Kolumne i intervjui
Za Srbiju Pojas je Put
Sveti Car Lazar je, kao što smo ovih dana, sigurno ne slučajno, podsećeni, taj koji je darivao svetom Manastiru Vatoped Časni Pojas Presvete Bogomajke, da bi samo koju godinu kasnije časno prihvatio neravnopravnu borbu na Gazimestanu i time nas večno zavetovao, zajedno sa svim kosovskim vitezovima. Smemo li da zaboravimo one koji su ostali da nam brane svetinje na okupiranoj Svetoj zemlji
Pre pet godina Patrijarh srpski g. Porfirije je objavio da je referendum o Kosovu održan na Vidovdan 1389. godine i time stavio tačku na tu temu.
U Srbiji je od 20. maja do 6. juna 2026. održan još jedan referendum. Milionski red za celivanje Pojasa Presvete Bogorodice je njegov rezultat.
Među mnogim hodočasnicima iz inostranstva našao se i o. Džozaja (Josija) Trenam, južnokalifornijski sveštenik koji je pre nekoliko sedmica gostovao kod Takera Karlsona. (Karlson je, inače, nedugo posle toga, intervjuisao još jednog pravoslavnog sveštenika, o. Stivena De Janga. Intervju je do sada privukao preko 1,3 miliona pregleda).
O. Džozaja je bivši protestant engleskog porekla i četvrta generacija Kalifornijanaca. Na kraju svog intervjua sa Takerom, preporučio je knjigu "Rat i Biblija", koju je napisao, kako je rekao, "jedan od najvećih svetitelja 20. veka… Sveti Nikolaj Velimirović".
O. Džozaja je dao intervju i našoj Televiziji Hram. Osim što je ponovo citirao Vladiku Nikolaja, opisao je doživljaj kada ga je Patrijarh Porfirije pozvao da pođe sa njim u noćni obilazak vernika koji su stajali u kilometarskom redu ispred Hrama Svetog Save. Nije krio svoje oduševljenje vernim narodom koji je prilazio da celiva ruku Patrijarha, kao ni Patrijarhom koji je neumorno delio blagoslove i propovedao. Govorio je i o velikom rastu pravoslavne vere u Sjedinjenim Državama i razlozima za to. Pomenuo je i Serafima Rouza, velikog američkog pravoslavnog duhovnika koji treba uskoro da bude kanonizovan. A zatim otišao u Lelić, sa grupom američkih hodočasnika i sveštenika.
Da, Beograd je svet – kada je svet.
Inače, one koji prate Takera Karlsona, danas verovatno najpopularnijeg političkog podkastera, mogu primetiti da on sve češće ugrađuje duhovnu komponentu u svoje monologe i odabir gostiju. Kako sam kaže, shvatio je da se u pozadini svega, izvan senki na zidovima pećine, u današnje vreme dešava jedna ogromna borba koja je mnogo više od politike.
Zato su mu gosti, osim političkih ličnosti, i pravoslavni duhovnici, katolički sveštenik koji se bavi isterivanjem demona i njima zaposednutim političarima, bivši mason koji govori o ritualima moći i tajnim društvima koje upravljaju političarima, politikom i medijima… Jedan Karlsonov podkast je bio posvećen kritici Trampa zbog antihrišćanskog ponašanja – između ostalog, što nije stavio ruku na Bibliju kada je polagao predsedničku zakletvu, što je izrekao grozne pretnje Iranu baš na Vaskrs…
Drugim rečima, svedoci smo sudbinske, možda presudne borbe između dobra i zla. Ili, još preciznije – Boga i "velike aždaje, stare zmije koja se zove đavo i satana, koja vara vaseljenu" (Otkr. 12,9). Svako ko pretenduje da iole ozbiljnije prati aktuelne događaje trebalo bi da uključi ovu dimenziju u svoje traganje za odgovorima. Inače leti bez radara.
I zato je milionska kolona u redu za celivanje Pojasa višestruko indikativna. Taj prezreni "obični" narod kojeg umišljene "elite" toliko nipodaštavaju, bolje procenjuje sadašnje vreme – bolje, na kraju, procenjuje večnost – nego mnogi sa doktoratima i titulama.
Upravo je taj odnos prema svetinji, shvatanje njene važnosti za opstanak i budućnost zajednice, shvatanje da se protiv sada već otvorenog satanizma zapadnih elita možeš uspešno boriti samo onim što to zlo pobeđuje – kao što je napisano na nebu caru Konstantinu uoči Bitke kod Milvijskog mosta 312. godine – ono što nam je najpotrebnije u ovom vremenu. Mnogo više od pukih partijskih programa. I to ogroman deo našeg naroda očigledno zna.
Nikakve otrovne strelice slepih koji bi da budu vođe slepima nisu pokolebale milion i nešto duša da stoje i po 15-16 sati. Smireno, radosno, ispunjeno. I autor ovih redova je stajao, mada ne toliko dugo, uz privilegiju razgovora sa sjajnim o. Radivojem Panićem unutar Hrama.
Treba li u pravoslavnoj, duhovno orijentisanoj sredini, da nam ton i atmosferu određuju oni koji to nisu ili koji to jednostavno nemaju kapacitet da pojme? Da nas huškaju jedne na druge projektovano ostrašćeni botovi, kamuflirani ustaški nalozi po mrežama i komentarima, kukavice koje se kriju iza pseudonima dok "hrabro" izriču sudove ili sipaju uvrede po onima koji se ne kriju? Treba li da prihvatimo isključivost koja nam se sistematski servira, i da sami kopamo još dublje međusobne rovove koji se na kraju ne mogu premostiti bez otvorenog unutrašnjeg sukoba?
Sveti Car Lazar je, kao što smo ovih dana, sigurno ne slučajno, podsećeni, taj koji je darivao svetom Manastiru Vatoped Časni Pojas Presvete Bogomajke, da bi samo koju godinu kasnije časno prihvatio neravnopravnu borbu na Gazimestanu i time nas večno zavetovao, zajedno sa svim kosovskim vitezovima. Smemo li da zaboravimo one koji su ostali da nam brane svetinje na okupiranoj Svetoj zemlji? Da ih žrtvujemo lažnim obećanjima mamona i iluzornih "poglavlja"? Da razdvojimo celivanje ove divne svetinje od Kosovskog zaveta?
Šta god mislili o sebi, Časni Pojas je našao plodno tlo u Srbiji, u Beogradu. Koliko godilo, toliko i obavezuje.
Live
