni a suštastveni, kao babini saveti, nekad obavezno ispisani na poslednjim stranicama crkvenih kalendara.

Smernost, darežljivost, moralna čistota – celomudrenost, čovekoljublje i milosrđe, uzdržljivost, krotkost – trpeljivost, revnost u veri. A naspram njih: gordost, srebroljublje, razvrat, zavist, neumerenost u jelu i piću, gnev, očajanje u lenjosti. Sedam njih na levoj strani, sedam njih na desnoj strani, kao na nekoj nevidljivoj kapiji – pa ti brate sam prepoznaj i biraj na koju ćeš stranu i "kojem ćeš se privoleti carstvu".

Gde sam ja, gde si ti, gde je moj narod danas?

Čovek ne može a da se ne vrati netaknut sa ovakvih mesta i da dobro ne promisli, bar u jednom popodnevu, gde se to nalazi, i kakav život živi. Pogotovo kad dođe natrag u svoju gradsku teskobu, čije mu se visoke zgrade čine sve više tesnim, a široki bulevari prepunjenim. I ne može da ne pomisli o traženju onog idealnog pejzaža (videti šta o njemu govori Entoni Smit), kako prostornog, tako i vremenskog, istorijskog.

Ključna asocijacija koja se nameće naspram ubrzane i podivljale svakodnevice, jeste pitomina.

A baš taj termin, pitomina Srba, doduše ciljajući više na karakter nego na pejzaž, nedavno je iskoristio i Saša Marković, jedan od nenametljivih ali ujedno i najboljih domaćih istoriosofa. Pitominu, kao kolektivnu osobinu, pod tim imenom kod Srba odavno prepoznaje Jovan Cvijić u vrednom eseju O nacionalnom radu, kog bi se valjalo podsetiti.

Pitomina – krotkost stoji nasuprot svim savremenim predstavama i učitavanjima da je srpski narod "naprasit narod", "kočoperan narod", "ratnički narod", ili kako se već neretko govori. Proizišla je iz onog napred navedenog hrišćanskog vrlinoslova. Jer uvek treba imati na umu da je srpski nacionalizam neodvojiv od ideje svetosavlja, pravoslavlja na srpski način.

"Čuvajmo se naprasitosti", upozorio je u još jednom, programskom, jednako značajnom tekstu kao Cvijićevom, Dimitrije Ruvarac, naslovljavajući ga kao "Iskrena reč srpskom narodu". Negde u tom duhu pisani su i eseji na koje pravimo kratak osvrt. Epoha koja nadahnjuje autora Markovića je period 1878‒1912, ali uz sagledavanje procesa dugog trajanja on uspeva da "uhvati" i savremene refleksije starih ideja, i time ih posmatra kao aktuelne, ne kao deo neke odavno umrtvljene prošlosti. A sve to u kontekstu politike Balkana, Evrope i pravoslavnog sveta na čelu sa Trećim Rimom.

O čemu nam govore ovi eseji i po čemu se oni razlikuju od mora sličnih?

Po izboru motiva, istorijskih ličnosti i kreiranja redosleda na jedinstvenoj srpskoj lestvici. Pa i ključne reči i češće korišćeni pojmovi govore nam da se radi o nesvakidašnjem pristupu: "potreba za odmerenim u srpstvu", "duhovno vapilo", "krotak Srbin – dostojno srpstvo", "pohvala meri", "odmereno srpstvo ili protiv tabora" itd.

Skreće se pažnja da su univerzitet, obrazovanje i nauka, uz slobodarsku svest i borbu na bojnom polju, (bili) jednako neophodni ne samo spratovi, već i temelji za nacionalnu katarzu. Sve sa ličnostima koji će takve ideje zastupati i nositi.

Ali… "Samokritika nije izdaja, već naprotiv odlučan iskorak u pravcu poboljšanja situacije. Njeno odbacivanje i sugestivno isticanje jedino 'drugih' za sopstvene probleme, podstiče one koji Srpstvo poistovećuju sa najmračnijim ideologijama prošlog veka, da na tome istraju, vešto se prikrivajući principa slobode govora i kritičkog mišljenja koje je kod Srba navodno izostalo. Reakcija na njih, sa druge strane podstiče neodmerene i isključive da se nametnu kao jedini eksponenti nacionalnog izraza Srba. Tako dolazimo do raznolikih ostrašćenih mešetarenja koja sebe predstavljaju kao čuvare slobodarske misli i akademske autonomije."

Zvuči poznato.

I zato nam jedan zaključak posebno u današnjim danima odzvanja u glavi: "Kada protagonisti antagonizama razapinju jedni druge, zahteva se svrstavanje neodlučnih, viđenih kao slabašne ličnosti koje treba nasilno priključiti svom ideološkom taboru. Neprihvatljivo je odbijanje, a one koji se ipak odluče za to stiže stigma i jednih i drugih, jer su istovremeno viđeni kao neprijatelji koji podržavaju suprotnu stranu. Radikalizacija stavova, neprihvatljiv govor mržnje i izričitost u nametanju pravovernosti udaljava ljude od spremnosti da jedni druge saslušaju, da vode dijalog i imaju razumevanje za različito viđenje. Oni koji takvu svakodnevnicu čovekoljublja i uvažavanja podržavaju su ogromna većina medijski skrajnutih slobodoumnih ljudi koji odbijaju tabore iskrivljene svesti kao i retoriku diskriminacije i tekstove krusifiksije. Nega odmerenog i trezvenog Srpstva, spremnog da pleni, ali i da se koriguje kroz stalna preispitivanja jedini je način da svrstavanje u ekstremne tabore bude odbačeno."

Ili, uz oslonac na misao Slobodana Jovanovića i Stojana Novakovića: "Odmerimo interes trezveno, napustimo egzaltaciju uspeha i malodušnost neuspeha. Stabilizujmo nacionalni karakter i perspektivu, odbacimo grčevitost u procesima i cinizam u odnosima. Kritički promišljajmo ali tako da ne satiremo, već da sumnja podržava dobrobit. Odbacimo šikaniranje neistomišljenika i trudimo se da ih argumentima pridobijemo za svoj stav, uvažavajući identičnu mogućnost i njihovih argumenata. Budimo mudri ali ne narcisoidni…" 

Da li treba da nas čudi to da se istoriosof Saša Marković, takav kakav je, našao nedavno na udaru tabloidnih medija? Da li treba posebno naglašavati koliko su pak ovakvi zaključci značajni, a kolika je retkost da se čuju u javnom prostoru? Koliko su aktuelni i u predstojećoj izbornoj atmosferi, a koliko je nada da će učesnici u procesu krenuti tim putem – sve tanja?

Da li je moguće da nas slična pitanja opomenu, u smislu pronalaženja najmanjeg zajedničkog sadržaoca u dve ključne teme, odnosa prema Kosovu i odnosa prema Rusiji, makar kod nacionalnih stranaka i organizacija u Srbiji?

Alternativa dijalogu i narečenoj pitomini, koji ne smeju da zvuče utopijski i u uzavrelom političkom životu naše zemlje, jasna je, kao na onoj fresci u Dužima: gordost, srebroljublje, razvrat, zavist, neumerenost u jelu i piću, gnev, očajanje u lenjosti.

Koliko stavke samo podsećaju na obećane vrednosti EU zemlje Dembelije. Koliko samo slute na propast jedne zajednice…